Исланд

Када се спомене Исланд, многи помисле на лед, снег и ескимске кућице. Тај утисак о хладноћи је још јачи када погледамо карту света. Мало људи живи тако далеко на северу као Исланђани. Штавише, северна граница ове земље сеже скоро до Северног поларника!

Међутим, Исланд уопште није тако хладан као што би се могло претпоставити на основу његовог географског положаја и имена (од речи ice — лед; land — земља). Топла океанска струја, која настаје нешто северније од екватора, доприноси томе да је клима на овом подручју много блажа него што би се могло очекивати. На Исланду нема ескимских кућица од леда. То је развијена земља чији становници живе у модерним кућама у којима се за грејање користи геотермичка енергија.

Исланд је земља изразитих контраста. Средином зимског периода, сунце се помоли иза хоризонта на само неколико сати дневно. Иако величанствена поларна светлост, аурора бореалис, често оживи дуге, тамне зимске ноћи, стиче се утисак да сунце нерадо свраћа у ове крајеве. Међутим, све то у великој мери бива надокнађено током летњих месеци када оно уопште не залази. У најсевернијем делу земље, сунце се задржава изнад хоризонта по неколико седмица. Тамо се оно може видети чак и у поноћ.

Исланд називају земљом леда и ватре, што је сасвим прикладан опис. Глечери прекривају отприлике десети  део површине ове земље. Ту је и ватра — Исланд је једно од најактивнијих вулканских и геотермичких подручја. Постоји велики број активних вулкана, а током неколико последњих векова ерупције су избијале у просеку сваких пет до шест година. Такође има много термалних извора.

Ову ретко насељену земљу красе природне лепоте и разноврстан животињски свет. Чист ваздух, величанствени водопади, стеновите планине и нетакнута природа привлаче велики број посетилаца. Почетком пролећа, птице селице се враћају у своја летња станишта на литицама поред морске обале или у мочварама. Једна од њих је арктичка чигра, која се сваке године сели на Антарктик, супротан крај света. Мноштва тупика, гавки и галебова прекривају литице и обалу. На ливадама у унутрашњости пасу овце, а мали, издржљиви исландски понији лутају брдовитим пределима. Почетком лета, на хиљаде лососа враћају се у своја мрестилишта, пливајући узводно рекама и скачући уз слапове.

Исланд има 290 570 становника. Они су потомци Викинга који су се овде населили пре више од 1 100 година. Дошли су углавном из Норвешке и говорили су старонорвешки, језик од ког се с временом развио исландски. Богато књижевно наслеђе као и релативна изолованост острва допринели су очувању тог језика. Захваљујући томе, људи данас могу да читају старе саге, које су углавном написане у 13. веку. Исланђани су поносни на свој језик и снажно се противе увођењу страних речи.

Већина првих становника били су „незнабошци“, а покушаји да се они обрате на „хришћанство“ учињени су тек крајем десетог века. Нешто пре краја тог столећа, неке истакнуте исландске вође прихватиле су „хришћанство“, а исландски парламент Алтинг је 1 000. године позвао једног од најистакнутијих паганских  религиозних вођа да пресуди између те две религије. Зачудо, он је рекао да треба практиковати само једну религију и то „хришћанство“. Изгледа да је то прихваћено без много противљења. Међутим, његова одлука није спречавала људе да у тајности обожавају паганске богове и да наставе да практикују паганске обичаје. Иако се темељила више на политичким него на религиозним разлозима, та одлука је вероватно допринела томе да Исланђани постану независни у размишљању и без предрасуда када се ради о религиозним питањима.

Данас око 90 посто становништва припада Евангелистичкој лутеранској цркви, која је службена религија државе. Иако се Библија може наћи у скоро сваком дому, мало људи верује да је она Божја Реч.

 Добра вест стиже на Исланд

Почетком 20. века многи Исланђани су емигрирали у Канаду, делом због тешких животних услова проузрокованих ерупцијама вулкана и великим хладноћама. Неки од њих су тамо први пут чули добру вест о Божјем Краљевству. Један од њих био је Георг Фјелнир Линдал. Кратко након што је предао свој живот Јехови, постао је пионир. Пошто је говорио исландски, брат Линдал је 1929, када је имао 40 година, одлучио да се врати на Исланд. Стигао је у Рејкјавик 1. јуна исте године и био је први објавитељ добре вести на Исланду.

Брат Линдал је три месеца чекао да добије литературу коју је поручио. Чим је она стигла, почео је да сведочи свима. До краја октобра 1929, уручио је 800 књига Харфа Божја на исландском. Негде у то време написао је: „Откако сам дошао, проповедао сам у неколико градова у којима живи око 11 000 људи. На Исланду има око 100 000 становника, што значи да треба да посетим још око 90 000 људи. Биће ми потребно доста времена да сам обрадим читаво подручје, пошто је веома тешко путовати. Исланд је планинска земља с разуђеном обалом, не постоји железница и има мало асфалтираних путева, тако да најчешће путујем бродом.“

У неколико његових писама сачуваних у старој смеђој фасцикли на којој је отиснут жиг „Исланд“, нема ни најмањег наговештаја незадовољства. У поменутом писму из 1929. године, Линдал пише: „Веома ме радује што могу да испричам охрабрујуће искуство које сам недавно имао. Био сам у прилици да поново посетим једно место где сам већ проповедао. Срео сам неколико људи који су купили књиге које сам нудио када сам први пут био тамо. Један човек ми је рекао: ’Прочитао сам књигу Харфа двапут и читам је по трећи пут. То је добра књига. Хвала вам што сте ме посетили.‘ Други је  приметио: ’О, ви сте опет ту. Књига коју сте ми дали је одлична. Зашто не објавите све књиге судије Ратерфорда на исландском?‘ Рекао сам му да су многе од њих објављене на данском. Казао је: ’Пошаљите ми све што имате, о да, и књиге пастора Расела, па ћу имати довољно материјала за проучавање ове зиме.‘ И други су се похвално изразили о овим књигама. Захвалан сам Богу за то што ми је дозволио да преносим поруку истине онима који желе да је чују.“

За једну особу, сведочење сваком становнику овог острва, које је нешто веће од половине Енглеске, био је огроман задатак. Исланд се  протеже око 300 километара од севера до југа и око 500 километара од истока до запада. Дужина обале, с фјордовима и увалама, износи скоро 6 400 километара. Упркос томе, брат Линдал је за десет година обишао цело острво, проповедајући добру вест и уручујући литературу. Дуж обале је путовао чамцем, а када је посећивао фарме у унутрашњости земље, користио је два понија — на једном је јахао, а други је био натоварен литературом и његовим личним стварима. Браћа која су имала прилику да сарађују с братом Линдалом неколико година пре него што је отишао са Исланда, сећају га се као преданог и озбиљног човека. Није много говорио, деловао је стидљиво и повучено. Био је крупан и висок, скоро превелик за мале исландске поније које је користио на својим путовањима. Понекад није могао да нађе  понија, али био је довољно снажан да сам носи књиге и своје личне ствари.

Када је 1929. године започео своју мисију на Исланду, брат Линдал није био свестан колико ће то бити тешко, и колико ће стрпљења и истрајности бити потребно да се, да тако кажемо, пробије лед. Скоро 18 година био је једини Сведок на Исланду. Упркос изузетно великом труду који је уложио, нико се за то време није одазвао на добру вест о Краљевству. Године 1936, брат Линдал је написао: „Откако сам овде, уручио сам између 26 000 и 27 000 књига. Многи су их прочитали. Неки су изгледа заузели став против истине, али већина је остала потпуно равнодушна.“

Ипак, било је и оних који су ценили поруку коју им је преносио. На пример, један старији човек је узео књигу Харфа Божја. Када је брат Линдал поново дошао након неколико месеци, упознао је ћерку тог човека која му је рекла да се њеном оцу књига допала и да ју је добро проучио пре своје смрти. У складу с паганским обичајем, он је чак захтевао да, када умре, књига буде стављена у његов ковчег, што је и учињено.

Дуги, самотни боравак брата Линдала на Исланду окончан је 25. марта 1947, када су стигли дипломци Библијске школе Гилеад. Он је наставио своју службу на Исланду до 1953, када се вратио у Канаду. Шеснаест година касније, Пал Хајне Педерсен, који је служио на Исланду као специјални пионир, одлучио је да отпутује у Винипег (Канада) да би упознао брата Линдала. Желео је да из прве руке сазна нешто о његовој служби на Исланду, јер мисионари који су сарађивали с братом Линдалом у то време више нису били на Исланду. Док је био на годишњем одмору у Сједињеним Државама, брат Педерсен је отпутовао аутобусом у Винипег. Када је стигао, сазнао је да је брат Линдал тог јутра завршио  свој земаљски пут. Верно је служио Јехови до краја живота.

