Пређи на садржај

Пређи на садржај

Ангола

Ангола

Ангола

Рат и несташице хране, кобне болести које харају, патња и смрт које наносе људи који се понашају попут дивљих звери — све то је Библија прорекла за наше дане користећи се симболиком јахача Апокалипсе (Откр. 6:3-8). Тај утицај обухвата целу Земљу. Ни Ангола није изузетак.

С једног краја ове земље на други осећају се последице необузданог јуриша ових јахача Апокалипсе. Шта је с Јеховиним сведоцима који су се нашли усред ових прилика?

Многи Сведоци су били предмет жестоког прогонства. У бруталном грађанском рату ком се није назирао крај, неки од њих су убијени као невини посматрачи. Многи су се услед политичких и економских превирања суочили са страшним последицама глади. Међутим, ништа није угасило њихову веру у Јехову Бога и поверење у његову Реч. Њихова искрена жеља је да покажу своју лојалност према Богу и да другим људима пруже темељно сведочанство о његовим намерама. А љубав коју показују један према другоме пружа убедљив доказ да су они прави ученици Исуса Христа (Јов. 13:35).

Осмотримо два примера која показују каквог је кова њихова вера. Пре више од 40 година један полицијски инспектор је отресито рекао једном Јеховином сведоку: „У Анголи је... свршено, свршено, свршено с организацијом Watch Towera!“ Убрзо након тога се претећи обратио једном другом Сведоку који је родом из Анголе. „Да ли знаш шта ће бити с тобом?“, оштро је упитао овај инспектор. Уследио је смирен одговор: „Знам шта можете да ми урадите. У најгорем случају можете да ме убијете. Можете ли учинити нешто више од тога? Па ипак, ја се нећу одрећи своје вере.“ Упркос годинама бруталног малтретирања по затворима и казненим логорима, овај Сведок, Жоао Манкока, остао је чврст у својој одлучности.

У скорије време је један старешина из провинције Хуамбо написао: „Налазимо се у опасној ситуацији. Екстремне несташице хране и недостатак лекова разорно делују на скупштине. Нема речи којима бисмо описали постојећу ситуација и физичко стање наше браће.“ Али, додао је и ово: „Без обзира што смо у тешком физичком стању, ми смо духовно здрави. Ово што се дешава јесте управо оно што је проречено у 24. поглављу Матеја и 2. Тимотеју 3:1-5.“

Шта стоји иза такве позитивне реакције упркос озбиљним тешкоћама? Вера и храброст које настају када човек своје поуздање не полаже у себе, нити у друге људе, већ у Божје Краљевство у рукама Исуса Христа. Они знају да без обзира на то ко у датом тренутку има превласт или колико тешка може бити нека ситуација, Божја намера ће се засигурно испунити. Они су потпуно убеђени да ће Божји Син који влада с неба победити и да ће под његовом владавином земља постати рај (Дан. 7:13, 14; Откр. 6:1, 2; 19:11-16). Анголски Јеховини сведоци из искуства знају да нејаким људима чак и сада Бог даје снагу која надилази уобичајену како би могли издржати (2. Кор. 4:7-9).

Али, пре него што истражимо историјат Јеховиног народа у Анголи, бацимо кратак поглед на земљу у којој они живе.

Необрађени дијамант

Ангола се налази у југозападном делу Африке, и окружена је Демократском Републиком Конго на северу, Намибијом на југу, Замбијом на истоку и Атлантским океаном на западу. Заузима површину од 1 246 700 квадратних километара, што је отприлике као Француска, Италија и Немачка заједно. Скоро 14 пута је већа од Португала који је у 16. веку започео колонизацију Анголе. Због ове португалске колонизације, око 50 посто становништва је католичке вероисповести.

Службени језик је и даље португалски, иако је Ангола полиглотско друштво. Умбунду, кимбунду и киконгу су најчешће коришћени језици од преко 40 језика који се тамо користе.

Богатства Анголе су се годинама одвлачила у друге земље. За време колонизације су милиони робова послати у Бразил који је тада такође био португалска колонија. Некада је плодно земљиште Анголе у изобиљу давало банане, манго, ананас, шећерну трску и кафу. Након укидања колонијалног јарма, економски развој су кочили исцрпљујући грађански сукоби. Чак и поред тога, Ангола још увек има богате изворе нафте у приобалном појасу као и велике наслаге дијаманата и руде гвожђа. Међутим, њена највреднија богатства су хиљаде понизних и одлучних људи који показују дубоку љубав према Божјој Речи и њеном обећању о светлој будућности под Божјим Краљевством.

„Баци хлеб свој на површину воде“

Први извештаји о активности Јеховиних сведока у Анголи биле су активности једног брачног пара пионира из Кејптауна у Јужној Африци, Греја Смита и његове супруге Олге. Они су дошли из Јоханесбурга јула 1938. колима конструисаним за емитовање снимака библијских говора. Кола су била пуна литературе Watch Towera. На овом тромесечном путовању, Смитови су сакупили претплате на Кулу стражару и уручили 8 158 Библија, књига и брошурица. Широкогрудо су делили библијску литературу по великом подручју, долазећи до људи у Бенгуели, Луанди, Са да Бандеиру (сада Лубанго) и у другим градовима у западној Анголи. Међутим, догодине је избио Други светски рат те је било тешко одржавати везу с људима који су показали занимање.

Неко време је било мало опипљивих резултата њихове проповедничке делатности. Па ипак, начело из Проповедника 11:1 показало се тачним: „Баци хлеб свој на површину воде, јер ћеш га с временом опет наћи.“

Да би неко семе исклијало, потребне су године, као што показује један извештај из провинције Хуила. Много година након ове проповедничке ’експедиције‘ Смитових, извесни г. Андраде се сетио да је када је имао 41 годину добио неку литературу Watch Towera од некога из Јужне Африке ко је колима пролазио кроз Са да Бандеиру где је он тада живео. До тада је он добио књигу Богатство и претплату на Кулу стражару. Писао је подружници у Бразилу и та подружница је за њега организовала кућни библијски студиј путем поште. Међутим, касније је библијски студиј прекинут када је г. Андраде схватио да се његова пошта цензурише. Много година није имао контакт са Сведоцима.

Зулејка Фарелеиро, која је тада била одскора крштена, преселила се 1967. у Са да Бандеиру. О истини је знала релативно мало, а активност Јеховиних сведока је у то време била забрањена. Упркос томе, она је имала велику жељу да преноси другима оно што зна. Започела је библијски студиј с једном женом која јој је рекла да познаје обућара који је по свему судећи исте религије. Сестра Фарелеиро је узела неке ципеле да однесе на поправку и када је обућару показала књигу Истина која води до вечног живота, његове очи су се зацаклиле. Започела је библијски студиј и с њим. Тај човек је био г. Андраде, који је тада био у колицима и који је преживео трауму када је видео убиство своје жене. Зато му се допала нада у Краљевство и заузео је чврст став за њу. Крстио се као Јеховин сведок 1971. и верно служио Јехови све до своје смрти 1981. у старости од 80 година. Упркос инвалидности и старости, његово редовно и активно присуство на свим скупштинским састанцима, било је веома охрабрујуће за друге.

Покушај образовања и просвећивања Анголаца

Пре око 60 година, један човек по имену Симао Токо учествовао је у једној баптистичкој мисији на северу Анголе. Приликом селидбе из Мбанза Конга у Анголи у Леополдвил у белгијском Конгу (сада Киншаса у Демократској Републици Конго), Токо је навратио до једног пријатеља. Тамо је угледао примерак часописа Luz e Verdade (сада Despertai!). У њему је био и португалски превод брошурице Краљевство, нада света. Пошто то његовог пријатеља није занимало, а Токоа јесте, добио је тај примерак. Тако је и Токо дошао до библијске литературе Јеховиних сведока.

Када је 1943. стигао у Леополдвил, Токо је основао хор који је с временом порастао и бројао на стотине чланова. Пошто је јако желео да образује и уздиже своје изгнане сународнике Анголце, превео је Краљевство, нада света на киконгу. Постепено је у химне које је компоновао убацивао понешто о нади у Краљевство, као и друге библијске истине које је научио. Такође је те информације користио у библијским разговорима с неким члановима свог хора. Жоао Манкока, још један Анголац који је радио у Леополдвилу, повезао се 1946. с Токовом групом за проучавање Библије. Састанци су се одржавали суботом и недељом увече, где је Манкока увек присуствовао међу педесетак других.

Чланови ове групе су 1949. осећали велику жар да другима причају о ономе што су учили, те су многи кренули с проповедањем у Леополдвилу. То је изазвало јарост баптистичког свештенства и тамошње белгијске власти. Ускоро су многи из Токове групе били ухапшени. И Жоао Манкока је био међу њима. Неколико месеци су држани у затворима. А онда су они који су одбили да напусте дотични покрет и да престану читати литературу Watch Tower Societyja депортовани у своју постојбину Анголу. На крају их је било око 1 000 особа.

Португалске власти у Анголи нису биле сигурне шта ће с њима. Тако да су повратнике расули по многим деловима Анголе.

Негде у то време, 1950, библијска истина је допрла и у Хуамбо, град други по величини у Анголи, који је тада био познат као Нови Лисабон. За напредак је било потребно време, али су на крају Жоао да Силва Вима, Леонардо Соњамба, Агостињо Шимбили, Марија Етоси и Франсиско Португал Елизеју, били међу онима који су у том месту постали лојалне Јеховине слуге. Они су онда помогли својим породицама да упознају Јехову и његова праведна мерила.

Токо и још неки су послати да раде на једној плантажи кафе на северу. Али нажалост, Токо је до тада већ изменио своје гледиште. Док су он и његова група били у Леополдвилу, њихове састанке су посећивали следбеници Симаоа Кембангу, који су били спиритисти. Једном приликом су током састанка доживели оно што су неки сматрали изливањем духа. Али нису ’испитали да ли је тај дух од Бога‘ (1. Јов. 4:1). Жоау Манкоки није било свеједно што поуздање у тај ’дух‘ потискује проучавање Библије.

Након повратка у Анголу, Жоао Манкока се нашао у Луанди. Заједно са Салом Филимон и Карлосом Агостињо Кади, он је снажно подстицао друге у групи да се чврсто држе Библије и да одбаце поступке који нису у складу с њом. Када је Токо касније добио премештај на једно место на југу, пролазио је кроз Луанду. Могло се јасно видети да је био под још већим утицајем веровања следбеника Кембангуа.

Године 1952, због тога што их је издао неко ко је био повезан са овом групом, Жоао Манкока, Карлос Агостињо Кади и Сала Филимон били су ухапшени и протерани у Баја дос Тигрес, казнену колонију која је била удружена с једном рибарницом. Тај издајник је био један плашљивац који је имао две жене. Неки су се скоро повукли када је покушао да се постави за вођу групе у Луанди. Али, његови непоштени путеви довели су га у неприлику пред властима те је и он прогнан у казнену колонију.

Посетилац с троструком мисијом

У Јужноафричку подружницу су током 1954. стизала многа писма од групе из места Баја дос Тигрес. Били су жељни да добију библијску литературу. Зато је 1955. из Француске у Анголу послат један мисионар Watch Towera, Џон Кук. Он је имао троструки задатак: да провери извештаје да у Анголи има 1 000 Сведока, да покуша ако је могуће да им помогне и да види шта би се могло урадити у погледу законског утврђивања активности Јеховиних сведока у Анголи. Након што се састао с бројним групама, његово петомесечно истраживање је открило да у Анголи није било ни приближно 1 000 Сведока. Као што показује извештај службе на терену за 1955, у целој земљи је било само 30 објавитеља добре вести.

Прошло је много недеља док су португалске власти допустиле Џону Куку да посети Жоаоа Манкоку и малу групу у Баји дос Тигресу на југу Анголе. Добио је дозволу на пет дана, и за то време његова објашњења Библије још више су уверила Манкоку и остале да он представља организацију која стварно служи Јехови Богу. Последњег дана своје посете, брат Кук је пред групом од око 80 људи, укључујући и управника казнене колоније, одржао јавно предавање на тему „Ова добра вест о Краљевству“.

Током месеци боравка у Анголи, брат Кук је ступио у контакт с Током као и са онима по разним местима који су на Токоа гледали као на свог вођу. Испало је да су многи од њих били само секташки следбеници Токоа и незаинтересовани за активности Јеховиних сведока. Изузетак је био Антонио Бизи, један младић који је био жељан да сазна нешто више о Јеховиним намерама. Токо је у то време био затворен у једном селу близу С да Бандеире, без могућности да шаље и прима пошту.

Посета брата Кука била је велики извор охрабрења за ову малу групу у Баји дос Тигресу који су остали верни. Брат Манкока се присећа да је та посета потврдила да „нису зашли с пута“. Такође је показала да, иако је број Сведока био мањи него што је то било извештено, постоји потенцијал за пораст. Брат Кук је у свом извештају навео да су неки с којима се сусрео били „жељни да уче“ и да „како се чини, тамо постоји добро подручје“.

Следе додатна охрабрења

Годину дана после посете брата Кука, Заједница је у Луанду послала још једног способног брата дипломца Гилеада, Мервина Паслоу заједно с његовом супругом Аурором. Они су имали списак од око 65 претплата који је саставио Џон Кук, и имена других заинтересованих људи. Испрва је брачни пар Паслоу имао потешкоће у успостављању везе с претплатницима, будући да су часописи достављани на поштанске фахове, а не на кућне адресе. Али негде у то време се из Португала у Луанду вратила Берта Тејшера. Она је тамо упознала Јеховине сведоке и показала прилично занимање за библијску истину. Канцеларија у Лисабону је обавестила Паслоуове да она стиже и они су с њом одмах започели библијски студиј. Један Бертин рођак је радио у пошти и помогао им да пронађу адресе претплатника од којих су многи постали горљиви студенти Библије. Убрзо су и они причали пријатељима и комшијама. У року од шест месеци, пар Паслоу је проучавао с преко 50 људи.

Неколико месеци по доласку, почели су да уз помоћ Куле стражаре држе редовне часове Библије у својој соби. На крају првог месеца, соба је била премала. Берта Тејшера је водила једну језичку школу, те је за састанке понудила једну од својих учионица. Након осам месеци, Јеховини сведоци су у луандском заливу крстили прву особу у Анголи.

Због постојеће ситуације у Анголи, контакт пара Паслоу са афричком браћом био је ограничен. Али неки од њих су долазили до Паслоуових да траже помоћ. Један који је редовно долазио на студије био је Антонио Бизи, ког је и Џон Кук сматрао искреним студентом. Жоао Манкока, који је још увек био у затвору, слао им је охрабрујућа писма.

Међутим, убрзо након малочас поменутог првог крштења, влада је одбила да Паслоуовима продужи визе, тако да су морали да напусте земљу. Они су урадили добар посао сејући „семе“ и заливајући оно које су посејали други (1. Кор. 3:6). Такође су развили снажну љубав према анголској браћи. Будући да је полиција показала непријатељски став према брачном пару Паслоу, они су упозорили локалну браћу, нарочито Африканце да их не прате. Али, љубав је била јача. Многи су дошли да изразе своју наклоност док су Паслоуови прелазили мостић да се укрцају на брод.

Зонски надгледник Хари Арнот посетио је Паслоуове 1958. док су били у Луанди. Фебруара 1959, када је још једном покушао да посети Анголу као зонски надгледник, мала група, укључујући и брата Манкоку и сестру Тејшера дошли су на аеродром да га сачекају. Међутим, готово сместа је интервенисала полиција. Одвојили су брата Арнота од групе и претресли његове ствари.

Међутим, брат Арнот је притворен у исту просторију у коју и брат Манкока. Њих двојица су се насмејала због ситуације у којој су се нашли. Инспектору није било смешно. Разјарено се обратио Манкоки: „Да ли знаш шта ће бити с тобом?“ Брат Манкока, који је до тада провео већ шест година у затвору и који је претрпео многа батинања, смирено је одговорио: „Не могу да плачем. Знам шта можете да ми урадите. У најгорем случају можете да ме убијете. Можете ли учинити нешто више од тога?“ Закључио је одлучном изјавом: „Па ипак, ја се нећу одрећи своје вере.“ Затим је погледао према брату Арноту и охрабрујуће се насмешио. Брат Арнот се присећа: „Изгледа да није био у потпуности свестан свог незгодног положаја и само је желео да засигура да се ја нисам обесхрабрио. Колико ме је само подигло то што сам видео овог афричког брата који и након много година затвора заузима тако одлучан и храбар став.“

Брат Арнот је отпремљен из земље истим оним авионом којим је и дошао — али тек након овог кратког, али изграђујућег контакта с братом Манкока. Након седам сати испитивања, и брат Манкока је пуштен на слободу.

Недељу дана после поменутог догађаја, брат Манкока се коначно крстио, као и његови пријатељи Карлос Кади и Сала Филимон. Негде у то време, изнајмљена је једна просторија у Самбизанги, предграђу Луанде, и баш тамо је своје састанке одржавала прва званична скупштина Јеховиних сведока у Анголи. Тада је састанак могао да започне и да се заврши песмом, а то певање је привлачило пажњу околине. Многи су били одушевљени што публика може да учествује приликом студија Куле стражаре и што после састанака могу да постављају питања. Ова размена мишљења, која није била дозвољена у другим црквама хришћанског света, пружила је огроман подстрек тамошњем делу.

„Мудри као змије“

Надгледање проповедања добре вести у Анголи премештено је 1960. с Јужне Африке на подружницу у Португалу. Јачање веза између Јеховиних сведока у ове две земље представљало је супротност погоршаним политичким односима Анголе и Португала који је Анголом дуго управљао као својом колонијом.

Независност суседног белгијског Конга и грађански рат који је након тога уследио јако је утицао на политичку климу у Анголи. Колонијална власт у Анголи повећала је опрезност, али није могла спречити избијање герилског рата за независност. Јануара 1961, у централној Анголи је букнуло насиље. То је у фебруару довело до покушаја државног пуча у Луанди. А затим у марту, након расправа око плата у сиромашној северној регији Конга, Анголци су побили неколико стотина становника португалског порекла. То је довело до масовне одмазде.

Током 1960-их, изникла су три велика антиколонијална покрета: комунистички Народни покрет за ослобођење Анголе (Movimento Popular de Libertac̩ão de Angola; МПЛА), Национални фронт за ослобођење Анголе (Frente Nacional de Libertac̩ão de Angola; ФИЛА), и Национални савез за потпуну независност Анголе (União Nacional para a Independência Total de Angola; УНИТА).

Тај грађански рат је одмах створио проблеме малој групи Јеховиних сведока. Штампа их је означила „антихришћанском сектом погубном по друштво“. Новинари су погрешно цитирали чланке из Пробудите се! и криво тврдили да је намера Сведока да „оправдају, ако не и подстакну терористичке акције које су недавно виђене у северном делу провинције“. Испод фотографије из Пробудите се! био је коментар „Религиозна пропаганда трује дух становника“.

Сви Јеховини сведоци у том периоду били су под сталном присмотром. Сва пошта која је пристизала пажљиво је контролисана, тако да је комуникација с подружницом у Португалу била ограничена, а било је и веома тешко добијати литературу Watch Towera. Оне који би путем поште ипак добили нешто литературе, полиција је водила на саслушања.

Колонијална власт је била подозрива према свим окупљањима на којима је било више од два човека који нису чланови исте породице. Браћа су ради предострожности мењала места састанака и окупљала се у малим групама. Међутим, на Меморијалу Христове смрти 1961. године, присуствовало је 130 особа. Брат Манкока и Филимон су после тога посетили оне који су присуствовали да би били сигурни да су безбедно стигли кућама. Та љубазна брига коју су показали ојачала је њихову хришћанску браћу.

Време тешких испита

Искуство Силвестреа Симаоа помаже нам да отприлике схватимо с чим су се нови студенти Библије тада морали суочавати. Године 1959, док је још био у школи, Силвестре је од једног школског друга добио трактат „Паклена ватра — библијска истина или пагански страх?“ Касније је испричао: „Читање тог трактата била је прекретница у мом животу. Након што сам сазнао истину о паклу, за који сам претходно поучен да треба да га се плашим, одмах сам престао да посећујем цркву и почео сам да читам публикације Заједнице.“

У тим напетим временима, Сведоци на своје састанке нису олако позивали свакога ко је показивао занимање. Међутим, након две године сматрали су да је безбедно да се позове Силвестре. На крају свог првог састанка постављао је питања у вези са Сабатом. Оно што је чуо уверило га је да је пронашао истину. Али, колико ју је ценио? Следеће недеље, 15. јуна 1961, када је био на свом другом састанку, његово цењење према ономе што је учио стављено је на испит. Једна војна патрола је прекинула састанак. Наредила је свим мушкарцима да изађу напоље и тукла их цевима од поцинкованог лима. Један од браће се присећао: „Тукли су нас као кад неко до смрти удара неку неразумну животињу — да, слично као кад човек неком тољагом удара свињу док она не угине, а затим је прода на пијаци.“ Силвестре Симау и они који су били с њим, још увек имају ожиљке од тог батинања. Затим су их у колони по један одвели до једног фудбалског стадиона где су се сусрели с великом групом бесних Европљана који су управо изгубили своје породице у рату на северу Анголе. Војници и та маса људи, укључујући и неке од тих Европљана, још једном су дивљачки испребијали браћу.

Онда су Силвестре и друга браћа потрпани у камионе и одведени у затвор Сао Пауло, који је био под надзором озлоглашене тајне полиције. Браћа су поново брутално испребијана и бачена један преко другог у једну ћелију. Страшно повређени и с обилним крварењем, остављени су да умру.

Власти су сматрале да је Жоао Манкока био вођа ове групе, пошто је био водитељ студија Куле стражаре. Након тог ужасног шибања, одведен је на погубљење, након што је на основу једног погрешно протумаченог одломка из Куле стражаре оптужен да је планирао напад на белце. Брат Манкока је упитао шта би мислили уколико би исти часопис нашли у рукама Европљана или неке породице у Бразилу или у Португалу? Нагласио је да је тај часопис интернационалан и да га проучавају људи свих националности. Да би то провериле, власти су га одвеле до куће једне породице Јеховиних сведока португалског порекла. Када су и ту видели исти часопис и сазнали да и ова породица проучава исти материјал, предомислили су се у погледу погубљења. Брат Манкока је враћен код остале браће у затвор Сао Пауло.

Али, овим нису сви били задовољни. Кад су се вратили у затвор Сао Пауло, управник, један мршави Португалац, узео је брата Манкоку „под своје окриље“. То „окриље“ је подразумевало ходање цело поподне по врелом сунцу без хране. А онда у пет сати, управник је узео један бич и ударао брата Манкоку, који се присећа: „Никада нисам видео да неко тако користи бич. Рекао је да неће стати док не паднем мртав.“ Сат времена га је немилосрдно шибао, а онда, на крају, брат Манкока више није осећао никакав бол. Одједном га је усред тог шибања обузео сан. Исцрпљени управник је био убеђен да Манкока умире, тако да је један војник одвукао његово тело и ставио га под једну кутију. Када је те ноћи дошла милиција како би проверила да ли је мртав, војник им је показао кутију под којом је био Манкока и рекао им да је дотад већ мртав. Али, Манкока се чудом опоравио, а тај војник се пренеразио када га је три месеца касније видео живог у трпезарији. Онда је брату Манкоки испричао детаље о оном што се догодило оне ноћи. Изненадни нагон за сном спасао је брата сигурне смрти.

Брат Манкока се придружио осталој браћи и они су у затвору одржавали састанке. Током тог петомесечног заточеништва у затвору Сао Пауло, три пута су одржана јавна предавања са око 300 присутних. Сведочанство дато у затвору ојачало је скупштине на слободи јер су многи који су показали занимање, по изласку из затвора напредовали до крштења.

У месецима проведеним у том затвору, Силвестре Симао се прикључио групи која је систематски проучавала Библију, те тако прикупљала потребну духовну снагу. Одавде су чланови групе премештени у друге затворе и радне логоре где су били изложени још окрутнијим батинањима и принудном раду. Након четири године тамничења по разним местима, Силвестре је пуштен новембра 1965. Вратио се у Луанду, где се придружио групи Сведока која је одржавала састанке у подручју Рангел. С већ испитаном вером, на крају се крстио 1967. Други, укључујући и брата Манкоку, пуштени су из затвора тек 1970, само да би поново били ухапшени.

„Нити ће се више боју учити“

Земља је била увучена у рат. Али, Библија говори да када људи уче о Јеховиним путевима онда ’од мачева својих кују раонике и српове од копаља својих‘ и ’боју се више не уче‘ (Иса. 2:3, 4). Шта ће учинити млади мушкарци у Анголи?

Марта 1969, влада је започела једну свирепу акцију против свих који су одбили да компромитују своју хришћанску неутралност. Међу првима су ухапшени Антонио Говеја и Жоао Переира из Луанде. Брата Говеју су покупили с посла и бацили у једну прљаву ћелију. Тек након 45 дана затвора могла је да га посети мајка.

У Хуамбу су међу ухапшенима били Фернандо Говеја, Антонио Алберто и Антонио Матиас. Они су окрутно тучени три пута дневно. Након тог батинања, Фернанда није могла да препозна ни рођена мајка. Тек на крају, кад су браћа послала писмо команданту оружаних снага наводећи ово злостављање, свирепост је престала.

Антонио Говеја се присећа неких ствари које су им помогле да издрже. С времена на време би његова мајка сакрила страницу Куле стражаре у храну коју је доносила. „То нам је помогло да ум одржимо будним. Такође је одржавало и нашу духовност.“ Он каже и ово: „Проповедали бисмо зидовима о било којој теми која би нам пала на ум.“ Да би задржала ведар дух, нека браћа су користила хумор. Јаким гласом, као да објављују неки важан догађај, они би обзнанили када би у својим ћелијама убили велики број мува.

Међу овим затвореницима из Анголе, нашли су се и шесторица младића из Португала који су послани у војну службу, али су то одбили на темељу савести. Један од њих, Дејвид Мота се присећа: „Много пута смо осетили Јеховину заштиту. Званичници су користили разне методе како би покушали да сломе наш интегритет, усредсређујући се на неке који се још нису крстили. Тактика коју су често користили била је да нас усред ноћи пробуде, изаберу петорицу из групе, а онда одвоје једног и упере наводно напуњени пиштољ у главу и повуку обарач. Пола сата после наређења да се вратимо у постељу, поступак се понављао. Сви смо захвални Јехови што смо живи. Напослетку смо задобили поверење власти и било нам је дозвољено да имамо састанке у затвору. Како смо само били срећни што су се у затвору крстила шесторица затвореника!“

Иако је браћи речено да ће у затвору остати све до своје 45. године, нису морали да остану тако дуго. Била су то тешка времена. Оно што су доживљавали прочистило је њихову веру. Данас већина те браће служе као старешине у скупштинама.

Изненада се укида колонијална власт

Дана 25. априла 1974, један државни пуч у Португалу срушио је тамошњу диктатуру. Тринаестогодишњи колонијални рат у Анголи се завршио и португалске трупе су почеле да се повлаче. Успостављена је једна прелазна влада која је наводно требало да ефективно функционише десет месеци, до 31. јануара 1975, али је трајала само шест месеци.

У почетку су Јеховини сведоци имали користи од те изненадне промене. У мају је 25 Јеховиних сведока, затворених због неутралности у затвору Кабо Ледо, добило помиловање. Међу њима су била и она шесторица из Португала која су одбила да заузму било коју страну у било ком рату, укључујући и ратове против афричких колонија. Шта ће ова европска браћа учинити са својом неочекиваном слободом? Дејвид Мота коментарише: „Пошто смо у затвору били ојачани блиским односом с Јеховом, сва шесторица смо одлучили да останемо у Анголи и одмах смо започели с пионирском службом.“

Ова клима религиозне толеранције била је ново искуство за 1 500 Сведока у Анголи. Тајна полиција је отишла, хапшења су престала и Сведоци су се могли слободно састајати. Прошли су Луанду уздуж и попреко да би пронашли сале, рекреационе центре или било која друга места у која би могли стати Јеховини сведоци којих је бивало све више. До тада се свих 18 скупштина у земљи састајало у приватним кућама.

Организован је један посебан састанак за службу у Павиљау до Феровији. Међу 400 браће позваних из неколико скупштина, био је и Шозе Аугусто, који је сада члан португалске бетелске породице. Он се присећа: „Тамо сам први пут видео заједно толико пуно браће и сестара на слободи! Било нам је тешко да поверујемо да се то стварно дешава. Узбуђење је испуњавало ваздух док су се сви слободно кретали и уживали у дружењу с другим скупштинама.“

Духовна радост у бурним временима

Постојала је снажна борба између три супарничка национална покрета: МПЛА, ФИЛА и УНИТА. Оружане групе супарничких фракција упале су у Луанду и поставиле своје штабове. „Испрва је било само снајперске пуцњаве“, прича Луис Сабино, један очевидац. „А онда, како је мржња расла, коришћено је све убојитије оружје. На улицама су се појавили тенкови и испаљиване су ракете. Уништено је на стотине домова, укључујући и домове наше браће.“

Било је мудро да се скупштински састанци и даље одржавају на локацијама за студиј књиге. „Било је уобичајено да састанак прекине пуцњава митраљеза у околини“, присећа се Мануел Куња. „Свако би се сагнуо док пуцњава не престане и онда би се програм настављао. Понекад су светла гашена како се не би привлачила пажња. Када би се састанак завршио, браћа би опрезно кренула.“

Браћа су упркос опасностима била одлучна да прошире своју службу. Делусирио Оливеира објашњава: „Под колонијалном владом, наше дело је било забрањено, стога је за већину објавитеља било ново искуство да слободно иду од куће до куће. Пионири су кренули међу првима и храбрили су друге да иду с њима. Састанци за службу на терену били су добро подржани.“ Међутим, браћа су била окружена знаковима који су указивали на рат. Он наставља: „Било је нормално да у служби на терену чујемо пуцњаву. Понекад смо морали да сиђемо с тротоара како не бисмо загазили у свежу крв на плочницима. А каткад бисмо наишли на мртва тела по улицама.“

Једна пионирка и још једна наша сестра, биле су у служби на терену када су у близини експлодирале бомбе. Та сестра се што је више могла шћућурила уза зид и предложила да се врате кући. Пионирка ју је охрабрила да раде још мало али јој је обећала да ће престати уколико поново почну да падају бомбе. Касније тог преподнева, започеле су библијски студиј с једним паром који је тражио да проучава три пута недељно.