Више жетелаца

Ново раздобље у проповедању добре вести на Исланду почело је 1947, када су дошла прва два мисионара из Гилеада, који су били Данци. Један од њих био је Лео Ларсен. У децембру 1948. стигла су још два мисионара — Ингвард Јенсен из Данске и Оливер Макдоналд из Енглеске. Ти нови жетеоци наставили су дело које је започео брат Линдал и уручили су много литературе. Преко зиме, проповедали су у Рејкјавику и околини, а током кратког лета, обрађивали су сеоско подручје дуж обале. Ингвард Јенсен посебно памти једно проповедничко путовање о ком је написао следеће: „Током првог лета које сам провео на Исланду, путовао сам с једним  мисионаром на сеоско подручје. До тих подручја смо обично стизали аутобусом или бродом, носећи са собом бицикле, шаторе, вреће за спавање, литературу и намирнице. Тако смо једне вечери испловили за Стикисхолмур, град на западној обали, у који смо стигли следећег дана по подне. Намеравали смо да посетимо сва домаћинства у граду и да затим бициклом одемо до Боргарнеса, који је удаљен око 100 километара. Одатле свакодневно саобраћа трајект до Рејкјавика. Путовање је почело добро. Било је то средином јуна и имали смо лепо време. Прве вечери, након што смо обрадили један део града, увукли смо се у вреће за спавање. Међутим, никако нисмо могли да се угрејемо, а следећег јутра смо открили зашто — током ноћи је пало десет центиметара  снега! Нисмо могли да скратимо путовање, пошто је брод из Стикисхолмура пловио само једном недељно. Зато смо морали да се држимо плана, да обрадимо град, и да се затим возимо бициклима планинским путем до следећег града, сведочећи на фармама дуж пута.“

Након четири дана вожње по суснежици и киши, борећи се са снажним ударима ветра који су достизали брзину и до 110 километара на сат, стигли су у Боргарнес. То што им време није било наклоњено делимично је ублажила изузетна гостољубивост фармера који су их увек позивали на кафу или да нешто поједу. Брат Јенсен се сећа да су јели осам до десет пута дневно! Он прича: „Имао сам осећај да би се људи увредили ако бисмо одбили њихов љубазан позив, а осим тога то је била прилика да им дамо темељно сведочанство о Јеховином успостављеном Краљевству.“

Током прве три године боравка на Исланду, мисионари су уручили преко 16 000 примерака литературе. Међутим, број накнадних посета и библијских студија није био сразмеран томе — људи су радо узимали литературу али се нису одазивали на поруку. Примера ради, брат Лео Ларсен и његова супруга Миси, која је 1950. дошла из Данске да би се удала за њега, отишли су на источну обалу, где су проповедали у градовима Хефи, Ескифјердур, Нескаупсадур и Сејдисфјердур. Током тог напорног путовања, уручили су 300 књига и отприлике исто толико брошура. У сваку књигу су убацили кратку библијску поруку са адресом мисионарског дома у Рејкјавику. Свако ко је узео литературу био је позван да пише како би добио више информација, али то нико није учинио.

Године 1952, одлучено је да се већа пажња посвети подручју на северној обали. Зато су у јуну те године, Оливер Макдоналд и његова супруга Сали, с којом се  венчао 1949. године, послати у Акуреири као специјални пионири. Тамо су наишли на жестоко противљење чланова једне групе Плимутског братства, коју је предводио британски конзул. Он је држао предавања и писао чланке у којима је нападао Сведоке. Утицао је на људе и имао је много присталица. Иако пионири нису доживели такво противљење у Рејкјавику, овај напад их није застрашио — наставили су са својом службом као и обично, користећи сваку прилику да оповргну лажне оптужбе. Неке новине су објавиле њихове одговоре.

Осим што су проповедали у граду, пионири су путовали и у удаљена подручја, где су уручивали литературу и били примани са уобичајеном гостољубивошћу,  али ретко су наилазили на истинско интересовање за поруку о Краљевству. Брачни пар Макдоналд вратио се у Рејкјавик у јулу 1953, али пре него што су отишли из Акуреирија, посејали су семе истине које је касније изникло.

Постављен је темељ

Након 27 година сејања и заливања, браћа на Исланду су коначно могла видети резултате свог напорног рада. Почетком 1956, седам особа је заузело став за Краљевство и предало свој живот Јехови. До тог времена, одустала је већина оних који су показивали интересовање за истину. Један изузетак била је Енглескиња Ајрис Оберг, која је у међувремену отишла из земље. Када је 1956. крштено седморо нових, постављен је чврст темељ. Међутим, до 1957, мисионари и пионири који су напорно радили како би помогли да се истина учврсти на Исланду, отишли су из земље, углавном из здравствених разлога.

Тако је 1957. специјална пионирка Идит Маркс, која је годину дана раније стигла из Данске, морала сама да брине о малој скупштини. Били су потребни нови жетеоци како би помогли овој групи новокрштених који су изненада остали без оних који су им помогли да упознају истину и да се учврсте у њој. Убрзо су стигли специјални пионири из Данске, Шведске и Немачке. Осим тога, многи објавитељи и пионири преселили су се на Исланд да би проповедали о Краљевству. Од тада, дело у овој земљи напредује полако, али сигурно.

Напредак дела водио је до радосних догађаја, као што су редовне посете покрајинског надгледника и годишњи обласни конгреси. Било је потребно више литературе на исландском. Кула стражара на том језику почела је да излази 1. јануара 1960. То је знатно допринело  напретку дела. Објавитељи су били веома срећни што Исланђанима могу да понуде тај часопис на њиховом матерњем језику! Осим тога, вера браће била је ојачана јер су могли да извлаче корист из дивне духовне хране коју су добијали сваког месеца! Када је на покрајинском састанку у Рејкјавику објављено излажење Куле стражаре на исландском, иза говорника је приказана увеличана репродукција тог часописа. Браћа су громогласним аплаузом изразила захвалност за овај нови дар од Јехове!

Брат Педерсен се сећа да је у време кад је дошао на Исланд, у октобру 1959, једина публикација на исландском која се користила у служби била брошура „Ова добра вест о Краљевству“, коју су многи људи већ имали. Објавитељи су нудили Кулу стражару и Пробудите се! на данском, енглеском, немачком или шведском. Иако су многи разумели неки од тих језика, далеко више им је значило да читају Кулу стражару на свом матерњем језику. Излажење овог часописа на исландском снажно је утицало на дело проповедања. Током те службене године, објавитељи и пионири, њих 41, успоставили су 809 претплата и уручили 26 479 часописа. Такође се повећао и број библијских студија.

Још један значајан догађај било је оснивање подружнице 1. јануара 1962. Пре тога је дело на Исланду надгледала данска подружница, а потом подружница из Сједињених Држава. Затим су, 1969. године, Јеховини  сведоци законски признати и регистровани у Министарству правде и вера. Тиме су стекли иста права као остале вероисповести и добили су овлашћење да венчавају и да врше службу приликом сахрана.

Противљење свештенства

Истог месеца кад је основана подружница, браћа су се суочила с првим озбиљним противљењем свештенства. Једног јутра, у најтиражнијим исландским новинама објављено је да је бискуп званичне цркве издао брошурицу у којој упозорава људе на Јеховине сведоке и саветује им да их не слушају. Наслов брошурице био је Јеховини сведоци — упозорење (Vottar Jehóva — advörun). Друге новине су преузеле ту причу. Најчитаније вечерње новине, Vísir, објавиле су интервју с једним братом који је служио у подружници. У њему су била објашњена наша веровања, и ускоро су и друге новине објавиле чланке о Јеховиним сведоцима. На тај начин пружено је велико сведочанство, и многи су били упознати с нашим делом. Неки читаоци су написали писма подршке Сведоцима, која су била објављена у новинама. Бискуп је узвратио тако што је објавио „одговор“ Сведоцима. Међутим, браћа су у чланку који је заузимао целу страну најпознатијих новина, Morgunbladid, детаљно објаснила наше дело и веровања.

Брошурица са упозорењем дистрибуисана је широм земље. Јеховини сведоци су захваљујући томе добили велики публицитет, што је дуги низ година утицало на наше дело проповедања. Коментаришући сав тај публицитет, једне новине су написале: „Бискуп је постао стручњак за рекламирање Јеховиних сведока.“ За Јеховин народ чуло се чак и у удаљеним подручјима земље где још ниједан Сведок није проповедао. Иако су неки људи послушали бискупов савет, код већине је то  изазвало радозналост. Међутим, на северу, у Акуреирију, становници су били непријатељски расположени. Понекад су неки млади бацали камење на Хајнриха и Катарину Кархер који су тамо служили као пионири. Након више година, неки други религиозни противници у том граду, поново су штампали и делили брошурицу коју је написао бискуп. У Рејкјавику су пентекосталци учинили исто, мислећи да могу да зауставе или ограниче дело проповедања.