Нестабилни услови нису спречили браћу да одрже први покрајински састанак у једној јавној сали марта 1975. За ту прилику је изнајмљен највећи наткривени павиљон у Луанди, Ситадела Деспортива. Као мера предострожности, позвани су само они који су редовно присуствовали састанцима. Па ипак, број присутних је достигао 2 888.

Пошто је све добро прошло, браћа су на други конгрес позвала заинтересоване људе и оне који су проучавали Библију. Анибал Мегелјаиш прича: „Оно што нас је импресионирало након што смо ушли у павиљон јесте мото конгреса који је изнад подијума био исписан великим словима ’Какве особе треба да будете‘ (2. Петр. 3:11). Пре почетка програма павиљон је био дупке пун. Били смо пресрећни кад је објављен број присутних од 7 713. Многи нису могли да зауставе сузе радоснице. То што смо видели јасно је показало да је пред нама велико дело жетве и захвалили смо Јехови што нас је безбедно довео до тог дана.“

Након закључне молитве, док су браћа чистила објекат, поново је избила пуцњава, овог пута на читавом подручју. Био је то за њих још један подсетник да ’живе међу онима што на мир мрзе‘ (Пс. 120:6).

Расцепкани ратом

Земљу су расцепкале три супарничке политичке групе, а Луанда је постала главно бојно поље. Формиране су милиције путем принудног регрутовања мушкараца, жена па чак и деце. По улицама су почели да се појављују униформисани дечаци од 12 година са аутоматским пушкама из којих су насумце пуцали. Митраљески рафали, експлозије граната, ракете и пројектили довели су до многих бесаних ноћи. Ангола је утонула у еру рата без престанка. Као последица тога, једна цела генерација младих Анголаца је зачета, рођена и подигнута у атмосфери насиља с пропратном буком пуцњаве и експлозија бомби.

Да би ојачали своју хришћанску браћу и сестре, верни духовни пастири су на путу до посла и у повратку редовно накратко навраћали до њих. Хтели су да провере да ли су сви добро и често би с дотичном породицом прочитали један или два стиха.

Посећивање састанака и одлазак у службу изискивали су храброст и ослањање на Јехову. Међутим, често је најбоља заштита била идентификовати се као Јеховин сведок. Фаустино да Роша Пинту је био на путу према канцеларији Заједнице када је један војник уперио пушку у њега и продерао се: „Куда ћеш? У ком си покрету? Дај ташну!“ Када ју је отворио, пронашао је само Библију и неке публикације Watch Towera. Сместа је смекшао. „Значи, ви сте Јеховин сведок! Жао ми је; извините. Само ви продужите својим путем.“

Једном другом приликом је један војник викнуо на једну младу сестру: „Који покрет подржаваш?“ Она је одговорила: „Не сарађујем ни с једним покретом. Ја сам Јеховин сведок.“ На то је војник рекао својим другарима: „Погледајте је! Погледајте боље! Погледајте јој сукњу! Видите како је пристојно одевена. Није попут других девојака. Она је Јеховин сведок.“ Сестри је било допуштено да иде уз љубазно упозорење да буде пажљива.

Комуникација са скупштинама, нарочито са онима у провинцијама, постајала је много тежа како су се борбе појачавале. Трупе би упале у неки град, опљачкале куће и спалиле оно што би након тога остало. То је хиљаде, укључујући и многе Сведоке, натерало да се повуку у шипражје. У Банги, где је на састанцима било присутно 100 објавитеља заједно са 300 особа, сви су били присиљени да напусте своје домове и да за неко време склониште потраже у шипражју. Скупштине у Жамби и Сели такође су побегле имајући само ’живот свој уместо плена‘ (Јер. 39:18). Већина Сведока европског порекла који су још увек били у Лубангу, пребегла је за Виндхук у суседној Намибији.

Достављање литературе овој браћи у шипражју постало је готово немогуће. Неке скупштине, као што су оне у Маланжу, Лобиту, Бенгуели, Габели, Хуамбу и Лубангу једно време су месецима биле одсечене.

Тужно време

Кад је скинут колонијални јарам, на хиљаде Португалаца је почело да напушта земљу. Како се анархија ширила, бег је постајао све неодложнији. Већина је могла да понесе јако мало својих ствари. Једна политичка партија је да би показала колика је мржња према Европљанима, објавила да ће побити чак и мулате због брака њихових предака с белцима.

Наравно, наша португалска и анголска браћа нису делила то непријатељство. Међу њима је била јака спона братске љубави. Одлазак Португалаца значио је одлазак многих блиских пријатеља. До јуна 1975, сва браћа пореклом из Португала која су предводила у делу, морала су да оду. Надгледање дела проповедања и пастирење Божјег стада остављено је у рукама верне локалне браће. Већина њих су били породични људи који су радили пуно радно време на неком световном послу. Иако тужни због одласка португалске браће, били су одлучни да наставе уз Јеховину помоћ.

С каквим приликама су се суочили? Подружница у Португалу је убрзо примила следећу узнемирујућу поруку из Канцеларије у Луанди: „Град се сада гранатира. Путеви су блокирани. Комуникација са осталим градовима је у прекиду. Лука у Луанди је затворена. У продавницама понестаје хране. Отпочеле су пљачке и крађе. Полицијски час почиње у 9 увече. Свако ко се затекне на улици после тог времена може бити убијен.“

Напредак Јеховиних слугу

Ово раздобље политичких преврата било је време духовног пораста без преседана. Највећи број објавитеља био је 3 055, што је био пораст од 68 посто у односу на претходну годину. Број присутних на Меморијалу био је 11 490!

Дана 5. септембра 1975, стигле су дуго очекиване вести. Министар правде прелазне владе објавио је да су Јеховини сведоци законом призната „вероисповест“. Жоао Манкока памти: „Међу браћом је настала тотална еуфорија. Никада нису искусили потпуну слободу јавног обожавања. То је било као да су се врата затвора широм отворила. Први пут су се састанци и конгреси могли одржавати на знање опште јавности. Покрајински састанци организовани у пролеће 1976. били су велика покретачка сила за дело и ојачали су одлучност која ће бити потребна у годинама које следе.“

Планирано је пет покрајинских састанака, на којима би се због опрезности само три или четири скупштине састале истовремено. Такође су додељена три брата која су викендима посећивала скупштине као покрајински надгледници.

Годинама околности у Анголи нису дозвољавале да надгледници похађају било какве посебне школе које припрема Заједница. Зато је испланирано да се тамо од 19. до 24. маја 1976. одржи прва Школа службе за Краљевство за старешине. Два брата из Анголе похађала су ту школу у Португалу и примила обуку. Када су се вратила, одржала су је у Луанди, уз помоћ Мариа П. Оливеира из Португалске подружнице.

Двадесет и тројица старешина су јако ценила поуку темељену на Библији која им је помогла да ’пасу Божје стадо‘ (1. Петр. 5:2). Карлос Кади, који је тада служио као покрајински надгледник, присећа се какав је утицај имала та школа: „Старешине су могле видети Јеховину организацију из једног новог угла. Браћи је школа показала образовни аспект Јеховине организације. Научили су како да помажу браћи у скупштинама да приликом решавања проблема примењују библијска начела. Школа је старешинама помогла да увиде како могу боље организовати скупштинске активности, потпуније користећи способности слугу помоћника који служе заједно с њима.“

Законско признање је такође значило да се могу увозити Библије и библијска литература. У року од пет месеци, неке скупштине су први пут добиле часописе. Какав је то само благослов био најзад поседовати издања Куле стражаре и Пробудите се! од 32 стране! Браћа су брзо пролазила кроз ’велика врата која воде у активност која су се отворила‘ за њих (1. Кор. 16:9). Међутим, нестабилни услови у земљи довели су до даљњих озбиљних проблема.

До званичне независности од Португала дошло је као што је и планирано, 11. новембра 1975, али борба између великих политичких партија убрзо се претворила у тотални грађански рат. Основане су независне републике, а Луанда је била престоница марксистичке МПЛА. Хуамбо је постао престоница коалиције партија УНИТА и ФИЛА.

Политичка пропаганда једне групе против друге довела је до нечувеног пораста расне и племенске мржње. У престоници су хладнокрвна убиства — чак и паљење људи на улицама — постали свакидашњи призори. Често је једини прекршај жртава био тај што су говориле језик који је откривао да долазе из области ван Луанде. Ова мржња према онима који су били из другог краја створила је напетост која је проузроковала велике миграције становништва док су људи са севера и југа земље бежали у провинције одакле су потицали. Међутим, нека браћа су храбро остала на подручјима која нису била њихов родни крај како би се бринула за потребе своје духовне браће.

„Живео Јехова!“

Јеховини сведоци су се опет суочили са зверским прогонством. Сведоци у Луанди су позивани пред општинске комитете који су покушавали да их присиле да купе партијске књижице. У овој веома напетој атмосфери, Политички биро Централног комитета МПЛА, оптужио је Сведоке да подстичу народ на непослушност Држави, да не поштују државну заставу и да се опиру служењу војске. Објашњења Јеховиних сведока наишла су на затворена врата.

Марта 1976, једна пошиљка библијске литературе послата је из Португала за Анголу. У њој је било 3 000 Библија, 17 000 примерака књиге Истина која води до вечног живота, 3 000 примерака књиге Од изгубљеног до поново успостављеног раја, као и часописа. Све је то влада конфисковала и спалила.

На дан 27. маја 1976, влада је преко радија наредила свим општинским комитетима и државним организацијама да брижно мотре на активности Јеховиних сведока. Католичка црква је на својој радио-станици свакодневно емитовала вест да су Јеховини сведоци рушилачки настројени.

Сведоци су истеривани из редова за храну. Руља се окупљала око места где су одржавани скупштински састанци. Деца у школама су узнемиравана. Деца Жозеа дос Сантоса Кардозе и његове жене Брижид, била су под великим притиском да изговарају политичке слогане, певају државну химну и вичу „Доле Јехова“. Била су злостављана јер су одбила. Жозе Мл., који је тада имао девет година, изненада је проговорио и рекао: „У реду, рећи ћу живео!“ Сви су били у ишчекивању. Најзад је дечак викнуо: „Живео Јехова!“ Пре него што су схватили шта је малиша рекао, једногласно су викнули „Живео!“

У „пећ“

Владајућа партија је била одлучна да присили Јеховине сведоке да приступе војсци. То је довело до даљњег жестоког прогонства.

Један реван брат из провинције Хуила, Артур Ванакамби, безуспешно је 17. фебруара 1977, покушавао да објасни свој положај неутралности. Он и још три брата су ишли у поворци до затвора. Посматрачи, као и улични чистачи, позивани су да их ударају. Сутрадан су супруге тројице ожењене браће отишле у затвор да би сазнале где су им мужеви. Након што су дуго чекале, биле су немилосрдно ишибане и тако претучене остављене скроз у крви. Тог поподнева су сестре завршиле у истом затвору у ком су били и њихови супрузи.

Брат Телес прича шта се десет дана касније десило другој групи затворене браће: „Тридесет петоро нас је стрпано у ’пећ‘. Била је то соба седам метара дуга а три метра широка и висока. На таваници од армираног бетона, биле су две мале рупе за вентилацију, у које ниси могао ни руку да гурнеш. Било је најтоплије доба године и ћелија је заиста била пећ. Будући да су били одлучни да нас смакну, затворили су те две рупе.

„Четвртог дана смо преклињали Јехову да нам да снагу да поднесемо немилосрдну врућину. Сетили смо се тројице младића из Даниловог времена који су били бачени у ужарену пећ. Сутрадан око три сата ујутру, зачула се снажна лупњава на вратима, и она су се отворила. Какво олакшање је било удахнути свеж ваздух! Био је то затворски чувар. Још у полусну, отворио је врата и онда се срушио. Након десет минута је устао и без речи затворио врата. Захвалили смо Јехови за неколико драгоцених тренутака свежег ваздуха.

„Неколико дана касније, придодато нам је још седморо браће. Више није било места да се седне. Неколико пута смо претучени. Врућина је бивала све већа, а лабијални херпеси и ране од батина веома су заударали.

„Двадесет трећег марта смо прославили Меморијал иако је одржан само говор без симбола. До тада нас је укупно било 45. Неки од нас су у овој ’пећи‘ провели 52 дана и преживели.“

Након изласка из те ’пећи‘, послани су 1 300 километара далеко, у радни логор Сакасанге у источној провинцији Мошико.

„Легализовано“ прогонство

Политички биро Централног комитета МПЛА, објавио је 8. марта 1978. да је „црква ’Јеховиних сведока‘“ незаконита и забранио је. Да би се пружио велики публицитет, то обавештење се три пута дневно емитовало на радио-станици Луанда. Оригинални декрет је био на португалском, али да би се засигурало да су сви чули ту новост, обавештење је недељу дана емитовано и на језицима чокве, киконгу, кимбунду и умбунду. На крају је 14. марта 1978. тај декрет објављен и у партијским новинама Jornal de Angola. У стварности, забрана је само „легализовала“ свирепост која је већ трајала.

Оптужбе Организације за одбрану народа (ОДП) су расле. Многи Јеховини сведоци су хапшени и затварани без суђења. По целој Луанди је долазило до изненадних посета фабрикама. У фабрици кофера „Малас Онил“, ухапшено је 14 Сведока. У Лубангу је ухапшено још 13. Неколико дана касније, извештаји су потврдили да је у Ндалатанду ухапшено још 50. За само недељу дана од забране, у затвору је било најмање 150 браће и сестара.

Уследила су самовољна отпуштања Јеховиних сведока. У обзир се нису узимале године узорног понашања, способност и радни учинак. У ствари, неки отпуштени су били на одговорним положајима везаним за привредни развој земље.

Ни жене нису биле изузете. Један војни официр је видео Емилију Переиру испред њене куће и упитао је зашто се није прикључила милицији. Када је рекла да не воли ништа што је повезано са убијањем и проливањем крви, схватио је да је Сведок. Након што је она то потврдила, рекао јој је да се попне у камион који је чекао. Њене две сестре су дошле да виде шта се дешава и оне су исто биле стрпане у камион. У међувремену се и њен отац вратио кући. Официр је и њему наредио да се попне у камион. Пред сам полазак, један брат из суседства је упитао шта се дешава. И њега су зграбили и утерали у камион.

Одведени су у затворско двориште где су сестре стављене у женско одељење. Из вечери у вече, војници су покушавали да сексуално злостављају ове младе сестре, али су се оне приљубиле једна уз другу, плакале и наглас се молиле. Њихова реакција је спречила опаку намеру ових људи и нису биле силоване.

И браћа из провинције Маланже такође су била сурово испитивана. Седамдесетчетворогодишњи Жозе Антонио Бартоломеу умро је услед суровог малтретирања. Домингас Антонио је након хапшења и сталног батинања била тако слабашна да је умрла за време једног напада маларије. Мануел Рибеиро је отрован зато што је из затвора написао писмо својој породици.

Недељу дана после забране одржан је један састанак са старешинама из свих скупштина у Луанди. Ту су добили библијско охрабрење и вођство што се тиче будућих активности, и то су онда пренели и скупштинама. Своју одлучност су ојачали док су разматрали годишњи цитат за 1978: ’Неће те надвладати, јер сам ја [Јехова] с тобом да те избављам‘ (Јер. 1:19).

Апел државним властима

Двадесет првог марта 1978, три брата која су служила као директори Заједнице Јеховиних сведока у Анголи, послала су један апел Политичком бироу МПЛА, наводећи да се кршења закона решавају на суду као и да се прекину незаконита затварања Сведока. Копије овог писма послате су председнику републике и премијеру, као и министрима одбране, правде, образовања и културе. Није стигао никакав одговор.

По узору на пример апостола Павла, даљњи апел је упућен највишој власти у земљи (Дела 25:11). У овом писму које је упутила подружница у Португалу, председник Народне Републике Анголе је с поштовањем замољен да поново осмотри извештаје о Јеховиним сведоцима и да им дозволи саслушање. Затражено је да судови испитају чињенице у сваком појединачном случају ухапшеног Сведока. Овог пута је подружница у Португалу добила одговор у ком је речено да ће се ствар испитати.

Дубоко дирнут чврстом одлучношћу

Грађански рат је наставио да бесни Анголом, тако да је у земљи било мало странаца. Међутим, одбор земље у Анголи је 1979. примио поруку да ће један надгледник из подружнице у Нигерији, Алберт Оли, доћи у августу. Како су браћа само била срећна!

Брат Оли је испричао: „Као да сам целу седмицу провео по касарнама. Где год да погледаш свугде су били наоружани војници.“ Улична пуцњава током ноћи терала му је сан са очију.

Сведоци у Анголи су у протеклим годинама доживели нагле промене. Од 1973, када је земља још увек била под колонијалном управом, па до 1976, број објавитеља је порастао за 266 посто. Затим, кад се прогонство појачало 1977, након чега је 1978. уследила забрана, није било пораста. Многи Сведоци у земљи били су новокрштени — само 1975. крстило их се 1 000. Иако је постојала 31 скупштина, многе од њих нису имале старешине. Без љубазне бриге духовних пастира, било је неких озбиљних нерешених проблема и случајева моралне нечистоте. Целе скупштине у местима попут Маланже, Ваку Кунго и Ндалатандо биле су тада у радним логорима.

Брат Оли је по доласку изнео један обиман план рада наводећи подручја која треба размотрити. Пажња је посвећена начинима на које локални Сведоци могу извршити своју од Бога дану службу под постојећим околностима. Пружио је смернице како обезбедити литературу упркос ограниченој доступности папира. Било је речи и о томе да је потребно више литературе на локалним језицима, али, наравно, било је потребно време да би се пронашли и обучили способни преводиоци.

Такође је пажња поклоњена и проблемима у скупштинама. Брат Оли је нагласио да сви, укључујући и старешине, морају да живе по библијским начелима. Нико не треба да мисли како њему не требају савети. Одговорено је на питања о квалификацијама за крштење, регистровању бракова и посетама покрајинских надгледника скупштинама. Анголска браћа су ценила то што је Заједница за њих организовала да преко овог брата који има велико искуство добију библијске смернице.

Током посете брата Олија, одржан је састанак са старешинама из Луанде и са онима који су дошли из других подручја. Почев од 10.00 ујутро, браћа су почела да пристижу један по један, тако да не би скретала пажњу на место састанка. Међутим, пре него што је састанак започео у 7 сати увече, два пута је мењана локација јер изгледа да је место било под присмотром. Када је брат Оли стигао на трећу локацију, 47 старешина је седело у дворишту и чекало на њега. Када је пренео поздраве бетелске породице из Нигерије, браћа су у знак захвалности тихо махала рукама. Његов једночасовни говор је био библијско разматрање старешинског уређења с нагласком на потреби за старешинама у хришћанским скупштинама, а такође је изнео и кратак преглед дужности које у то спадају. Након предавања, браћа су још два сата постављала питања док није дошло време да морају да пођу како би безбедно стигла кући пре полицијског часа.

Шта брат Оли мисли о седмици у којој је био са овом анголском браћом? „Морам да кажем да је било јако корисно за мене. Био сам веома охрабрен чврстом одлучношћу те браће и сестара да упркос потешкоћама служе Јехови. Из Анголе сам отишао са сузама у очима молећи се у себи за ову браћу која, без обзира што пате, на лицу задржавају осмех због дивне наде коју имају.“

Још једна посета

Годину дана после посете брата Олија, Водеће тело је послало Алберта Олубебија, опет из Нигеријске подружнице, да послужи браћи у Анголи. Он је дао препоруку да се одржи Школа пионирске службе за 50 општих пионира. Такође их је охрабрио да сваких шест месеци настоје одржати покрајинске састанке са ограниченим бројем присутних.

Током посете брата Олубебија, одржана су три састанка с групама старешина као и браћом која се брину за одговорности у скупштинама у којима нема старешина. Било је 102 присутних. Изнесени су библијски савети за старешине по којима они треба да подржавају библијска начела и да буду примери стаду, а не да господаре над њим (1. Петр. 5:3). Објашњена су и питања о томе како следити поступак када се неко препоручи да буде наименован за старешину у скупштинама где нема ниједног старешине.

Међу присутнима је био и Силвестре Симао, коме је вера већ била испитана током скоро четири године затвора и радних логора. Када су браћа европског порекла морала да оду из Анголе средином ’70-их, била му је поверена већа одговорност, наиме да буде покрајински надгледник, након што је већ приличан број година служио као старешина. Али, сада је био потребан обласни надгледник, пошто је сваких шест месеци требало организовати покрајинске састанке. Иако је брат Симао имао шесторо деце и световне обавезе како би збринуо своју породицу, прихватио је овај нови задатак. Већ 20 година га обавља на узоран начин. Такође служи и у Одбору подружнице.

Брат Олубеби је по завршетку своје посете саставио извештај о једном охрабрујућем развоју догађаја: иако је још увек требало да Сведоци буду опрезни кад се састају и проповедају, жестоко прогонство оних који су стасали за војску изгледа да се стишавало. У ствари, премда је тада у затворима или радним логорима било између 150 и 200 браће, до марта 1982. било их је само 30.

Дељење духовне хране — прави изазов

Редовно снабдевање духовном храном за време забране био је важан приоритет. Често је то носило велики ризик.

Прво и прво, било је јако тешко доћи до папира који се користио за умножавање Куле стражаре. Да би се купио папир била је потребна дозвола од власти. Иако је било преко 3 000 објавитеља, некада се због ограничене количине хартије могло направити само 800 до 1 000 примерака студијских чланака. Па и поред тога, браћа су користећи мале штампарске машине произвела примерке малих књига меких корица, као што је књига Истина која води до вечног живота.

Уз велики лични ризик, Фернандо Фигеиредо и Франсиско Жоао Мануел прихватили су задатак умножавања литературе. Ова два енергична брата пронашли су нове локације где би могли да прошире операције умножавања. Повремено су се те локације из безбедносних разлога морале променити. У неким местима су се мимеографи држали у звучно излованим просторијама у којима није било прозора нити вентилације, и зато су услови рада били веома отежани. Други добровољци су у оближњој просторији слагали и спајали часописе. Морали су да доврше разврставање, спајање и паковање материјала тако да би се он још исте ноћи могао дистрибуисати. Било какав доказ о овом раду морао се уклонити тако да не би било ничега што би привлачило пажњу. Како је производња расла, у „кухињи“, месту где се припремала литература с духовном храном, упоредо су радила два мимеографа. Један тим браће радио је свакодневно, правио матрице, радио коректуру, умножавао часописе, разврставао их, спајао и испоручивао скупштинама.

Испорука литературе раштрканим скупштинама изван Луанде морала се вршити преко курира. Био је то опасан задатак. Један брат који је служио као курир износи: „Неколико месеци након што је забрана званично објављена, путовао сам у провинцију Бенгуела због свог световног посла. Локална канцеларија Заједнице ме је снабдела извесним стварима које је требало уручити скупштинама у Лобиту и Бенгуели. Нисам познавао никога од браће у тим градовима. Једина веза за контакт био је телефонски број једног старешине у Бенгуели. Због безбедности је једини знак распознавања била лозинка — породица Исаија.

„Кад сам стигао у Бенгуелу, све је изгледало прилично у реду. На аеродрому ме нису претресли, као што је то обичај, због природе мог посла. Пакет који сам носио стигао је нетакнут. Кад сам стигао у град, одмах сам телефонирао браћи тако да би могла да дођу и преузму пакет. Брат с којим сам разговарао рекао је да му није добро, али је обећао да ће послати неког у хотел по пошиљку. За време четири дана која сам провео у хотелу, из неких необјашњивих разлога нико није дошао да тражи пакет, иако сам сваки дан звао оног брата.

„Пошто нисам имао другог избора, пакет сам по поласку морао да понесем са собом назад у Луанду. Кад сам стигао на аеродром, вођа делегације је инсистирао да се претресу сви чланови његове делегације, као и њихов пртљаг, како би се поставио пример за друге путнике. Видео сам само две могућности: (1) да бацим пакет у контејнер или (2) да га задржим и да ме ухапсе.

„Кад сам се помолио Јехови, на ум су ми пале Пословице 29:25: „Страх од људи замку меће, али је заклоњен ко се у Бога узда.“ Решио сам да се суочим са ситуацијом јер би била велика штета бацити толико духовне хране.

„Стао сам на крај реда како не бих створио превелику јавну буку кад полиција открије литературу и часописе. Остала су још два човека која је требало претрести кад сам зачуо да неко каже: ’Молим вас, овде је неки човек који жели да ступи у контакт с једним чланом делегације из Луанде у вези с неким пакетом.‘ Кад сам то чуо, рекао сам у себи: ’Јехова је чуо моју молитву. Управо гледам испуњење Исаије 59:1: „Није кратка, не, рука Јеховина да спасење пружи“‘, и онда сам брзо пошао. Кад сам стигао до брата, имао сам само толико времена да кажем Исаијина породица. Он је узвратио и узео пакет. Морао сам брзо да се вратим јер је авион полазио, тако да нисам имао времена чак ни да попричам с братом. Стварно, Јехова је „спасење наше у невољи“ (Иса. 33:2).“

Брига за стадо упркос опасностима

Рат — јахач Апокалипсе на коњу пламене боје — наставио је да купи харач у животима анголског народа (Откр. 6:4). Бомбардовани су градови и фабрике, минирани путеви, рушени мостови, онеспособљавани резервоари воде и нападана села. Масакрирање цивила је постало нешто сасвим уобичајено. Усеви су уништавани, а земљорадници су бежали у град. Ратне избеглице су нагрнуле у Луанду. Следовања хране и црно тржиште учинили су свакодневно преживљавање правим изазовом. Али, љубазна сарадња међу Јеховиним сведоцима помогла је многима који су се нашли у безнадежној ситуацији да преживе.

Током тог опасног времена, Руи Гонсалвес, Елдер Силва и други ризиковали су своје животе како би посетили скупштине раштркане по целој земљи. Описујући како су се овакве посете морале организовати, брат Гонсалвес је написао: „Покрајински надгледник је први пут посетио место Томбуа 1982. године. У добро испланираним интервалима, почев од 10 ујутру тога дана, на овај састанак је почело да пристиже 35 браће. Чекали су у тишини. ОДП [Организација за народну одбрану] контролисала је сва кретања у граду. Ја сам стигао под окриљем ноћи, 11 сати касније, у 9.00 увече. Пола сата касније започели смо састанак који је трајао до 4.40 ујутру.“

Већина оних који су учествовали у покрајинској служби били су ожењени људи који су имали децу. Али, давали су све од себе како би се бринули за духовне интересе скупштина. Један од браће, који сада служи у Одбору подружнице, објаснио је шта је спадало у редовну покрајинску посету: „Постојао је распоред по ком је посета свакој скупштини трајала једну седмицу. Међутим, посете су почињале понедељком уместо уторком, због тога што није било могуће да се цела скупштина састане заједно. Посећивана је свака група за Скупштински студиј књиге. У великим скупштинама би у току једне вечери било посећено неколико група. Време за састанке је било тако распоређено да покрајински надгледник може стићи од једне до друге групе. Сваки пут би поновио програм за корист сваке групе. Тако би сваки од својих говора одржао од 7 пута до 21 пут у току једне седмице. Било је пуно активности које су биле захтевне, али су браћа истрајавала у пружању охрабрења скупштинама.“

Руи Гонсалвес се живо сећа једног страшног путовања у Кубал, јануара 1983. Скоро да је било погубно. Он је испричао: „Посетити тамошњу скупштину било је могуће једино ако бисмо путовали у војној колони која је пружала заштиту. Након што је пажљиво проверила ситуацију, војска је одобрила да 35 возила крену на пут. Ми смо ишли колима брата Годињоа, и били смо трећи у колони од шест возила. Само два сата након што смо кренули на пут, герилци су испалили ракету и уништили први војни камион. Убрзо је уследила још једна ракета и уништила друго возило. Две бомбе су погодиле наша кола али нису експлодирале. Док су кола још била у покрету, брат Годињо је викнуо да сви искоче из њих. Док сам јурио ка жбуњу како бих се сакрио, један метак ми је поприлично оштетио лево ухо и пао сам у несвест.“

Пре него што се онесвестио, видео је како три герилца гоне осталу браћу, али су браћа успела да побегну у џунглу. Брат Гонсалвес наставља: „Кад сам се освестио, моја глава је била сва у крви. Неколико сати касније, допузао сам до пута. Једна војна јединица ме је пронашла, пружила ми прву помоћ и одвела у болницу у Бенгуели.“ Брат је касније сазнао да су сва кола из конвоја спаљена или на неки други начин уништена. Дванаест особа из тих возила је убијено, а 11 њих су меци озбиљно ранили. Једино браћа која су путовала с братом Гонсалвесом нису била погођена. Иако је брат Гонсалвес изгубио скоро цело ухо и неке личне ствари, он закључује речима: „Од свег срца смо захвалили Јехови.“

Дељење воде која даје живот

У време када је већина Анголаца мислила само о преживљавању, Јеховини сведоци су били горљиви да шире ’добру вест [„о нечем бољем“, NW]‘ широм те огромне територије (Иса. 52:7). Како су извршавали ово дело?