Изазов организовања конгреса

Већи скупови и конгреси су увек били радосне прилике за Божји народ на Исланду. Браћа су организовала веће скупове чак и у време када је било врло мало објавитеља. Први такав скуп одржан је у јулу 1951, када су Исланд посетила два брата — Перси Чапман из Канаде и Клаус Џенсен из Бетела у Бруклину — који су путовали на серију већих скупова који су се тог лета одржавали у Европи. Иако је у то време на Исланду постојала само шачица објавитеља, било је присутно 55 особа. Следећи сличан скуп одржан је након седам година, у јуну 1958, током посете зонског надгледника, Филипа Хофмана. На јавном предавању било је 38 особа. Од тада, већи скупови и конгреси одржавају се сваке године.

Фридрик Гисласон је један од неколицине браће која су имала учешће на конгресима током 1950-их. Он прича: „На првим већим скуповима био сам задужен за Одељење за прехрану. Поред тога што сам већи део посла обављао сам, није било необично да сваког дана имам три или четири тачке у програму. Док сам радио у кухињи, носио сам кецељу. Кад је било време да одржим неки говор, облачио сам сако и журио у дворану. Понекад су браћа морала да ме подсете да скинем кецељу. Данас на већим скуповима имамо између 400 и 500  присутних, укључујући и дивне старешине који учествују у програму.“

Врхунац сваког обласног конгреса су поучне библијске драме којима се сви радују. Међутим, пошто је на Исланду било врло мало објавитеља, пуштан је само аудио-снимак. Да би се радња драме оживела, у данској подружници припремани су слајдови у боји који су могли да се синхронизују са аудио-снимком драме. И поред тога, било је потребно извршити обимне припреме. Најпре, требало је да се драма преведе на исландски. Након тога је следило снимање у ком су учествовала браћа и сестре којима је исландски био матерњи језик. Затим су са траке на енглеском преснимавани музика и звучни ефекти. Неки су морали да играју различите улоге, мењајући глас у зависности од тога који су лик глумили. С временом су почеле уживо да се изводе костимиране  драме. Прва је била драма о краљици Јестири, која је изведена на обласном конгресу 1970. Браћа су ревно радила на том пројекту и извели су драму с много одушевљења. За учеснике је било нешто сасвим ново да буду обучени у одећу каква се носила у библијска времена, а браћа су уз то имала браде које су им лепком биле причвршћене за лице.

Нико осим учесника није знао да ће на конгресу бити уживо изведена драма. То је било пријатно изненађење. На малим конгресима, где скоро сви познају једни друге и где публика седи близу позорнице, неки покушавају да установе ко игра коју улогу. Након што је драма завршена, једна сестра је рекла: „Замислите, препознала сам само једног брата који је учествовао у драми и глумио краља Навуходоносора!“ Рекла је име брата и изненадила се када је сазнала да је погрешила. Браћа су изузетно ценила марљив рад многих који су учествовали у програму на мањим конгресима и скуповима. Свима су користиле одличне поуке из драма које су извођене на њиховом матерњем језику.

Међународни конгреси доносе радост

Током година, браћа са Исланда су имала прилику да путују на конгресе који су одржавани у другим земљама. Пет делегата са Исланда имало је јединствену прилику да 1958. присуствује Међународном конгресу „Божанска воља“, у Њујорку. Многи су присуствовали међународним конгресима „Уједињени обожаваоци“, који су одржани у Европи 1961, као и конгресима одржаним 1963, под мотом „Вечна добра вест“. Други су уживали у дружењу с браћом из многих земаља на међународним конгресима „Божанска победа“, који су одржани 1973. године. Више од сто објавитеља са Исланда путовало је у Копенхаген, у Данској, на Међународни конгрес „Мир  на земљи“, који је одржан од 5. до 10. августа 1969. То је била највећа група са Исланда која је присуствовала међународном конгресу у некој другој земљи. Тог лета је 80 посто објавитеља са Исланда путовало на конгресе у иностранству.

Пошто су многа браћа са Исланда планирала да присуствују међународном конгресу 1969, данска подружница је организовала да сви објавитељи са Исланда седе заједно. Сваког јутра, пре почетка програма, они су се сретали у свом сектору где су на матерњем језику могли да размене утиске о програму.

Међу присутнима на овом конгресу био је и младић по имену Бјарни Јонсон. Он је био син адвоката од кога су браћа изнајмила зграду у Рејкјавику, која је служила као мисионарски дом и подружница. Бјарни је знао мало о истини и није путовао у Копенхаген с браћом да би присуствовао конгресу. Како се онда нашао тамо?

Кел Гилнард, тадашњи слуга подружнице, разговарао је о неким појединостима с Бјарнијевим оцем. Тада му је споменуо међународни конгрес у Копенхагену ком ће присуствовати група браће са Исланда. Када је адвокат чуо за то, питао је да ли би његов најстарији син могао да путује с њима. Рекао је брату Гилнарду да је младић управо завршио средњу школу и да би волео да га награди путовањем у иностранство, а Копенхаген би био одговарајуће место. Кел је мислио да је то добра идеја и рекао је да би Бјарни могао да добије смештај у Копенхагену уколико би желео да буде на конгресу и види како то изгледа. Адвокату се тај предлог допао и питао је сина да ли би желео да се придружи групи Јеховиних сведока који путују на конгрес. Младић се спремно сложио.

Подружница са Исланда је контактирала са Одељењем за смештај како би Бјарнију обезбедили преноћиште у Копенхагену. Браћа су организовала да буде смештен  код једне породице Сведока. Требало је да један делегат из Америке дели собу с Јакобом, братом са Исланда, али је отказао своју резервацију, па је Бјарни дошао на његово место. Међутим, из неког разлога ни Јакоб није дошао, тако да је Бјарни био једини гост код те породице. Пошто Одељење за смештај није информисало домаћине да ће Бјарни доћи уместо брата из Америке, они су претпоставили да им је у госте дошао Јакоб.

Као и увек када се браћа из различитих крајева сретну, они причају о својим искуствима. Домаћини, Данци, били су изненађени што „Јакоб“ није имао шта да исприча. С друге стране, Бјарни је био помало збуњен што га његови домаћини стално зову Јакоб. Пошто је Јакоб, то јест Јаков библијско име, помислио је да је међу Јеховиним сведоцима обичај да користе библијска имена кад разговарају једни с другима. Неспоразум је био решен када је један члан породице код које је Бјарни одсео срео брата из Данске који је служио на Исланду као пионир. Он је питао тог брата да ли је „Јакоб“ нов у истини пошто је врло мало знао о делу на Исланду. Брат му  је објаснио да то није Јакоб, већ Бјарни, средњошколац са Исланда који је допутовао у Копенхаген с браћом. Домаћини су Бјарнију указали срдачно гостопримство и позвали га да остане код њих још недељу дана како би могао да разгледа знаменитости у Данској. Њихова љубазност је дирнула Бјарнија.

Бјарни је, између осталог, био и на конгресу. Иако није довољно познавао истину да би могао да извуче пуну корист из програма, оно што је видео и чуо оставило је дубок утисак на њега. Чим се вратио на Исланд, он и његова породица почели су да проучавају Библију. Бјарни је добро напредовао и крстио се 1971. године. Од 1979. служи као члан Одбора подружнице на Исланду.

Сванберг Јакобсон служио је више година у исландској подружници као преводилац, а сада је надгледник Преводилачког одељења. Био је млад објавитељ када је 1973. године присуствовао Међународном конгресу „Божанска победа“, у Лондону. Он прича: „Сећам се да  сам био усхићен када сам гледао како хиљаде браће и сестара долазе на стадион где се одржавао конгрес. Са одушевљењем сам посматрао многобројну браћу и сестре из Африке који су дошли у живописним традиционалним ношњама. Бити с десетинама хиљада браће, слушати програм и певати с њима, придружити им се у молитви, јести с њима и, једноставно, налазити се међу њима, заиста је нешто незаборавно.“

Солборг Свенсдотир, која се крстила 1958, путовала је са своје четворо деце шест дана бродом до Данске, како би присуствовала конгресу који се одржавао у Копенхагену, 1961. године. Солборг је припадала малој групи из удаљеног Кефлавика. Како је на њу утицало то што је присуствовала једном великом међународном конгресу? Она каже: „Било је предивно чути како више од 30 000 браће и сестара уједињено певају песме Краљевства на пет језика — то ме је дубоко дируло. Све је било одлично огранизовано. Премда смо били окружени великим мноштвом људи, уопште нисам морала да бринем о безбедности своје деце.“

Путовање на међународни конгрес прилично је коштало. Али, браћа су сматрала да се заиста исплати присуствовати таквим дивним духовним гозбама које припрема Јехова и бити међу хиљадама других који деле њихову веру.