Један пионир из Луанде објашњава да су он, његова супруга и њихова ћеркица ишли заједно у службу. Након што би поздравили домаћина, замолили би за чашу воде за своју малу цурицу. Уколико би добили воду, онда би рекли домаћину да знају за воду која би била кориснија чак и од хладне воде коју је он љубазно дао њиховој кћерки. Они који су били знатижељни би упитали: ’О каквој је води реч?‘ Онда би ова породица описала благослове Божјег Краљевства и наду у вечни живот (Јов. 4:7-15).

У службу нису носили ташне за књиге, Библије нити литературу. Али, уколико би домаћин имао Библију и уколико би желео да чита о тим стварима, они би користили његову Библију и наставили разговор. Где год је показано занимање, они би поново навратили. Користећи разборит прилаз као што је овај, Сведоци су проналазили заинтересоване особе и скупштине су бивале благословљене сталним порастом.

Божји човек

Добра вест је допирала и до удаљених подручја. Пробила се и до области Гамбос, у близини границе с Намибијом, и то трудом Чанде Куитуна. Он је први пут чуо поруку о Краљевству у тадашњој Родезији. Након што је неко време радио по рудницима у Јужној Африци, вратио се кући и усредсредио на сточарство. Редовно је одлазио по публикације Watch Towera у Јужну Африку, и на једном од тих путовања крстио се 1961. После тога је ревно ширио добру вест међу својим земљацима.

Он би своја теретна кола натоварио водом, храном и библијском литературом, и ишао у проповедање од кимбоа до кимбоа (од једног сеоцета до другог) у трајању од два до три месеца. Кад би му кола отказала, он би пут наставио на свом бику. Чак и када је имао 70 година, пешачио је с другим објавитељима и преко 200 километара.

Чанде Куитуна је имао велика крда стоке која би тумарала равницама. У том патријархалном друштву, он је био уважени поглавар. Дневне активности су започињале ударом о звоно кад су се сви окупљали да чују његово разматрање библијских стихова на њиховом језику. У данима састанака, тај познати звук гонга позвао би стотинак особа да се окупе за духовну поуку.

На целом подручју Гамбоса, Чанде Куитуна је постао познат као Божји човек. Примењујући оно што је сазнао из свог личног студија Библије уз помоћ драгоцених публикација ’верног и разборитог роба‘, брат Куитуна је другима пружио изврстан пример. Да би дошао до што више људи, превео је брошурицу „Ова добра вест о Краљевству“ на језике њанека и квањама.

Канцеларија у Луанди је сазнала за активности брата Куитуне из његових извештаја службе на терену, које би он с времена на време предао преко браће из Виндхука у Намибији. Да би брата Куитуну довела у ближи контакт с другим Сведоцима, канцеларија у Луанди је 1979. послала покрајинског надгледника Хелдера Силву да дође до њега. Он се добро сећа тог путовања.

Он пише: „Колима смо се возили 160 километара до Чианге. Одатле смо пешачили преосталих 70 километара. Једна кишна олуја која је трајала неких шест сати готово је онемогућила даљње кретање. Каткад смо се нашли у води до колена, али нисмо могли да се зауставимо, будући да на том подручју има много разјарених звери. Због муља нам је било лакше да ходамо босоноги док смо ствари држали обешене о неку мотку преко рамена. Најзад смо стигли до области Лиокафела, и нашег одредишта, Куитуниног кимбоа (села). Били смо гладни и исцрпљени, тако да су нам жене дале кисело млеко, локално пиће од житарица, звано булунга (кисангуа), какао и кукурузни пире познат као ихита (пирао де масанго). Након што смо се одморили поред топле ватре, били смо спремни за предвиђене активности.“ Ова посета је представљала помак у организованом проповедању добре вести у области Гамбос.

Нико од присутних неће заборавити крштење 18 нове браће и сестара, августа 1986, у реци Касулувар. Била су то прва крштења у области Гамбос за 40 година откако је тамо донесена вест о Краљевству. Пионири који су тамо учествовали у том делу били су озарени од среће. Не може се речима описати срећа брата Куитуне док је посматрао крштење. Поскакујући од среће рекао је: „Осећам се као краљ Давид када је пратио Јеховин ковчег“ (2. Сам. 6:11-15). Брат Куитуна још увек служи као општи пионир.

Дело на југу Анголе

Године 1975, висока осамнаестогодишња Тимоли, из области Хуила на југу Анголе, упознала је истину од пионира Жозеа Тиакатанделе. Тимоли је ценила библијску поруку, али су се њени родитељи снажно противили. Данима би била лишена хране, тучена и на крају гађана камењем. Пошто јој је живот био у опасности, пешице се упутила у Лубанго удаљен 60 километара. Тамо је могла да иде на скупштинске састанке. Уз помоћ скупштинског разреда за описмењавање, напредовала је и уписала се у Теократску школу службе. Крстила се 1981. Такође је научила да шије како би зарађивала за живот и сада сама себи прави пристојну одећу. Три мушкарца и четири жене из њене етничке групе, који су 1978. чули вест о Краљевству, крстили су се 1980.

А онда је 1983. Жозе Марија Мувинди из Лумбага, уписао помоћну пионирску службу на три месеца. Отишао је на југ да проповеда сеоским подручјима око градова Јау и Гамбос. Путовао је у провинцију Намибе и ширио добру вест већинском племену Мукубаис. Кад је видео како је велика потреба на тим подручјима, уписао је општу пионирску службу. Затим је дошло још пионира.

Када је брат Мувинди проповедао на том подручју, библијска истина је такла срца многих тамошњих становника. Предузели су потребне измене у свом животу. Да би Јехови прихватљиво служили, морали су да напусте небиблијске обичаје, као што су полигамија, неморал, опијање и празноверје. Почели су да носе другачију одећу од чинкванија, то јест само једног комада сукна око бедара. Читаве реке парова су почеле да се стичу у Лубанго како би се законски венчали. За неке је то значило први пут у животу изаћи из села! Матични уред грађана у Чианги, који је десет година био затворен, поново је прорадио, како би се изашло у сусрет изненадном приливу људи из области Гамбо, који су желели извод из матичне књиге рођених и личне карте како би регистровали свој брак.

Нажалост, брат Мувинди је 1986. умро од хепатитиса, али је његова ревна служба уродила плодом. Због његовог труда као и труда других који су радили на овим подручјима, многи су добили сведочанство. Данас на том подручју има девет скупштина и десет група које још увек нису организоване у скупштине, и све оне унапређују чисто обожавање на том подручју.

Надзор се појачава

Са оснивањем Народних бригада за очување јавног поретка (БПВ), 1984. године, поново су настали притисци за нашу браћу. Задатак БПВ-а је био да обезбеди будно мотрење на оне који се нису прикључили револуционарном току. Како је БПВ испуњавала свој задатак? Домингос Матеус, који је тада служио као покрајински надгледник, добро се сећа: „На сваком ћошку Луанде, могли сте видети неког припадника Народних бригада за очување јавног поретка, који су се препознавали по плавој траци на рукаву са ознаком БПВ. Били су овлашћени да претресу сваког пролазника. За браћу је постало јако тешко да доносе литературу на састанке. У децембру 1985. у Луанди је постављено на дужност укупно 800 бригада, због чега је постало готово немогуће одржавати скупштинске састанке.

„У једној четврти, екс-Ларго Серпа Пинто, једна група од око 40 бригадира прочешљавала је цело подручје. С њима су били и чланови групе Народних оружаних снага за ослобођење Анголе који су били наоружани митраљезима. Било је уобичајено чути их како отварају ватру на некога кога гоне или кад желе да зауставе неку особу ради испитивања.

„Једна скупштина је заказала велики састанак у дому једног брата. Мало пре него што је програм започео, схватили смо да један члан БПВ-а посматра браћу како улазе, и записује у нотес њихова имена. Упркос опасности, брат који је тамо живео није дигао панику. На ум му је пала једна идеја. Полако је пришао иза леђа том бригадиру и кад му је пришао сасвим близу, почео је да виче: ’Комшије, гле! Лопов, ухватите лопова!‘

„Сав у чуду, бригадир је отрчао испустивши све што је држао у рукама. Док су станари силазили из зграде а други помаљали главе кроз прозор да виде шта се догађа, брат се вратио у своју кућу и рекао старешини: ’Брате, сада можеш да започнеш састанак, ситуација је под контролом.‘ Више није било проблема нити сметњи на састанцима који су те недеље били заказани у тој кући.“

’Вест је процурила‘

Комуникација с Јеховиним сведоцима ван земље била је још тежа. Међутим, Антонио Алберто је радио за једну страну рафинерију. Он је помагао у размени важне поште између браће у Анголи и подружнице у Португалу.

Али, једног дана 1987, на аеродрому је полиција задржала један пакет у ком су била писма о посетама покрајинског надгледника и друге поверљиве ствари. Брату Алберту се срце стегло због тога. У подне је отишао да види своју породицу, будући да је био сигуран да ће га ускоро ухапсити. Телефонирао је брату који је надгледао ове ствари и једноставно рекао: „Деда, процурило је.“

Затим је брат Алберто храбро отишао до куће човека под чијим је надзором било обезбеђење на аеродрому. Брат је објаснио да је током колонијалне владе био у затвору с неким младим Португалцима и да су путем писама одржавали контакт, а да је пакет с тим писмима конфискован на аеродрому. Шеф обезбеђења му је дао једну картицу да је покаже човеку који је запленио пакет и да затражи да се пакет донесе у његову канцеларију. Када је брат пренео ову поруку полицајцу на аеродрому, он се веома узрујао. Зашто? Зато што пошту није могао да испоручи шефу обезбеђења — спаљена је! На велико олакшање брата Алберта, није дошло ни до какве несреће.

Одлучни да ходе Јеховиним путевима

Рат који је трајао поново је створио притисак на Јеховине сведоке како би се сломила њихова хришћанска неутралност. Фебруара 1984, ухапшено је 13 младића јер су одбили да приме оружје. Од тога су само тројица били крштени Сведоци; остали су били некрштени објавитељи и студенти Библије. Упркос претњама и физичком злостављању остали су непоколебљиви у својој одлуци да ходе Јеховиним путевима (Иса. 2:3, 4). Нажалост, када су добили премештај за Луанду, њихов авион се приликом полетања срушио и сви у авиону су изгинули.

У априлу 1985, група од деветорице Сведока, некрштених објавитеља и заинтересованих особа одбила је да прекрши своју неутралност (Јов. 17:16). Били су транспортовани возом, а затим хеликоптером до зоне јаких борбених окршаја. Војници су покушали да их натерају да им се придруже у бици, и када је Мануал Морајиш Лима одбио, они су га убили. Другог брата је погодио пројектил из минобацача који му је озбиљно ранио ногу, тако да је одведен с тог ратног попришта и послат у болницу. Двојици браће је било речено: „Хеликоптери који су вас донели довде не припадају Јехови“, тако да је једини излаз било пешачење — 200 километара кроз подручје герилских група и дивљих животиња. Кад су стигли у Луанду, поново су ухапшени! Па ипак, и даље су били убеђени да живот вођен љубављу према Јехови и ближњем представља исправан начин живота (Лука 10:25-28).

У једном другом случају, четири Сведока су послата у један удаљени војни логор у најјужнијем делу Анголе. Војници су били убеђени да ће жестина рата присилити Сведоке да узму оружје како би се заштитили. Али уместо тога, присећа се Мигуел Киамбата, неки официри су били задивљени постојаношћу ових људи и схватили су да су безопасни, те су им дали слободу кретања на том подручју. Они су ту слободу користили да би и друге поучили да је Јехова припремио вечни живот преко свог Сина Исуса Христа. Када су прославили Меморијал Христове смрти 1987, било је 47 присутних, а убрзо је број присутних порастао на 58.

Око 300 Јеховиних сведока је због хришћанске неутралности још увек било у затвору 1990. године. Неки су више пута били на издржавању казне, где је свака била преко пет година. Други су пак били по четири године у притвору без икаквог суђења. Чак и након проглашења амнестије, управе неких затвора нису браћи рекле за амнестију и држали су их у затвору. Други су одуговлачили са ослобађањем јер су Сведоци били најбољи радници и могли су им поверити послове ван затвора, знајући да неће покушати да побегну. Надаље, та амнестија није спречила хапшење и смакнуће још два Сведока 1994.

У неко касније време, док се дистрибуисала Вест Краљевства бр. 35, једна пионирка је срела једно бивше војно лице који је рекао да је присуствовао погубљењу тројице Сведока који су одбили да приме оружје. Када га је упитала да ли би свет био бољи када би сви били Јеховини сведоци, рекао је да пошто су Сведоци у стању да се суоче са смрћу зато што одбијају да убијају своје ближње, свет би онда сигурно био место мира. Прихватио је брошуру Шта Бог захтева од нас?, пристао на кућни библијски студиј и почео да посећује скупштинске састанке.

Воде истине настављају да теку

Јехова је пророку Језекиљу дао једну визију о води живота која тече из Божјег великог духовног храма. Она је текла испод и око препрека, кроз кршевиту земљу и удахњивала живот у некад беживотну средину (Јез. 47:1-9). Упркос препрекама, данас ова спасоносна вода истине тече у преко 230 земаља где спада и Ангола.

Покаткад препреке изгледају застрашујуће, али воде живота које потичу од Бога пронађу пут између њих. Током 1980-их, цензура је била тако строга да су из иностранства до канцеларије у Луанди стизале само ретке курирске поруке. Па ипак, библијска литература која садржи окрепљујуће истине пронашла је пут преко границе између Анголе и Намибије, где је било релативно лако прећи. Тако су добављане публикације на португалском и локалним језицима. Неколико година је то овако функционисало на овом подручју.

Помоћ је пристизала из многих извора. Приличан број званичника је помагао браћи у прибављању Библија. Чак су се и војна лица, чији су рођаци Сведоци, изложила великом ризику како би помогла браћи у Анголи. Неколико испорука канцеларијског прибора, укључујући и драгоцене машине за умножавање, послане су у име тих утицајних личности. Један од њих је касније решио да се придружи Јеховином народу и да служи под вођством Божјег ’Кнеза мира‘ (Иса. 9:6).

Тиери Дитва и његова супруга су се 1984. доселили у Анголу из Заира (сада Демократска Република Конго). Локална браћа су их веома заволела. Брат Дитва је био висок човек те су сви мислили да је Рус. Под владом у то време, многи Руси у Анголи имали су потпуну слободу кретања.

Овај погрешно представљени идентитет добро је искоришћен како би се у ову ратом опустошену земљу унела литература која говори о томе како ће Јехова Бог путем Месијанског Краљевства донети човечанству прави мир и учинити да тај мир свуда у свету буде у пуном замаху (Пс. 72:7, 8). Брат Дитва је успоставио бројне пословне контакте с пилотима који су пристали да довозе кутије библијске литературе у земљу. Онда би литературу покупио са аеродрома и разделио је браћи. Такође је набављао и преко потребне лекове за болешљиву браћу.

Брат Дитва је упознао одговорну браћу с г. Илидју Силвом, бизнисменом који је поклонио две машине за умножавање. Браћи је било јако тешко да их набаве, будући да је влада имала преглед инвентара свих канцеларијских машина у земљи. Г. Силва је био благословљен јер је на крају постао крштени Јеховин слуга.

Са опремом за електронско умножавање, било је могуће направити издање Куле стражаре од 20 страна. Ту су били укључени важни пропратни чланци које су анголска браћа раније пропустила. За кратко време је дистрибуисано око 10 000 примерака по издању. Разматрање Писма је такође умножавано и браћа су га много ценила. Из Португала је послат изабрани материјал из „Све је Писмо од Бога надахнуто и корисно“ тако да се и он могао умножавати. Касније је тај материјал било могуће добити у облику брошурице. То је обогатило програм Теократске школе службе. Како су само биле окрепљујуће све те духовне припреме!

Доказ Божјег благослова је укључивао и пораст броја особа које у овој земљи хвале Јехову. До краја службене 1987. године, број оних који су известили своју службу као Сведоци достигао је 8 388, што је пораст од преко 150 посто од времена забране 1978. Такође је порастао и број скупштина, са 33 на 89. Иако се веома водило рачуна о позивању новозаинтересованих особа на састанак, посећеност састанака је била 150 посто од броја објавитеља. Објавитељи су у служби на терену проводили у просеку 18 сати сваког месеца, а број библијских студија је порастао на 23 665! Истина је да је било економских проблема и несташица животних намирница. Али, поуздање које су наша браћа имала у Јеховина обећања помогло им је да високо држе главе. Били су одлучни да са ’смелошћу говоре Божју реч‘ (Дела 4:31).

Посебна обука покрајинских надгледника

Покрајинским надгледницима, који су се стално трошили за скупштине, такође је било потребно охрабрење. Како су били узбуђени кад су сазнали да се у новембру 1988. у Лисабону (Португал) припрема један посебан семинар за путујуће надгледнике на ком ће бити и они!

Замисли њихову радост у свакодневном дружењу с португалском бетелском породицом! Луис Кардозо који је присуствовао овом семинару, у кратким цртама износи како су се осећали: „То је за мене било посебно узбудљиво време. Бетелска породица у Португалу нас је тако срдачно дочекала. Изгледало је као да браћа за нас једноставно нису могла да учине све што су хтела. Била су то 34 дана препуна радосних активности и поуке за нас.“

Прве две недеље радили су с покрајинским надгледницима у португалским покрајинама, тако да су учили кроз посматрање. Затим су у наредне две недеље похађали семинар. Он се нарочито бавио њиховим доменом теократских активности, и припремио их за Школу службе за Краљевство у којој ће они бити инструктори. Следеће седмице су похађали часове Школе службе за Краљевство која је одржана за старешине и слуге помоћнике у Португалу. То је браћи из Анголе пружило могућност да запазе како путујући надгледници у Португалу поучавају локалне старешине ономе што су и они сами научили на семинару.

„Тај семинар ме је поучио шта значи бити добар студент“, наводи брат Кардозо. „Научио сам да проучавам и истражујем као што то никада до тада нисам чинио. Браћа су нас својим примером поучила како да будемо обзирни према својим супругама, тако да заједно и уједињено радимо. Врхунац овог незаборавног времена био је када су нам браћа приказала ’Фото-драму стварања‘. Много сам слушао о њој и било је узбудљиво сада је видети својим очима.“

Након овог периода инструкције, Марио Нобре, један покрајински надгледник из Португала, добио је доделу у октобру 1990. да ради са анголским покрајинским надгледницима док служе скупштинама у Анголи. Два месеца је поучавао браћу, и његов љубазан, стрпљив став браћа су много ценила.

Брат Нобра с посебним одушевљењем прича искуство које је имао неколико дана по доласку у Анголу: „Браћа су организовала да одржим јавно предавање у једној скупштини од 198 објавитеља. Био сам задивљен кад сам видео 487 присутних. На моје изненађење, председавајући надгледник ме је замолио да још једном одржим предавање. Само половина скупштине је присуствовала! Дабоме да сам пристао; и на другом предавању је била присутна 461 особа, што је укупно било 948!“

Брат Нобре је током своје посете много тога сазнао о свакодневном животу анголске браће. Установио је да су улице у Луанди биле опасно место због пуцњаве, међутим, брзо се привикао на ситуацију и своју пажњу усмерио на огромно занимање за вест о Краљевству које су људи показивали. Што се тиче смештаја, он каже: „Браћа су ми дала најбоље што су имала. Све што смо имали било је стварно минимално, па ипак сасвим довољно.“

Окрутна суша

Јахач Апокалипсе на црном коњу — глад — оставио је свој траг на југу Анголе када је почетком 1990. окрутна тромесечна суша узела тежак данак (Откр. 6:5, 6). Уништени су усеви. Људи су много патили. Према лисабонском Diário de Notícias, најмање 10 000 људи је умрло због те суше.

Када су вести о томе стигле до Португалске подружнице, браћа су сместа послала два велика бродска контејнера преко браће и бизнисмена који су показали занимање за библијску истину. Један контејнер је отишао у Бенгуелу, а други у Луанду.

Подружница у Јужној Африци је камионом преко Намибије транспортовала 25 тона хуманитарне помоћи. Кад су стигла у Виндхук, браћа су од анголског конзулата затражила дозволу за улазак у Анголу како би испоручила намирнице својој хришћанској браћи. Иако је тај функционер знао да Сведоци нису признати у његовој земљи, ипак је радо издао потребне папире тако да би помоћ стигла до тих напаћених људи. Обезбеђена је и војна пратња како би се засигурала безбедност испоруке.

Када је камион дошао до привременог моста на реци Кунене, браћа су све морала да претоваре у један мањи камион, и онда све да поново врате када безбедно стигну на другу страну. Након више од 30 војних пунктова, камион је стигао у Лубанго. Ова успешна мисија утрла је пут за још три наредне испоруке, од којих је свака имала тоне драгоцене хуманитарне помоћи.

Флавио Тејшеира Кентал, који је био присутан када је први камион стигао у Лубанго, присећа се: „Кад смо видели да стиже камион у три по подне, били смо тако радосни и утешени, али и изненађени и помало са стрепњом. Где ћемо сместити 25 тона литературе, одеће и хране? Наша Дворана Краљевства није имала ни врата ни прозоре, а наша кућа је била премала за све те кутије. Брзо смо организовали да браћа цео дан и целу ноћ дежурају, и све смо ставили у Дворану Краљевства.“

Све намирнице су одмах раздељене. Брат Кентал даље износи: „Било је то ратно време... Тада смо често имали један часопис на целу скупштину. Како смо само били захвални Јехови, његовој организацији и нашој драгој браћи који су ризиковали животе за браћу коју чак нису ни познавали! То нас је подсетило на љубав коју је Христ показао према човечанству када је дао свој људски живот у корист других“ (Јов. 3:16).

У једном писму старешина из Бенгуеле је наведено: „Овај викенд је био пун активности, будући да су 32 добровољца делила намирнице које смо добили. Захваљујемо онима које је њихово добро срце потакло да нам пошаљу ове дарове.“ Упркос несташици хране, нико од браће није умро од глади.

Обећање о људским правима

Тридесет првог маја 1991, супарничке фракције у Анголи потписале су мировни споразум о прекиду ватре и тако увеле један период релативног мира. Усаглашен је нови устав који је обећавао људска и политичка права. Шеснаестогодишњи грађански рат је опустошио земљу. Убијено је око 300 000 људи. Просечни животни век мушкарца био је 43 године, а жене 46. Незапосленост и инфлација су биле у порасту. Образовни систем је био озбиљно поремећен. Био је потребан значајан опоравак. Да ли ће то за Јеховине сведоке значити ослобађање од забране која је била на снази од 1978?

Дана 22. октобра 1991, пред министра правде је изнесен захтев за регистровање верске заједнице Јеховиних сведока у Анголи. О томе је објављена вест како би се обавестила јавност.

Већ сутрадан је Jornal de Angola објавио чланак који је делимично навео: „Према представнику Сведока у Анголи, постоје добри изгледи што се тиче признавања ове Заједнице, и прве вести од Министарства правде су позитивне.“ Чланак се такође осврнуо и на историју Јеховиних сведока у Анголи, као и на извештај о њима у земљама као што су Португал и Мозамбик, где су скинуте забране са активности Јеховиних сведока.

У Анголи је први пут дат повољан публицитет Јеховиним сведоцима! Неколико дана касније, уредник тих новина је рекао да је примио много телефонских позива, чак и од људи на утицајним положајима, који су му честитали за штампање овог чланка.

„Искуство које никад нећу заборавити“

Јеховини сведоци су већ почели да се много слободније окупљају. Скупштине од 100 објавитеља известиле су да се на састанцима појављивало 300 до 500 људи! Како ће Сведоци, који су до тада били приморани да се састају у малим групама по приватним кућама, сместити толико мноштво? Нека браћа која су имала двориште иза куће поставила су лимени кров и тај простор понудила за скупштинску употребу. Многе скупштине су се једноставно састајале на отвореном. Објавитељи су били подстакнути да на састанке и конгресе позивају само оне студенте Библије који су поодмакли у свом студију, будући да није било места за све. Места за обожавање су била хитно потребна.

Даглас Гест и Марио П. Оливеира послани су из Португала да би помогли браћи да утврде предстојеће активности везане за дело као и да размотре будуће потребе. Током њиховог боравка су одржани посебни састанци са старешинама и пионирима из 127 скупштина у Луанди. Такође је било могуће упознати и старешине из 30 скупштина изван престонице. Било их је из свих крајева ове земље. Како је то само било изграђујуће време!

И за брата Геста је то било веома дирљиво искуство. Више од 30 година је он путем поште блиско сарађивао са овом браћом. Присећајући се ове посете, он је рекао: „Вредно је помена то што није било никаквих притужби на оно што их је снашло у животу. Унутрашњи мир је блистао на њиховим лицима, откривајући да су духовно живи и здрави. Све о чему су причали биле су могућности проширења дела проповедања у њиховој земљи. Било је то искуство које никада нећу заборавити.“

Законско признање још једном

Дана 10. априла 1992, владин службени лист, Diário da República, објавио је да је Заједница Јеховиних сведока законски призната. Јеховини сведоци су били одлучни да могућности које им је то признање пружало искористе у највећој могућој мери. Убрзо је достигнут нови највећи број објавитеља од 18 911 — 30 посто више у односу на просек протекле године. Број од 56 075 библијских студија — у просеку три по објавитељу — указивао је на обилну предстојећу жетву.

Онда је подружница у Јужној Африци добила препоруку да почне да испоручује Кулу стражару, Пробудите се! и другу литературу у Анголу. Купљена су два камиона да би се олакшала локална дистрибуција скупштинама. Како су браћа само била усхићена када је стигло 24 000 примерака Куле стражаре од 1. маја 1992, и 12 000 примерака Пробудите се! од 8. маја 1992! Убрзо је испоручено довољно књига за вођење кућних библијских студија. Пре овога су неки објавитељи водили студиј тако што су памтили свако питање и одговор из публикације за студиј.

Поново наступају тешка времена!

Насиље није било сасвим ствар прошлости. Након избора у септембру 1992, земљом је поново хујао грађански рат. Жестоке борбе су 30. октобра избиле у пет важнијих градова: у Лубангу, Бенгуели, Хуамбу, Лобиту и нарочито у Луанди, где је извештено да је првих дана борбе убијено 1 000 људи.

Болнице су биле испуњене далеко изнад свог капацитета. Лешеви су лежали по улицама. Шириле су се епидемије. Неколико недеља није било струје, хране и воде. Било је честих крађа и пљачки. Много цивилног становништва проживљавало је разне трауме.

Неколико Јеховиних сведока у Луанди је убијено; други су нестали. Када су извештаји о стравичним условима у којима су се наша браћа нашла стигли у Португал, подружница је одмах послала храну и медицинска средства.

У овом периоду борби између политичких фракција, јавност је примећивала стриктну неутралност Јеховиних сведока. Могли су се чути повољни коментари о томе како су они једини који се не мешају у политику и не заузимају стране у борби за власт. Заинтересовани људи су почели да им прилазе на улици тражећи библијске студије.

А како су Јеховини сведоци гледали на своју ситуацију? Они су били убеђени да оно што доживљавају представља испуњење библијског пророчанства и то је чак и ојачало њихово поуздање у Божје Краљевство. Они су ценили правовременост проучавања књиге Откривење — близу је величанствени врхунац!, нарочито део о активностима дивље звери у овим последњим данима.

Порука Водећег тела

Убрзо после поновног избијања насиља, Водеће тело је Португалској подружници послало једно писмо пуно саосећања изражавајући забринутост за браћу у Анголи. Писмо је између осталог размотрило и неодложне потребе анголске браће. У закључку је Водеће тело замолило да се њихова срдачна љубав пренесе браћи у Анголи.

Након што је та порука стигла у Луанду, браћа су изразила своју искрену захвалност Јехови за организацију у којој има тако пуно љубави и која је тако брижна према његовом народу у временима невоље. Те љубазне речи су нарочито биле утешне за породице браће која су изгубила живот током тог времена насиља.

Значајан обласни конгрес

До јануара 1993, стање у Луанди се донекле стишало, и многи објавитељи из разних крајеве земље могли су да присуствују обласним конгресима „Носиоци светла“ у престоници. Неки су препешачили велике удаљености. Једна сестра из провинције Хуамбо је пешачила седам дана с четворо своје мале деце, од којих је најстарије имало само шест година. Стигла је исцрпљена, али у срећном ишчекивању духовне гозбе на којој ће уживати.

Изнајмљен је Сајамски павиљон индустрије за две узастопне недеље. Из Португала су донесени генератори и опрема за озвучење. Иако су браћа позивала само оне који су редовно присуствовали састанцима, павиљон је на оба конгреса био пребукиран. Укупно је било присутно 24 491. Први пут су браћа у Анголи могла да имају целокупан тродневни програм обласног конгреса, укључујући и драму. На тим конгресима је крштено 629 нових слугу и присутни су се радовали што су добили брошуру Радуј се заувек животу на земљи! на језицима киконго, кимбунду и умбунду, као и брошуру Да ли Бог заиста брине за нас? на португалском.