Духовни „конобар“ долази у посету

Многа браћа су дошла на Исланд да би служила тамо где је већа потреба. За све њих, то је значило да морају да воде дугу и тешку борбу како би савладали компликовани исландски језик. Међутим, неспоразуми до којих долази због недовољног познавања језика, понекад могу да се претворе у неочекивани благослов. На пример, Хајнрих Кархер је једног дана проповедао од куће  до куће, представљајући се као слуга. Врата једне куће отворила је млада жена која га је позвала да уђе чим се представио. Она није добро разумела ко је он, пошто исландска реч коју је користио може да значи и „слуга“ и „конобар“. Помислила је да је Хајнрих колега њеног мужа који је радио као конобар у оближњем хотелу. Пошто је знала да ће јој се муж ускоро вратити с посла, сматрала је да треба да позове унутра његовог „колегу“. Наравно, слатко су се насмејали када је неспоразум разјашњен.

Када се муж вратио кући, наш духовни „конобар“ је младом пару сервирао изванредан духовни оброк који им се веома допао. Чак су позвали Хајнриха да их поново посети са својом супругом. Ускоро је започет редован библијски студиј и заинтересовани пар је почео да сведочи другима. Млади конобар је и на свом радном месту у хотелу сведочио свима који су желели да слушају. С временом су се он и његова супруга крстили. Били су срећни што их је тај духовни „конобар“ посетио и што се није устручавао да сведочи на језику који му је био стран.

Током година, долазило је до многих смешних ситуација због неспоразума које су имала браћа из иностранства док су учила језик. Примера ради, кратко након што је дошла на Исланд, Сали Макдоналд је припремила следећи увод: „Посећујем људе у овом крају како бих им пренела неке занимљиве информације из Библије.“ Али, помешала је речи „посетити“ (heimsækja), и „прогонити“ (ofsækja), и са осмехом на лицу је говорила: „Прогањам људе у овом крају.“

Од куће до куће с лутеранским свештеником

Холгор и Тове Фредериксен из Данске су дуги низ година верно служили на Исланду као специјални  пионири. Неко време су учествовали и у путујућем делу. Упркос томе што јој је било тешко да научи тежак исландски језик и овлада њиме, Тове је била пуна ревности и одушевљења и помогла је многима да дођу у истину.

Једном приликом, док је служио у покрајинском делу, Холгор је проповедао с једним младим братом од куће до куће у неком малом селу. На њихово изненађење, придружио им се лутерански свештеник који је тамо служио. Како је дошло до тога?

Нешто раније, браћа су посетила свештеника у његовом дому. Изгледало је да је пријатељски расположен и позвао их је у своју канцеларију. Након што је летимично погледао књиге које су браћа нудила, рекао је: „Ове књиге садрже лажна учења!“ Изненада је устао, подигао обе руке и проклео их. Затим је узвикнуо: „Забрањујем вам да проповедате у мојој жупи!“ Холгор је рекао свештенику да нема право да им забрани да проповедају и да ће они наставити даље. Свештеник је на то рекао: „Ако ћете наставити да проповедате људима у мојој жупи, онда и ја идем с вама.“ Холгор му је рекао да то слободно може да учини.

Након што су, уз пратњу свештеника, посетили две куће које су биле најближе његовом дому, срели су Тове и једну сестру које су биле изненађене када су виделе ко их прати у служби. Свештеник је све њих позвао у свој дом на кафу. Пријатељски су разговарали. Међутим, Холгор је имао осећај да је то изненадно и неочекивано гостопримство свештеника био само начин да их спречи да дођу до свих људи у том месту. Зато су следећег дана поново дошли и наставили да проповедају док нису обрадили цело село. Уручили су много литературе и срели пуно људи који су их слушали са интересовањем.

 Снежна баријера на путу

Да би се дошло до људи који живе у сеоским подручјима, често треба возити преко планинских превоја, путевима који су током мрачних зимских месеци прекривени ледом и снежним наносима. У децембру 1974, док су били у путујућој служби, Кел и Ирис Гилнард посетили су Акуреири, град на северној обали Исланда. Током седмице коју су провели с тамошњом скупштином, путовали су преко 80 километара до Хусавика. С њима су били и Холгор и Тове Фредериксен. Њих четворо су неколико дана проповедали у Хусавику и околини, а затим су на крају посете у једној школи одржали предавање за јавност уз презентацију са слајдовима. Кад је састанак почео наишла је олуја с леденим ветром, снегом и суснежицом. Након састанка, док су се присутни спремали да крену кући, цео град је због мећаве остао без струје. Браћа су по мраку изашла из школе, срећни што су успели да прикажу слајдове пре него што је струја нестала.

Гилнардови и Фредериксенови су морали да се врате у Акуреири. Распитали су се код полиције и неких возача аутобуса и камиона о стању на путевима и речено им је да није било већих проблема. Зато су одлучили да крену што је пре могуће, али пошто су се паковали уз светлост свећа, требало им је више времена него иначе. Уз то, када су дошли на бензинску пумпу, морали су да сачекају да им радник ручно сипа гориво. Коначно су, око девет увече, били спремни за полазак.

Описујући то путовање, Кел је причао: „У почетку је све текло глатко, али онда је снег почео да пада све јаче. Повремено је видљивост била тако слаба да је Холгор морао да изађе из кола како би нам помоћу џепне лампе  осветљавао пут. Тада смо почели да наилазимо на снежне наносе. Неколико пута смо успели да се извучемо тако што смо гурали ауто или лопатама уклањали снег, али на крају нам је један велики снежни нанос потпуно блокирао пут. Касније смо сазнали да је то била лавина која се сручила с планине. Под нормалним околностима, вожња од Хусавика до Акуреирија траје два сата, али тада смо након шест сати вожње били тек на пола пута.

„Било је три сата ујутро, а ми смо стајали на путу — мокри, уморни и промрзли. Замислите само колико смо били радосни када смо приметили светло на оближњој фарми. То нас је охрабрило да одемо тамо и покуцамо на врата. Холгор, који је веома учтив и обзиран, покуцао је на улазна врата. Пошто нико није  одговорио, ушао је у кућу, попео се уза степенице и тихо покуцао на врата спаваће собе. Иако су били изненађени, фармер и његова супруга се нису наљутили што су им изненада дошли незвани гости. Рекли су нам да су отишли на спавање кад је струја нестала и да су заборавили да угасе светло!

„Том приликом, осетили смо предивну исландску гостољубивост. Фармер и његова супруга преместили су своју уснулу децу у другу собу како би нас четворо могли да имамо две собе за спавање, а мало касније нас је на кухињском столу чекала врућа кафа и хлеб изврсног укуса. Следећег јутра након доручка, наш домаћин је инсистирао да останемо на ручку. Ручали смо с породицом, а затим смо наставили путовање у Акуреири, јер је до тада пут био рашчишћен. Док смо уживали у гостољубивости коју су нам указали фармер и његова супруга, имали смо прилику да им говоримо о библијској истини.“

Проповедање на рибарском броду

Кел Гилнард је једном приликом у служби на терену срео младог човека по имену Фридрик. Он је био најстарији син у породици, ценио је духовне ствари и волео да разговара о Библији. Имао је много питања и показао је велику жељу да стекне библијско спознање. Међутим, било је тешко пронаћи га код куће пошто је радио као механичар на рибарском броду. Највише времена је проводио на мору, а кући је долазио само на пар дана између путовања. Па ипак, Кел није одустао — проверавао је распоред пловидбе Фридриковог брода и распитивао се код његове мајке када га очекују код куће, тако да је успевао да се сретне с њим, некад у луци, а некад у његовом дому. На тај начин, Фридрику је пружена помоћ да духовно напредује.

 Пред крај 1982, Фридрик је позван на један већи скуп у Рејкјавику. До тада је развио веру у Јехову и молио се за могућност да присуствује том скупу. Тада се један члан посаде који је требало да иде на одмор изненада предомислио и одлучио да остане на броду. Захваљујући томе, Фридрик је добио слободне дане и присуствовао је конгресу. Програм је снажно утицао на њега и био је потпуно сигуран у то да жели да служи Јехови.