Владини званичници су пажљиво мотрили лепо понашање присутних Сведока. Тешко да је постојао већи контраст ономе што се догађало у Луанди. На дан почетка првог конгреса, у разним деловима града букнуло је насиље над избеглицама које су се враћале. Многи су убијени, а на стотине их је рањено. Пљачки је било посвуда. Куће су уништаване, укључујући и домове неке наше браће. Разлика између духовног светла у ком је уживао Јеховин народ и овог тамног облака оживљеног насиља, бивала је све уочљивија (Иса. 60:2).

Скупштине одсечене од Канцеларије

Због обновљених сукоба у провинцијама, већина тамошњих скупштина је постепено губила контакт с Канцеларијом у Луанди. Покрет отпора је јануара 1993. поставио свој штаб у Хуамбу, и уследиле су жестоке борбе. Браћа су масовно бежала у дивљину док је овај прелепи град готово уништен. Четири месеца није било апсолутно никаквих вести од 11 скупштина из тог града. Најзад је у априлу стигла кратка порука: „Од 11 скупштина у Хуамбу, број присутних на Меморијалу: 3 505. До сада немамо на шта да се жалимо.“ То је била стварно радосна вест да нико од браће није убијен!

У наредним месецима и годинама стизало је још извештаја који су показивали верност и истрајност. Једна скупштина је известила: „Најгори је био један двомесечни период када су борбе биле тако јаке да се дању нико није усуђивао да изађе на улицу. Браћа су се окупљала у подруму једне зграде. У току ноћи би излазили да пронађу воду коју би прокували тако да имају нешто за пиће наредног дана. Они који би покушавали да пређу преко улице, од једне до друге зграде, често би настрадали од снајпериста. Како су браћа набављала храну? Заједно су скупљала своја средства како би од војника купила пиринач по претерано високој цени. Свакој особи би била додељена једна зделица дневно. Када не би успели да набаве храну, покушавали су да заварају стомак тако што би пили прокувану воду. Нису добијали литературу, али, да би остали духовно јаки, увек изнова су читали часописе и књиге које су већ имали. Резултат тога је да сада осећају још већу блискост с Јеховом.“

Једна скупштина у провинцији Кванза Норте била је две године одсечена од Канцеларије у Луанди. Иако су били изоловани, тамошњи Сведоци су верно чували извештаје о служби на терену као и евиденцију о примљеним добровољним прилозима. Иако су били у веома тешкој ситуацији, ипак нису дирали та средства за било коју личну употребу. И сами су прилагали мале износе за светско дело. Та средства су предали кад су напокон ступили у везу с Канцеларијом. Какав пример цењења према Јеховиној видљивој организацији!

Проширење Бетела

Заједница Јеховиних сведока је крајем 1992. могла да купи једну двоспратницу коју је пре била закупила као просторије за одбор земље. Те исте године су изнајмили и једно складиште које је било идеално за складиштење литературе, а које је касније коришћено за нискотиражно штампање. Две године касније је испланирано реновирање те двоспратнице и додавање још једног крила на два спрата.

Било је немогуће да се материјал за овај пројекат купи у околини, тако да су у Португалу прављени монтажни делови за ту зграду и транспортовани у контејнерима. Карлос Куња, Жорже Пегадо и Ное Нунес дошли су из Португала да би понудили своја грађевинска умећа за овај пројекат. Надгледник пројекта, Марио П. Оливеира из Португала прича: „Кад су у јулу 1994. започели грађевински послови, у Бетелу је врвело као у кошници док су један за другим пристизали контејнери. Готово сви у породици су помогли у истоваривању тих контејнера у којима је био сав алат и грађевински материјали, укључујући и фарбу, плочице, врата, прозорске рамове и тако даље. Бетелска породица је раније читала о брзој градњи, али сада једва да су веровали својим очима гледајући како брзо ниче та двоспратница.“

На крају овог пројекта, стигло је писмо цењења од једног брата из тог краја, који је рекао: „Захваљујем Јехови што сам могао да имам удела у изградњи новог Бетела. У почетку је то изгледало као сан, али је постало стварност. Имао сам изванредну предност да присуствујем разматрању дневног цитата, што ми је пружило много охрабрења. Такође сам поименце упознао све бетелите, од којих сам неке знао само као говорнике на конгресима. Молим Јехову да ако се у будућности буде градио неки нови Бетел или било какав други објекат, добијем ту велику предност да учествујем у радовима.“

Да би се удовољило све већим потребама, од тада је купљена једна парцела од 4,5 хектара, на око 10 километара од Луанде. Надамо се да ће то постати локација нових службених просторија Бетела и бетелског дома.

Браћа и сестре из других земаља долазили су у Анголу једва чекајући да понуде своју помоћ. У мају и јуну 1994. дошло је осам мисионара. Из Јужне Африке су браћа долазила неколико пута да би помогла око постављања нове штампарске пресе и да би поучила локалну браћу како да је користе. Браћа из Португала су дошла да помогну око компјутера, књиговодства и других организационих ствари. Бетелити на страним доделама из Канаде и Бразила ставили су на располагање своја умећа. Колико су само браћа ценила њихову вољност да помажу у пословима, као и у обучавању локалне браће вредним занатима!

Конгреси пружају повољно сведочанство

На многим местима су 1994. организовани обласни конгреси. Од тога су два први пут одржана у следећим провинцијама: један у Бенгуели са 2 043 присутних, а други у Намибе с укупним бројем од 4 088. Укупан број присутних на свим конгресима био је 67 278, а крстило се 962.

Директор једног објекта је био толико задивљен оним што је видео да је понудио бесплатно коришћење свог објекта на две недеље. Један заинтересовани човек је рекао: „Какво сам лепо понашање видео! Нисам дошао да вас шпијунирам; желим да наставим контакт с вама. Молим вас, учинићете ми велику услугу ако ми што пре пошаљете неког учитеља, тако да могу одлучно следити ваш пример.“

За Обласни конгрес „Радосни хвалиоци“ у августу 1995, Сведоци су обезбедили један велики стадион у срцу Луанде. Браћа су заменила велики део дрвених седишта, нанели свеж слој фарбе и извршили поправке на водоводу. Како ће јавност реаговати на позив да присуствује? Одазив је био изван сваког очекивања! Одмах првог викенда, на фудбалски терен је нагрнуло мноштво људи и попунило целокупан простор испод ненаткривених трибина. Делегати су се одушевили када су чули да је било 40 035 присутних. Наредног викенда је било 33 119 присутних. Укупно се крстило 1 089 особа.

Будући да је било нешто мање од 26 000 Јеховиних сведока у целој земљи, одакле сав овај свет? Били су то Анголци који су показивали занимање за библијску поруку коју научавају Јеховини сведоци. Један репортер из једне новинске куће у Луанди је рекао: „Нешто до сад невиђено дешава се овде на стадиону Кокеирос. Око 60 000 људи свих друштвених слојева присуствује обласном конгресу Јеховиних сведока. Заиста је вредно пажње; мушкарци, жене, деца и стари људи сви су заједно... слушајући охрабрење да хвале свог Бога Јехову.“

Они који су посматрали како пристижу делегати, били су импресионирани чињеницом да су сви делегати били уредни и чисти упркос ограниченим средствима. Током програма сви су били пажљиви. Изгледало је да су се једино шетали редари који су бројали присутне. Један владин заменик министра, који је у недељу присуствовао целокупном преподневном програму, приметио је: „Ја сам запањен! Каква разлика између људи унутар стадиона и оних ван њега. Задивљен сам практичном вредношћу вашег програма. Свака част!“

Сведоци у Анголи су читали о великим конгресима Јеховиног народа у другим деловима света. Али, сада присуствују једном од њих у својој земљи. Какав благослов након година истрајности у веома критичним временима! Били су пуни страхопоштовања. Срца су им била испуњена захвалношћу према Јехови што им је допустио да припадају његовој посебној породици овде на земљи, у овом значајном периоду људске историје.

Ангола постаје подружница

Проповедање добре вести се нагло ширило. Од 1994. до 1996, број објавитеља је у просеку растао 14 посто годишње. Највећи број објавитеља износио је 28 969, а број библијских студија је био већи од 61 000. Када је 1992. регистрована Заједница Јеховиних сведока, било је 213 скупштина; до 1996. тај број је порастао на 405. Број присутних на Меморијалу те године, 108 394, указивао је на даљњу обилну жетву.

Када би канцеларија у Луанди постала подружница, било би могуће брже удовољавати локалним потребама. Тако је 1. септембра 1996, у Анголи почела да функционише канцеларија подружнице. Водеће тело је наименовало Одбор подружнице од три брата која су већ верно служила у одбору земље: Жоаоа Манкоку, Домингоса Матеуса и Силвестреа Симаоа. Још два мисионара су била именована да служе заједно с њима: Жозе Казимиро и Стив Старицки.

Из подружнице у Португалу је јуна 1996. дошао Даглас Гест како би помогао у припремама око овог прелаза. Говорио је 56-чланој бетелској породици како је потребно да у свему буду добри примери. Истакнути део једног специјалног програма за 5 260 старешина и пионира заједно с њиховим супругама, из ширег подручја Луанде, били су интервјуи чланова Одбора подружнице и друге старије браће који су подсетили на најважније догађаје у историји Јеховиног народа у Анголи. Брат Гест им је говорио о храбрости коју добијамо када се поуздамо у Јехову и тражимо снагу од њега.

Учинити истину доступном на матерњем језику

Откривење 7:9 каже да ће се „велико мноштво“ људи „из свих нација и племена и народа и језика“ удружити у обожавању Јехове. И Ангола је свакако укључена у ово пророчанство. У Анголи се говоре 42 језика и још много више дијалеката. Највише коришћени локални језици јесу умбунду, кимбунду и киконго.

Годинама се студијски материјал на хришћанским састанцима често преводио с португалског на бар још један локални језик. Да би људи схватили студијски материјал, требало је да науче португалски, међутим, могућности за образовање биле су ограничене. Једна од првих публикација доступних на језику умбунду била је брошурица „Ова добра вест о Краљевству“. Када је 1978. добио примерак, један старешина је прокоментарисао: „Са овом брошурицом на умбунду, Мосамедеш [сада Намибе] имаће више од 300 објавитеља. Већина људи на овим просторима говори и чита тај језик. Ово је стварно прави благослов!“ Тај благослов је био тако велики да сада у Намибеу има 1 362 објавитеља у 21 скупштини.

Али, требало је учинити још више како би се достигла срца анголског народа на тај начин што би им се добра вест представила на њиховом језику. Било је потребно поставити темељ за потпуно опремљено Преводилачко одељење. Убрзо након што су Јеховини сведоци били законски регистровани 1992, три будућа преводиоца су послана у Јужноафричку подружницу како би добила почетну обуку. Набављени су компјутери. Онда су Кит Вигил и његова жена Евелин дошли из Јужне Африке како би помогли у организовању тог новог одељења као и у коришћењу компјутерских програма Заједнице — Translation Tools.

Почеле су да пристижу све веће количине литературе на локалним језицима. На умбунду су изашле брошуре Радуј се заувек животу на земљи! и Да ли Бог заиста брине за нас? Затим су биле доступне и на језицима киконго и кимбунду, поред разних трактата. Књига Спознање које води до вечног живота и брошура Шта Бог захтева од нас? издате су на сва три језика 1996. године. Један обласни надгледник је известио да је у једној од скупштина које је посетио користио веома једноставан и директан увод, и у једној недељи започео 90 библијских студија! Наредне године је број скупштина скочио са 478 на 606.

Како је то само био благослов за браћу која су могла да слушају и читају библијске истине на свом језику! Године 1998, у Хуамбу је одржан први комплетан обласни конгрес на умбунду. Било је преко 3 600 присутних. Могло се чути како делегати са срцем пуним цењења кажу: „Јехова нас није заборавио!“ Доказ таквог занимања пуног љубави био је још већи када је на умбунду почела да излази Кула стражара са издањем од 1. јануара 1999.

Хитно потребне Дворане Краљевства

Због забране њихових активности, Јеховини сведоци многе године нису имали Дворане Краљевства. Само у Луанди је од 1992. број скупштина порастао са 147 на 514. Број скупштина у целој земљи порастао је за више од 200 посто, на 696 скупштина. У многим скупштинама је просек броја присутних од 200 до 400. На већим скуповима и конгресима у 1998, број присутних је био четвороструко већи од броја објавитеља! Прикладна места за састанке су хитно потребна.

Лубанго је своју прву Дворану Краљевства добио 1997, Лобито јула 1998, а Виана (јужно одмах до Луанде) у децембру 1999. Сада се уз помоћ постојећег међународног програма за градњу Дворана Краљевства постиже приличан напредак.

За Анголу су дизајниране покретне Дворане Краљевства с челичним конструкцијама отвореног типа. Зашто покретне? Упркос покушајима да се добави јасан документ о праву својине неког парчета земљишта, неко би чак и након што се грађевина подигне могао доћи и тврдити да је он законити власник парцеле. Зато су Дворане Краљевства конструисане тако да се могу пренети уколико је то потребно. Отвореног су типа, јер је тако много пријатније по тамошњој врућини. У мају 2000. су стигли делови за први монтажни објекат. У земљи има само 24 Дворане Краљевства различитог типа, а у наредних пет година биће потребно још 355. Надамо се да ће оно што се сада ради помоћи у удовољавању овој хитној потреби.

Поред Дворана Краљевства планира се и једна Конгресна дворана челичне конструкције отвореног типа, са 12 000 седишта.

Поштовање светости крви

Да би се удовољило још једној потреби, у октобру 1996. је почео да функционише Одбор за односе с болницама (ООБ). Тај одбор се састоји од десеторице брижних старешина и помаже стотинама скупштина у ширем подручју Луанде. Локални Сведоци су били одушевљени што им добро изучена браћа могу помоћи да добију медицинско лечење које узима у обзир њихову жељу да се ’уздржавају од крви‘ (Дела 15:28, 29).

Још од средине 1970, одржавању здравствених објеката који нису били срушени у рату није поклањана пажња. Било је несташице лекова. Да ли ће у тим отежаним условима лекари бити вољни да сарађују с Јеховиним сведоцима у успостављању програма бескрвне медицине и хирургије? Испрва је већина доктора и директора болница негативно реаговала или стално отказивала састанке. А онда је искрснуо један хитан медицински случај.

Један брат из провинције Меланже одведен је у болницу „Америко Боавида“ у Луанди ради операције тумора у стомаку. У посету хирургу је заједно са супругом тог брата дошао и један члан ООБ-а. Др Жаиме де Абреу, начелник хирургије у тој болници, примио је ово двоје Сведока. На њихово изненађење, он је знао за Јеховине сведоке и њихово становиште о крви, и чуо је за бескрвни програм док је био на годишњем одмору у Португалу.