Када се вратио у родни град, Фридрик је својој вереници рекао за одлуку коју је донео и како ће то утицати на његов живот. Казао јој је да жели да се ожени њоме, али ако она не жели да њен муж буде Јеховин сведок, онда је боље да раскине веридбу. Следећег јутра, неко је покуцао на врата мисионарског дома. Били су то Фридрик и његова вереница. Фридрик је кратко али одлучно рекао: „Хелга жели библијски студиј!“ Тако су мисионари почели да проучавају с њом. Нешто касније истог дана, један од Фридрикове млађе браће такође је затражио библијски студиј. Током исте седмице, Фридрик је довео своју најмлађу сестру на састанак и рекао: „Анар жели библијски студиј!“

Фридрик је желео да своје предање Јехови симболизује крштењем. Међутим, пре тога је требало да стекне веће спознање, као и да размотри питања за крштење. Проблем је био у томе што је највећи део времена проводио на мору. Али, ако Кел не може да посећује Фридрика код куће, можда би то било могуће на његовом радном месту. Какво решење су пронашли? Фридрик је помогао да се Кел запосли на броду и заједно су радили у машинском одељењу. Тако се Кел, опремљен Библијом и материјалом за проучавање, почетком 1983. укрцао на рибарски брод Svalbakur.

 „Рад и служба на броду Svalbakur били су незаборавно искуство“, присећа се Кел. „Радни дан је почињао у пола седам ујутро и трајао до пола седам увече. Ручак је био у подне, а осим тога имали смо јутарњу и поподневну паузу за кафу. Слободно време сам користио да бих проучавао с Фридриком, а било је много прилика да сведочим и осталим члановима посаде. Увече смо проучавали и разговарали о духовним стварима. Понекад смо ишли на спавање после поноћи. За време ручка,  настојали смо да се што краће задржимо у трпезарији како бисмо могли да разматрамо дневни стих у Фридриковој кабини.“

Наравно, то што је један мисионар постао члан посаде, привукло је пажњу људи на броду. Првих неколико дана држали су се подаље од Кела, пошто нису знали каква је он особа. Међутим, неки чланови посаде су с великим интересовањем слушали оно што је Кел говорио. Један од њих се прилично заинтересовао и када је сазнао за разматрање дневног стиха у време ручка, желео је да присуствује. Када се једног дана разговор у трпезарији одужио, он је постао нестрпљив и пред свима је упитао Кела и Фридрика: „Зар сад не би требало да одемо горе и читамо дневни стих?“

Кел и Фридрик су једне вечери позвали чланове посаде у Фридрикову кабину како би разматрали материјал о алкохолизму, објављен у часопису Пробудите се!. Дошло је седам чланова посаде. За тај састанак који се дуго памтио чуло се и на другим рибарским бродовима.

„Након што сам скоро две седмице проповедао и радио на броду Svalbakur, поново смо упловили у луку“, прича Кел. „До тада сам с Фридриком детаљно осмотрио питања за крштење, као и многе библијске теме. Такође смо сведочили осталим члановима посаде и уручили им часописе и другу литературу.“ Фридрик се крстио у пролеће 1983. Осим њега, истину су прихватиле и његова вереница Хелга, његова мајка и млађа сестра.

Библијски студији путем телефона

Проповедање добре вести људима који живе у удаљеним подручјима на овом великом острву, увек је било  изазов. Телефон је послужио као ефикасно средство да се дође до заинтересованих особа, као и да се одржава контакт с њима.

Проповедање добре вести на овај начин користило је многима. Пре неколико година, Одни Хелгадотир посетила је свог сина и снаху који су проучавали Библију с Јеховиним сведоцима. Када су јој причали о ономе што су учили, и она је пожелела да проучава. Међутим, Одни је живела у удаљеном подручју на северозападној обали Исланда, више од 300 километара од најближе скупштине. Када јој је сестра по имену Гвадрун Олафсдотир предложила да проучава с њом преко телефона, она је радо пристала. Након што би се помолиле, Одни је била спремна да одговори на питања из књиге. Темељно се припремала за студиј и записивала је наведене стихове како би могла да их прочита чим се спомену у књизи. Захваљујући томе, није морала да тражи стихове током студија. Једном приликом, када је Одни дошла у место у ком Гвадрун живи, проучавале су у Гвадрунином дому. Обе су биле помало несигурне, пошто је то био први пут да су седеле у истој просторији током студија. Стога је Гвадрун у шали предложила да оде у суседну собу где се налазио још један телефон!

Када је стекла боље разумевање истине, Одни је почела да сведочи свом супругу, Јону. Он је показао интересовање, али Одни није била сигурна да ли је прикладно да она води студиј с њим. Сазнала је да је то могуће, али да би било прикладно да током студија носи покривало. Осим што је проучавала са својим супругом, сведочила је и комшијама. Ускоро је изразила жељу да се крсти. Да би се утврдило да ли испуњава услове за то, Гвадрун је организовала да један старешина  преко телефона размотри с њом питања из књиге Организовано извршавајмо нашу службу. Било је очигледно да је испуњавала све услове осим једног — није званично иступила из цркве.

Око недељу дана касније, Одни је телефонирала Гвадрун и рекла јој да је иступила из цркве. Њен супруг је учинио исто. То је била значајна одлука, пошто је он био председавајући локалног црквеног већа. Одни се касније крстила на једном покрајинском састанку. Била је веома радосна што присуствује том скупу, јер је до тада само једном имала прилику да буде с браћом, и то с једном малом групом. У интервјуу током програма, упитана је да ли је тешко живети тако далеко од браће. Одговорила је да се никад не осећа усамљено, пошто зна да је Јехова уз своје слуге где год да живе, па и на  северозападној обали Исланда. Затим је додала да јој је жао што њен супруг није могао да дође на конгрес, али да је обећао да ће доћи када буде спреман да се крсти. И одржао је обећање! Кратко након тога, преселили су се у друго место, у насељенијем подручју како би могли редовно да присуствују састанцима.

Потреба за мисионарским домовима и Дворанама Краљевства

Када је Натан Нор из светске централе Јеховиних сведока посетио Исланд 1968, желео је да нађе прикладнију зграду за подружницу и смештај мисионара. До тада су углавном коришћене изнајмљене куће. Браћа су почела да траже земљиште на ком би могли да подигну зграду у којој би се налазила Дворана Краљевства, мисионарски дом и подружница. У међувремену је изнајмљена одговарајућа кућа у улици Хрефнагата бр. 5, у Рејкјавику, у коју се 1. октобра 1968. уселило шесторо мисионара. Ту је у наредних пет година организовано дело на Исланду. Касније су браћа купила земљиште на веома повољној локацији, у улици Согавегар бр. 71, у Рејкјавику. Изградња нове подружнице отпочела је у пролеће 1972. Показало се да је то изузетно тежак задатак за неколицину локалне браће која су мало знала о пројектовању и градњи. Међу њима није било предузимача ни зидара, тако да су морали да унајме предузимаче који нису били Сведоци. Ти предузимачи су били спремни да сарађују с браћом и дозволили су им да раде с њима на пројекту. У једној старој кући поред градилишта изнајмљен је простор који је служио као трпезарија. Сестре су код својих кућа на смену припремале храну и доносиле је на градилиште.

Током градње, свима у том крају пружено је лепо сведочанство. Предузимачи и градски званичници  имали су добру прилику да упознају Јеховине сведоке. Пролазници би застали поред градилишта и посматрали како радови напредују. Када је дошло време да се малтеришу унутрашњи зидови, из Данске је дошао један брат, професионални зидар. Сестре су такође имале значајан удео у градњи. Када су грађевински  инспектори дошли да обиђу градилиште, запазили су да сестре раде на мешалици за цемент. Један инспектор је рекао: „Мислим да би жене из наше цркве овде могле нешто да науче. Сигуран сам да би било изграђено много више цркава када би се засукали рукави уместо што се иде около с кутијом за прилоге и мољака за новац.“ Зграда је посвећена у мају 1975, а говор је одржао Милтон Хеншел који је поводом тога дошао на Исланд. У њој се дуги низ година налазио главни мисионарски дом у земљи, као и Дворана Краљевства за скупштине у Рејкјавику. Сада та зграда служи као подружница.

До 1987. изграђена је нова Дворана Краљевства и мисионарски дом у Акуреирију. Јединство и међународно братство међу Јеховиним сведоцима било је очигледно када је више од 60 браће и сестара из Финске и Шведске дошло да помогне браћи са Исланда на овом пројекту.

„Најбоље дрво“

Током година, представници Водећег тела Јеховиних сведока долазили су на Исланд, и те посете су увек биле велики извор охрабрења за браћу. Најзначајнији догађај 1968. била је претходно поменута посета брата Нора. Он је одржао подстицајан говор, причао је браћи искуства и осмотрио напредак дела проповедања на Исланду.

Брат Хеншел је први пут дошао на Исланд у мају 1970. Дочекали су га поспани мисионари. То није било само зато што је брат Хеншел стигао рано ујутро, већ и због тога што је дан раније прорадио познати вулкан Хекла, и мисионари су провели ноћ посматрајући ерупцију!

 Брат Хеншел је посветио посебну пажњу мисионарима и специјалним пионирима. Позвао их је на један посебан састанак и причао им искуства из времена док је служио као пионир током велике економске кризе, 1930-их. Причао је како су пионири у замену за литературу добијали пилиће, јаја, путер, поврће, наочаре, а једном чак и штене! На тај начин, дело је настављено током тог тешког периода, а пионири су увек имали оно најосновније.

Посетиоци који дођу на Исланд врло брзо запазе да се храна разликује од оне на коју су навикли. Један од исландских специјалитета је svid, кувана овчија глава пресечена напола. Замислите на свом тањиру пола овчије главе са зубима и једним оком! Многи странци су установили да им је тешко да погледају svid „у око“. У сваком случају, увек можете добити свежу рибу. Још један исландски специјалитет је hardfiskur — сушени рибљи филети. Једу се сирови, најбоље с мало путера. Овако припремљена риба је најчешће тврда и мора се излупати да би омекшала. Стога су мисионари с нестрпљењем чекали да виде реакцију брата Хеншела када је сервирана ова риба. Након што ју је пробао, упитали су га да ли му се допада. Он је на тренутак размислио, а затим је дипломатски одговорио: „Па, мислим да је ово најбоље дрво које сам икада јео.“

Било је још много незаборавних и охрабрујућих посета представника Водећег тела. Захваљујући тим посетама, браћа на Исланду су се уверила да су, упркос малом броју и удаљености, и они део међународног братства које је уједињено везама хришћанске љубави.

Сарадња с лекарима и медијима

Одбор за односе с болницама (ООБ), у ком служе четири брата, на Исланду је основан 1992. године. Да би  се оспособили за ту службу, двојица браће су присуствовала семинару за ООБ у Енглеској, а друга двојица семинару који је одржан у Данској. Када је новоосновани ООБ почео са радом, у једној великој универзитетској клиници одржан је састанак с медицинским радницима. Било је присутно 130 особа, међу којима су били лекари, медицинске сестре, адвокати и директори болница. Пошто је то био први састанак који је ООБ одржао с медицинарима, сасвим је разумљиво што су браћа имала трему. Међутим, састанак је био успешан и након њега је заказано још мањих сусрета са лекарима и другим стручњацима из различитих болница. Осим тога, браћа су успоставила добар однос с некима од водећих хирурга и анестезиолога. То је помогло да се спрече и реше проблеми у вези с бескрвним лечењем.

Године 1997. изашао је нови закон о правима пацијената. Према овом закону, пацијент не сме бити подвргнут никаквом медицинском поступку без његове сагласности и мора се поштовати воља пацијента који је у несвести, уколико се зна какви су његови захтеви у погледу лечења. Закон такође садржи одредбу да се, пре доношења одлуке о лечењу деце која имају 12 и више година, увек мора разговарати с њима и узети у обзир њихов став. Председавајући ООБ-а, Гудмундур Х. Гудмундсон, каже: „Лекари су обично спремни на сарадњу и до проблема ретко дође. Чак се и већи хируршки захвати успешно обављају без крви.“

Када је изашао Пробудите се! од 8. јануара 2000, који је говорио о бескрвном лечењу и хирургији, подружница је подстакла објавитеље да уложе посебан труд како би то издање уручили што је могуће већем броју људи. Осим тога, дати су предлози у вези с тим како нудити тај часопис и како одговарати на питања о крви. Неки  су у почетку оклевали да нуде то издање, али убрзо су увидели да људи желе да сазнају више о тој теми. Уручено је преко 12 000 примерака, што је 1 часопис на 22 становника. Један брат је рекао: „Једва сам успео да обрадим читаво подручје јер сам водио занимљиве разговоре с многим људима.“ Једна сестра је рекла: „Само две особе су одбиле да узму часопис!“

Једна госпођа која је водила недељну емисију на познатој радио-станици, такође је добила часопис о бескрвном лечењу. Она је у емисији испричала како је добила часопис, а затим је изнела историјат трансфузије крви онако како је објашњен у Пробудите се! На крају је рекла да би свако ко жели да сазна нешто више о бескрвном лечењу требало да затражи од Јеховиних сведока неку публикацију која говори о томе.

Посебна акција са овим издањем Пробудите се! помогла је многима да увиде колико је разуман наш став када је у питању крв. Осим тога, сазнали су да Јеховини сведоци не желе да умру, већ да желе најбоље могуће медицинско лечење. Захваљујући томе, неки који су раније били погрешно информисани у погледу нашег става према крви сада су спремнији да слушају поруку о Краљевству.

Две Дворане за четири дана

За браћу на Исланду, један изузетан догађај током службене 1995. године била је градња двеју Дворана Краљевства током јуна. Једна дворана је изграђена у Кефлавику, а друга у Селфосу. То су прве Дворане Краљевства на Исланду које су изграђене методом брзе градње. Обе су подигнуте за само четири дана. То је постигнуто захваљујући великодушној помоћи браће из Норвешке. Норвешка подружница је послала већи део грађевинског материјала, а више од 120 браће и  сестара дошло је из Норвешке да помогне. Коментар који се најчешће могао чути на градилиштима био је: „Ово је просто невероватно.“ Браћа са Исланда су раније читала и слушала о брзо изграђеним Дворанама Краљевства, али сада су то могла да виде властитим очима. Наравно, било је то задивљујуће, посебно када се има у виду да је број Дворана Краљевства на Исланду удвостручен за само неколико дана!

Поред тога што су добили две нове Дворане Краљевства, браћу са Исланда охрабрило је дружење с браћом и сестрама који су дошли из Норвешке о свом трошку и користили годишњи одмор да би радили на дворанама. Какав сјајан пример нашег међународног братства! Браћа са Исланда су такође помагала у раду на овим објектима. У градњи је учествовало више од 150 браће и сестара, што је отприлике половина укупног броја објавитеља у целој земљи.

Током градње ових Дворана Краљевства пружено је лепо сведочанство јавности. Две велике телевизијске станице известиле су о пројекту у вестима и приказале снимке са оба градилишта. И неколико радио-станица и новина известило је о градњи. Свештеник из Селфоса био је љут што су Јеховини сведоци привукли толику пажњу. Зато је у локалним новинама објавио чланак у ком упозорава на оно што је сматрао опасним лажним учењима Јеховиних сведока. Споменуо је да емоционално нестабилне особе, као и особе које су подложне утицају других, треба да буду посебно обазриве. Иста упозорења поновио је и у интервјуу на радију. Међутим, његове речи нису постигле жељени ефекат. Већина људи била је задивљена градњом Дворана Краљевства и многи с којима су браћа разговарала у служби рекли су да их је свештеникова реакција изненадила.

 Око недељу дана након што је објављено свештениково упозорење, у новинама се појавила једна карикатура. На њој се у првом плану види црква, а у позадини Дворана Краљевства. Између двеју грађевина тече река, а неколико насмејане, лепо обучене браће прелази преко моста идући из дворане према цркви, с торбама за службу у руци. Испред цркве се види жена која у паници скаче из својих инвалидских колица. Двојица људи, један с ногом у гипсу и други који је очигледно слеп, трче, узвикујући: „Бежите, бежите, долазе Јеховини сведоци!“ На степеништу цркве стоји свештеник који делује изненађено. Ова карикатура се многима допала. Запослени у редакцији тих новина прогласили су је за карикатуру године, увећали је и окачили на зид редакције, где је стајала неколико година.

 Изложба пружа добро сведочанство

Током службене 2001. године, отворена је изложба која је истакла неутралан став који су Јеховини сведоци заузели пре и током Другог светског рата, док су постојано подносили нацистичко прогонство. Изложба је одржана на три места и посетило ју је укупно 3 896 људи. Током задњег викенда, изложбени простор у Рејкјавику испунило је више од 700 посетилаца. Док је изложба трајала, на све три локације приказиван је документарни филм Јеховини сведоци стоје чврсто против нацистичког напада. Многи посетиоци су искористили прилику да седну и одгледају цео филм.

Чврст став Сведока у концентрационим логорима импресионирао је посетиоце којима ове појединости из наше историје нису биле познате. Једна професорка која је неколико пута посетила изложбу изјавила је да је дубоко импресионирана и да сада има другачији став према Јеховиним сведоцима. Посебно ју је дирнула непоколебљива вера Сведока у концентрационим логорима. За разлику од других затвореника, они су могли да буду ослобођени уколико би се одрекли својих веровања.