Уз сарадњу др де Абреуа, успешно је извршена бескрвна операција. Касније су се браћа из ООБ-а састала с др Абреуом и његовим тимом како би им пружила даљње информације. Сада пет доктора сарађује са Сведоцима уважавајући њихово гледиште о крви.

Више радника за жетву

Када је удовољено многим потребама око организовања и литературе, више пажње се посветило великом занимању на терену. На Анголу се заиста могу применити ове Исусове речи: „Да, жетва је велика, а радника је мало“ (Мат. 9:37). Извештаји су открили на десетине градова којима је била потребна помоћ у збрињавању показаног занимања за истину.

Да би удовољила овој потреби, Заједница је послала још 11 мисионара да помажу у ’жетви‘. Неки су добили доделу у приморским градовима Бенгуела и Намибе. Али, већину радника Јехова је подигао међу самим Анголцима. У току само пет протеклих година, крстило се 21 839 особа које су се придружиле мноштву преданих хвалилаца Јехове у тој земљи.

Јеховине очи су над њима

Није могуће послати искусну браћу у сва места где се показује интересовање за Божју Реч. Шта се онда дешава? Пружа се већи доказ да дело не води човек, већ Божји дух (Зах. 4:6). Јеховине очи су над свим његовим слугама, као и над онима који искрено желе да упознају истинитог Бога и да му служе (Пс. 65:3; Посл. 15:3).

Неки сељани из провинције Кванза Норте ишли су нешто у Луанду и тамо добили часописе од Сведока који су дистрибуисали примерке на улици. Кад су видели да се у њима налази тако добра вест, сељани су одлучили да треба да следе пример Сведока у Луанди и да другима деле часописе. Такође су схватили да треба да одржавају састанке, тако да се један од њих потрудио колико год је могао како би држао састанке. Међутим, пошто је њихово село удаљено, локалне власти нису биле чуле да су Јеховини сведоци већ три године законски регистровани. Зато сељанима није било дозвољено да се јавно састају. Они су се без страха састајали у дивљини.

На крају су у Луандску канцеларију стигле вести да особе из Киломбо дос Дембоса желе помоћ у организовању скупштине. Послат је један покрајински надгледник у октобру 1997, и на састанку је током његове посете било 140 присутних. Са собом је увек носио примерак статута Заједнице Јеховиних сведока, тако да је локалним властима могао пружити доказ да су Јеховини сведоци организација која легално функционише. Та група је сада срећна што се може јавно састајати. Они у својој средини сада имају пионире који помажу многим заинтересованим особама.

Ана Марија Филомена се 1996. нашла у једном малом градићу у провинцији Бије. Улагала је сав свој труд у ширењу добре вести, и ускоро се једна група заинтересованих особа сваке седмице окупљала за студиј књиге и Студиј Куле стражаре. Одржавала је и састанке, будући да није било ниједног крштеног брата. Једног дана је обавештена да ће један локални војни заповедник високог чина доћи на састанак у недељу да лично види шта се тамо учи. Дошао је с још два војника. Очигледно му се допало оно што је чуо, будући да је пре одласка рекао: „Наставите своје дело на овим просторима и не плашите се.“ Та некадашња мала група је сада скупштина Куито-Бије Сул на умбунду од 40 објавитеља, у којој недељом буде присутно 150 особа.

Скупштине у провинцији Уиге биле су изоловане око две године и зато нису примале потребну духовну храну. Један тамошњи Сведок је тај проблем објаснио свом рођаку који је имао редовне летове којима су се транспортовале намирнице. Тај рођак је био добар човек и понудио се да следећи пут бесплатно превезе покрајинског надгледника, једног специјалног пионира и 400 килограма литературе. Кад су та браћа стигла, установила су да једна скупштина брине за пет изолованих група. Свака група је одржавала састанке за 50 до 60 заинтересованих особа.

У истој овој провинцији, један покрајински надгледник је почетком 1996. посетио скупштину која је више од четири године била изолована од остатка организације. Шта је тамо затекао? Иако је тамо било само 75 објавитеља, на његовом предавању је било 794 присутних! Очигледно живот у изолованом подручју није умањио ревност ове браће да проповедају добру вест другима.

Из подручја Габеле, недалеко од Луанде, пристигли су слични извештаји о великом интересовању за истину. Један пионир тамо води пет Скупштинских студија књиге — свако вече по један у току седмице. И он такође ’моли Господара жетве да пошаље још радника‘ (Мат. 9:37, 38).

„Најтрагичнији конфликт нашег доба“

Активност Јеховиних сведока у објављивању добре вести широм Анголе још је чудеснија кад се узму у обзир услови у тој земљи. Један извештај Уједињених нација је описао грађански рат у Анголи као „најтрагичнији конфликт нашег доба“. С обзиром на људске патње које су у то биле укључене, тешко би било оспорити тај опис. Према извештајима, чак и након прекида ватре дневно је страдало 1 000 људи. The New York Times је у мартовском издању 2000. године навео: „Рат у Анголи, нацији од 12 милиона људи, оставио је за собом милион настрадалих, а три милиона су сада прогнани из својих домова.“

Чак и кад замукну све пушке, последице рата остају. Ангола је једна од земаља света с највећом концентрацијом копнених мина, а због последица експлозија мина има и највећи број ампутација — око 70 000. Невероватно, али зараћене стране и даље постављају мине. То земљораднике тера с њихових поља и доприноси безнадежној несташици хране за становништво.

Усред тог насиља, Јеховини сведоци нису остали нетакнути. У провинцији Кванза Норте, четворица Сведока и једна заинтересована особа убијени су у унакрсној ватри између владиних снага и покрета отпора. Неки су настрадали од копнених мина и бомби које су експлодирале на пијацама. У 1999, четири Сведока су настрадала у покушају да доставе храну и остале намирнице својим сухришћанима у Хуамбу. Срећом, овакви догађаји су били реткост.

И Јеховини сведоци су као и други много пропатили због несташице хране, одеће и крова над главом. Када се рат заоштрио 1999, око 1 700 000 људи, међу којима и многи Јеховини сведоци, били су приморани да побегну из својих кућа. Људи који беже од рата долазе код рођака који већ ионако живе у претрпаним кућама. Иако под великим притиском бриге за своје породице, старешине настављају да брину за духовне потребе браће. Не постоје речи којима би се пренела дубина захвалности овдашњих Сведока према сухришћанима у Италији, Португалу и Јужној Африци који су се одазвали на њихову невољу и снабдели их многим пошиљкама хране, одеће и преко потребних медицинских средстава.

Живи примери вере

Као што се у древна времена користила јака топлота да би се прочистило злато, исто тако и кушње које издрже Божје слуге стварају веру провереног квалитета (Посл. 17:3; 1. Петр. 1:6, 7). Хиљаде Јеховиних сведока у Анголи, и младих и старих, имају веру тако испитаног квалитета.

Карлос Кади, један дугогодишњи слуга који је пре више од пола века сазнао за драгоцене библијске истине заједно са Жоаом Манкока у Белгијском Конгу, запажа: „Храбар и одлучан став наше браће, укључујући и многе који су дали своје животе, пружа снажно сведочанство. То произлази не само из њихових поступака већ и из њиховог неустрашивог говора пред многим особама од ауторитета.“

Један који је пружио такво сведочанство јесте Антунес Тијаго Пауло. Неки су настојали да сломе његову хришћанску неутралност тиме што су с њим брутално поступали. Данас он служи као члан бетелске породице у Анголи заједно с још некима који су на сличан начин мучени: Жустино Сезар, Домингос Камбонголо, Антонио Муфума, Дејвид Миси и Мигел Нето. Алфредо Шимбаија, који је више од шест година провео у затвору, сада са својом женом служи у покрајинском делу.

Једна сестра је видела како јој мужа одводи једно супарничко племе и како га убијају. Упозорена је да мора бежати у Демократску Републику Конго ако жели да сачува живу главу. Да би тамо стигла, морала је да пешачи са своје четворо деце. Требало јој је десет месеци. Пре поласка на пут није знала да је трудна, и породила се пре доласка у Конго. Нажалост, дете је касније умрло. Непрестано се молила. Она каже да у таквој ситуацији кад немаш излаза, мораш бацити бреме на Јехову (Пс. 55:22ДК). Уколико то не учиниш, упашћеш у самосажаљење и питаћеш: „Зашто ја Јехова?“ Ова сестра је била толико захвална што је уопште жива да је одмах првог месеца кад је стигла у Киншасу служила као помоћни пионир.

’Бог их се не стиди‘

Оно што је Павле писао о верним мушкарцима и женама древног времена добро описује Јеховине слуге у Анголи. Његове речи би се могле парафразирати овако: ’И шта још да кажемо? Јер понестаће нам времена ако почнемо да причамо о свим примерима вере оних који су умакли оштрици мача, у слабости били оснажени и били мучени јер нису хтели да прихвате ослобођење путем неког компромиса. Стављени су на кушњу изругивањима и бичевањима, па чак и више од тога, оковима и тамницама. Били су искушавани, били су у оскудици, у невољи, злостављани; и свет их није био достојан‘ (Јевр. 11:32-38). Иако су били презрени од оних који су их прогонили, иако многи живе у оскудици због рата и анархије, ’Бог их се не стиди да га призивају као свог Бога‘, јер своје очи држе чврсто усмерене ка испуњењу његових обећања (Јевр. 11:16).

Премда настављају да доживљавају сурове последице разјарене трке јахача Апокалипсе, Јеховини сведоци у Анголи су веома свесни Божјег благослова. Лане је преко 40 000 објавитеља у овој земљи посветило више од 10 000 000 сати у разговорима с другима о доброј вести о Божјем Краљевству. Сваког месеца су у просеку водили преко 83 000 кућних библијских студија са заинтересованим људима. Искрена жеља објавитеља Краљевства у Анголи јесте да помогну што је могуће већем броју људи да изаберу прави живот који Бог омогућава преко Исуса Христа. И како су само били радосни када се, упркос нестабилним условима у земљи, више од 181 000 особа окупило на годишњој комеморацији Господове вечере! Они виде обилан доказ да се поља још увек беле за жетву (Јов. 4:35).

Као и њихова хришћанска браћа широм света, Јеховини сведоци у Анголи су потпуно уверени у крајњи тријумф њиховог небеског Краља и Вође, Исуса Христа (Пс. 45:2-4; Откр. 6:2). Без обзира на кушње с којима се суочавају, они су одлучни да буду лојалне слуге и верни сведоци Јехове, свог Бога пуног љубави (Пс. 45:18).

[Истакнути текст на 68. страни]

’Без обзира што смо у тешком физичком стању, ми смо духовно здрави. Ово што се дешава управо је оно што је проречено у Библији.‘

[Истакнути текст на 73. страни]

Проучавали су Библију и почели да проповедају. Ускоро су били депортовани у Анголу.

[Истакнути текст на 78. страни]

„У најгорем случају можете да ме убијете. Можете ли учинити нешто више од тога? Па ипак, ја се нећу одрећи своје вере.“

[Истакнути текст на 82. страни]

Био је уверен да је пронашао истину. Али колико ју је ценио?

[Истакнути текст на 85. страни]

У затвору би проповедали зидовима о било којој теми која би им пала на ум.

[Истакнути текст на 89. страни]

Знакови рата су их окруживали, али су они били марљиви у служби

[Истакнути текст на 91. страни]

Хришћански пастири су редовно накратко навраћали кад су ишли на посао и кад су се враћали. Често би с дотичном породицом прочитали неколико стихова.

[Истакнути текст на 96. страни]

„У реду, рећи ћу живео!“ Сви су били у ишчекивању. Најзад је дечак викнуо: „Живео Јехова!“

[Истакнути текст на 103. страни]

„Из Анголе сам отишао са сузама у очима молећи се за ову браћу која, без обзира што пате, на лицу задржавају осмех због дивне наде коју имају.“

[Истакнути текст на 108. страни]

’Сваки од својих говора би одржао од 7 пута до 21 пут. Било је пуно захтевних активности.‘

[Истакнути текст на 111. страни]

У том патријархалном друштву, он је био уважени поглавар. Постао је познат као Божји човек.

[Истакнути текст на 116. страни]

Под притиском да се сломи њихова хришћанска неутралност, они су остали непоколебљиви у својој одлуци да ходе Јеховиним путевима.

[Истакнути текст на 124. страни]

„Како смо само били захвални Јехови, његовој организацији и нашој драгој браћи који су ризиковали животе за браћу коју чак нису ни познавали!“

[Истакнути текст на 128. страни]

Јавност је примећивала стриктну неутралност Јеховиних сведока.

[Истакнути текст на 138. страни]

Тамо има 696 скупштина, а само 24 Дворане Краљевства.

[Мапа/Слике на 81. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Атлантски океан

ДЕМ. РЕП. КОНГО

АНГОЛА

Луанда

Маланже

Лобито

Бенгуела

Хуамбо

Лубанго

Намибе

Баја дос Тигрес

НАМИБИЈА

[Слика на целој 66. страни]

[Слике на 71. страни]

Греј и Олга Смит

[Слика на 74. страни]

Џон Кук (у средини) са Жоаом Манкока (десно) и Салом Филимон (лево), који су међу првима заузели чврст став за право обожавање у Анголи

[Слика на 87. страни]

Одушевљено окупљени током одшкринутих врата слободе 1975.

[Слика на 90. страни]

Ратом опустошена земља

[Слике на 102. страни]

„Кухиња“ где је припремана духовна храна

[Слика на 104. страни]

Силвестре Симао

[Слике на 123. страни]

Хуманитарна помоћ за Анголу утоваривана је у Јужној Африци

[Слика на 126. страни]

Горе: Посебан састанак са старешинама и општим пионирима у Луанди

[Слика на 126. страни]

Даглас Гест (лево) у Анголи 1991, заједно са Жоаом и Маријом Манкока и Мариом Оливеира

[Слика на 131. страни]

Канцеларија коју су Јеховини сведоци првобитно користили у Луанди

[Слике на 134. страни]

Обласни конгрес „Радосни хвалиоци“ у Луанди, на ком је присуствовало 73 154

[Слика на 139. страни]

Грађевина с металним кровом која служи као једна од 24 Дворане Краљевства у Анголи

[Слика на 140. страни]

Одбор подружнице (с лева на десно): Жоао Манкока, Стив Старицки, Силвестре Симао, Домингос Матеус, Жозе Казимиро

[Слика на странама 140, 141]

Анголска бетелска породица 1996, када је основана подружница

[Слике на 142. страни]

Неки од многих чланова бетелске породице који су доказали своју веру под грубим малтретирањем: (1) Антунес Тијаго Пауло, (2) Домингос Камбонголо, (3) Жустино Сезар

[Слика на 147. страни]

Карлос Кади