Једна ТВ станица која се гледа у целој земљи, као и неке локалне ТВ и радио-станице повољно су се изразиле о изложби. Отварању изложбе присуствовао је и један лутерански свештеник са супругом и ћерком. Нешто касније, један брат га је позвао да посети Бетел што је он прихватио. Неколико дана после те посете, једна жена је пришла том свештенику са питањем о извесном библијском стиху. Он ју је подстакао да контактира с подружницом Јеховиних сведока, пошто је био сигуран да ће јој они пружити одговор. Касније је један брат водио библијски студиј с тим свештеником.

 Напредак преводилачког рада

Малом преводилачком тиму са Исланда није увек било лако да преведе на исландски сву духовну храну коју пружа „верни и разборити роб“ (Мат. 24:45). У почетку су већи део преводилачког посла обављали Сведоци исландског порекла који су живели у Канади. Касније се тај рад обављао на Исланду. Након што су стигли на Исланд 1947, први мисионари су се уселили у кућу у којој је живео један стари песник. Он је знао енглески и помогао им је да науче исландски. Такође се понудио да преводи нашу литературу, па су га браћа ангажовала да преведе књигу „Нека Бог буде истинит“ и брошуру Радост свих народа. Нажалост, користио је стари, песнички стил с превише архаичних речи и израза. Упркос томе што су брат Линдал и један од мисионара проверили и прекуцали његов превод књиге, она никада није постала добро помоћно средство за проучавање Библије, као што су се браћа надала. Па ипак, од првог издања, ова књига је нашироко дистрибуисана и укупно је штампано 14 568 примерака. Осим тога, 1949. је штампано више од 20 000 примерака брошуре Радост свих народа. Касније су браћа ангажовала другог преводиоца да преведе књигу Шта је религија учинила за човечанство?

Током тог периода мали преводилачки тим превео је неколико брошура. Међу њима је била брошура „Ова добра вест о Краљевству“, која је објављена 1959. Помоћу ње браћа су започела много библијских студија. Након тога, било је одобрено издавање Куле стражаре на исландском.

Током година, преведене су и издате многе драгоцене књиге: „Ово значи вечни живот“, 1962; Од изгубљеног до поново успостављеног раја, 1966; Истина која  води до вечног живота, 1970; И ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, 1984, и Спознање које води до вечног живота, 1996. године. Од 1982, на исландском је почело да излази и тромесечно издање часописа Пробудите се!

Браћа дуго нису имала песмарицу на исландском. Године 1960, биле су преведене, а затим умножене четири песме за један већи скуп. Затим је на обласном конгресу у новембру 1963. објављено да је изашла мала песмарица са 30 изабраних песама, чему су се браћа веома обрадовала.

До тада се у скупштинама певало на различитим језицима. Гинтер и Рут Хаубиц су 1958. дошли из Немачке да би служили на Исланду као специјални пионири. Рут се још увек сећа времена када су браћа из иностранства користила песмарице на свом језику — на данском, енглеском, финском, немачком, норвешком или шведском. Браћа са Исланда би им се придружила, певајући на језику који су најбоље знали. Рут каже: „То је стварно био необичан мешовити хор!“ Током година, постепено је превођено више песама Краљевства, а од 1999. на исландском постоји комплетна песмарица са свих 225 песама. Браћа су била веома захвална за тај дар помоћу ког могу да хвале Јехову!

На обласном конгресу који је одржан у августу 1999, присутне је чекало изненађење. Књига Обрати пажњу на Данилово пророчанство! на исландском објављена је симултано са енглеским издањем. Када је на конгресу говорник објавио излажење те књиге на енглеском, сви су аплаудирали. Али, уместо да каже браћи да ће ова публикација касније бити објављена и на исландском, он је наставио — показао је књигу и, на велико одушевљење  присутних, рекао да је она већ преведена на исландски! Од тада су и књиге Исаијино пророчанство — светло за читаво човечанство I и II, такође објављене симултано са енглеским издањима.

Проширење Бетела и даљњи пораст

Објекти подружнице реновирани су 1998. У истој улици, преко пута подружнице, купљена су два стана за смештај бетелита, тако да је Преводилачко одељење добило више простора за канцеларије. Преводиоцима је много значило то што су их током протеклих неколико година посећивала браћа из светске централе у Њујорку. Та браћа су их поучила како да користе компјутерске програме које су осмислили Јеховини сведоци како би преводиоцима олакшали рад.

 Недавно су представници из светске централе одржали у подружници Курс за боље разумевање енглеског језика. Тај курс је помогао преводиоцима да стекну дубљи увид у енглески текст пре него што приступе превођењу.

Подружница пише: „Када размишљамо о прошлости, срећни смо што је било оних који су имали храбрости да почну с превођењем на исландски, упркос лошим условима за рад и ограниченом познавању језика. Иако квалитет превода из тог времена није исти као данас, ми не ’презиремо дан малих почетака‘ (Зах. 4:10). Радујемо се што су Јеховино име и Краљевство објављени на Исланду и што су многи људи упознали истину.“

 Тренутно у подружници има осам пуновремених слугу. Други долазе у Бетел и помажу као сарадници са скраћеним радним временом. Пошто се Дворана Краљевства у згради подружнице више не користи у ту сврху, за скупштине у Рејкјавику изграђена је нова дворана. Надаље, планира се реновирање подружнице како би се у њој могло сместити више бетелских радника.

Проповедање добре вести на Исланду захтевало је истрајност, самопожртвованост и љубав. Заиста се може рећи да предан рад ревних објавитеља Краљевства на Исланду током задњих 76 година није био узалудан. У жетви је учествовао велики број верне браће и сестара. Многи од њих су дошли из других земаља да би служили неколико година, и њихов труд ће се дуго памтити. Неки су остали и Исланд је постао њихов дом. За похвалу је и истрајност многе дивне браће и сестара са Исланда.

Просечан број објавитеља Краљевства у овој земљи је мали, али Јеховини сведоци су свима добро познати. Сада у сеоским подручјима и у малим скупштинама на овом острву служи седам мисионара. Током прошле службене године, Меморијалу Христове смрти присуствовале су 543 особе и вођено је скоро 180 библијских студија.

Можда ће браћа на Исланду једног дана имати пораст какав је описан у Исаији 60:22: „Од најмањега хиљада ће постати, од мањега силан народ. Ја, ја, Јехова, учинићу брзо то у своје време“. У међувремену, Јеховини сведоци са Исланда су одлучни да изврше дело које им је поверио Краљ, Исус Христ — да проповедају добру вест о Краљевству. Они су уверени да ће Бог дати да семе истине расте у пријемљивим срцима захвалних особа! (Мат. 24:14; 1. Кор. 3:6, 7; 2. Тим. 4:5).

[Оквир на 205. страни]

Тамо где имена постају презимена

У складу с локалним обичајем, Исланђани немају класична презимена — људи се обраћају једни другима по имену. Презиме детета настаје тако што се очевом имену додаје одређени суфикс — за дечаке –сон, а за девојчице –дотир. На пример, син човека по имену Харалдар, презиваће се Харалдсон, а ћерка Харалдсдотир. Жена не мења презиме кад се уда. Пошто многи људи носе исто презиме, у телефонским именицима се осим имена, адресе и броја телефона, наводи и занимање особе. Захваљујући родословним записима Исланђани могу да прате своје порекло више од хиљаду година уназад.

 [Оквир на 208. страни]

Исланд

Земља: Ова острвска земља налази се одмах испод Северног поларника, између северног Атлантика, Гренландског и Норвешког мора. На Исланду има много вулкана, термалних извора и гејзира. Десет посто његове површине прекривају глечери.

Становништво: Исланђани су потомци Викинга који су углавном дошли из Норвешке. Познати су као вредни, предузимљиви и толерантни људи. Већи део становништва живи у приобалном делу земље.

Језик: Иако је службени језик исландски, многи Исланђани говоре два, па и више страних језика, најчешће енглески, немачки или неки скандинавски језик.

Привреда: Риболов је једна од најважнијих привредних грана на Исланду. Помоћу рибарских бродова лови се гренландски снетац, бакалар, вахња и харинга, а већи део улова се прерађује и извози.

Исхрана: Најзаступљеније су риба и јагњетина. Један од познатих специјалитета је кувана овчија глава.

Клима: Захваљујући топлој атлантској струји, клима је умерена. Зиме су благе и ветровите, а лета хладна.

[Оквир⁄Слика на 210. страни]

Година 1942, 6. септембар: „У овој земљи још увек проповеда само један пионир, тако да нема много тога да се извести. На Исланду живи око 120 000 становника, и има око 6 000 фарми, до којих се може доћи само на понију. Да би се посетила сва та домаћинства треба пропутовати близу 16 000 километара и прећи многе планине и планинске брзаке. За сада има врло мало интересовања за поруку.“

Ове речи је записао Георг Фјелнир Линдал, након што је 13 година служио на Исланду као пионир. И у наредних пет година био је једини објавитељ у тој земљи.

 [Оквир⁄Слика на странама 213, 214]

Сећање на једног верног слугу

Оливер Макдоналд, који је дипломирао у 11. разреду Гилеада, био је један од првих мисионара који су послати да служе на Исланду. Он и Ингвард Јенсен стигли су тамо у децембру 1948. Од Њујорка до Исланда путовали су 14 дана теретним бродом. Море је било узбуркано, тако да су обојица током већег дела путовања патила од морске болести.

У марту 1950, брат Макдоналд кога су од миља звали Мак, оженио се Енглескињом Сали Вајлд, која је служила у британском Бетелу. Мак и Сали су много допринели напретку дела у тим раним годинама и особе које су поучавали библијској истини још увек верно служе Јехови.

Док су били на Исланду, откривено је да Сали болује од рака, због чега су се 1957. вратили у Енглеску, где је Сали умрла. Након њене смрти, Мак је извесно време служио као општи пионир, а затим је 13 година провео у путујућој служби. Године 1960, венчао се с Валери Харгривс, која је била специјални пионир. Заједно су служили у више покрајина у Британији, од северне Шкотске, па све до Каналских острва, недалеко од јужне обале Енглеске. Док су служили у покрајини на северу, путовали су све до Шетлендских острва, у близини северне обале Шкотске. Мак би тада говорио: „Следећа станица је Исланд!“. Није ни помишљао да ће икада стварно отићи тамо.

Међутим, 1972. године, Мак и Валери су наименовани за мисионаре и послати на Исланд. Мак је тамо био слуга подружнице и касније координатор Одбора подружнице. Он и Валери су остали на Исланду седам година, након чега су послати у Ирску као мисионари, најпре у Даблин, а потом у Северну Ирску. Након што су 20 година служили у Ирској, Мак је у децембру 1999. умро од рака. У пуновременој служби провео је 60 година. Валери још увек служи као општи пионир у Белфасту, у Северној Ирској.

[Слика]

Валери и Оливер Макдоналд у Рејкјавику, 1970-их

[Оквир⁄Слика на 218. страни]

Рејкјавик

Главни град Исланда се зове Рејкјавик, што значи „Залив који се дими“. Тако га је назвао његов оснивач, Инголфар Арнарсон, због паре која се диже из оближњих термалних извора. Данас је Рејкјавик прометан, модеран град са око 180 000 становника.

 [Оквир⁄Слика на странама 223, 224]

Исланд је постао њихов дом

Пал Хајне Педерсен је 1959. дошао из Данске да би служио на Исланду као специјални пионир. Године 1961. био је у Европи на два међународна конгреса „Уједињени обожаваоци“. На једном од њих је упознао Вајолет, која је допутовала из Калифорније да би присуствовала неким од тих конгреса.

Након конгреса, Пал се вратио на Исланд, а Вајолет у Калифорнију. Дописивали су се пет месеци, а онда је у јануару 1962. Вајолет дошла на Исланд да би се удала за Пала. Он је тада још увек служио као пионир и био је једини Сведок на ретко насељеном подручју на северозападу Исланда. Живели су у малом граду у ком средином зиме сунце не излази по два месеца. Да би дошли до неких људи на подручју, морали су да путују стрмим планинским путевима који су често били прекривени дебелим слојем леда, а њихово једино превозно средство био је мотоцикл који је Пал довезао из Данске. Пошто је Вајолет рођена и одрасла у сунчаној Калифорнији, многа браћа су мислила да она неће дуго остати на Исланду. Али остала је и заволела је ту земљу и њене становнике.

Пал и Вајолет су заједно служили као пионири до 1965, када се родила њихова ћерка Елизабет. Пал је наставио с пионирском службом до 1975, док је Вајолет током тих година повремено била пионир. Због Паловог здравља, 1977. године одлучили су да се преселе у Калифорнију. Након извесног времена, осетили су снажну жељу да служе тамо где постоји већа потреба за објавитељима Краљевства. Поново су почели с пионирском службом, а кад је њихова ћерка завршила школу и постала пунолетна, послати су на Исланд као мисионари. Неколико година су служили као мисионари и у путујућем делу. Затим је 1989. Пал позван да служи као члан Одбора подружнице. Када је 1991. на Исланду званично отворен Бетел, Пал и Вајолет су постали први чланови бетелске породице, где још увек служе.

 [Оквир⁄Слика на странама 228, 229]

Познати по гостољубивости

Фридрик Гисласон и његова супруга Ада били су међу седморо оних који су се крстили 1956. године. Њих двоје су упознали истину од Оливера и Сали Макдоналд. У почетку је проучавао само Фридрик, док је Ада целе те зиме била заокупљена шивењем у клубу чији је била члан. Када су на пролеће престале активности тог клуба, она би остајала у кухињи док је Фридрик проучавао. На крају је, подстакнута интересовањем за библијске разговоре, питала да ли би могла да присуствује студију као посматрач. Међутим, убрзо је и сама активно учествовала.

Касније се у њиховом дому редовно одржавао Студиј Куле стражаре на енглеском. Осим тога, почели су да присуствују састанцима у мисионарском дому. „Сећам се да смо састанке одржавали у једној малој соби у поткровљу куће у којој су живели мисионари“, каже Фридрик. „Тамо је било места за 12 особа, али понекад, кад би дошло више људи него иначе, отворили бисмо врата суседне мале собе. Данас је све другачије — сада у Рејкјавику постоје три скупштине и Дворана Краљевства је пуна!“

Фридрик и Ада су били познати по гостољубивости. Иако су подизали шесторо деце, њихов дом је увек био отворен за браћу. Током тих првих година након оснивања скупштине, многи који су дошли на Исланд из других земаља уживали су у гостопримству Фридрика и Аде, код којих су боравили док не би нашли одговарајуће место за становање.

 [Оквир⁄Слика на 232. страни]

Библија на исландском

Најстарији превод библијског текста на исландском језику налази се у једном делу из 14. века, под насловом Стјорн, које садржи преведене или парафразиране делове Хебрејских списа. Први комплетан „Нови завет“ на исландском објављен је 1540. Превео га је Одар Готскаулксон, син бискупа из Холара. Док је боравио у Норвешкој прихватио је лутеранску веру, а у Немачкој је био у контакту с Мартином Лутером. Према историјским извештајима, он је по повратку на Исланд свој преводилачки рад обављао у штали, уз многе потешкоће, јер није желео да дође у сукоб са католичким бискупом из Скаулхолта за ког је радио. Одар је превео текст латинске Вулгате, и лично је однео манускрипт на штампање у Данску. Године 1584, бискуп Гвадбрандар Торлауксон одобрио је штампање прве комплетне Библије на исландском. Први комплетан превод Библије са изворног хебрејског и грчког језика изашао је 1908, а ревидирано издање објављено је 1912. године.

[Слика]

„Гвадбрандсбиблиа“, прва комплетна Библија на исландском језику

 [Табела/Слике на странама 216, 217]

ИСЛАНД — ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ

1929: У земљу стиже први објавитељ, Георг Ф. Линдал.

1940.

1947: Долазе први мисионари из Гилеада.

1950: Основана прва скупштина.

1960.

1960: Почела да излази Кула стражара на исландском.

1962: У Рејкјавику отворена подружница.

 1975: Изграђени и посвећени нови, већи објекти подружнице.

1980.

1992: Основан Одбор за односе с болницама.

1995: У јуну, за само четири дана изграђене две Дворане Краљевства.

2000.

2004: На Исланду је активно 284 објавитеља.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

100

200

300

1940 1960 1980 2000

 [Мапе на 209. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ИСЛАНД

Хусавик

Холар

Акуреири

Сејдисфјердур

Нескаупсадур

Ескифјердур

Стикисхолмур

Боргарнес

РЕЈКЈАВИК

Кефлавик

Скалхолт

Селфос

Хефи

 [Слика на целој 202. страни]

[Слика на 207. страни]

Десно: Георг Ф. Линдал, 1947.

[Слика на 207. страни]

Доле: Брат Линдал са исландским понијем, почетком 1930-их

[Слика на 212. страни]

Неки од првих мисионара који су служили на Исланду, слева надесно: Ингвард Јенсен, Оливер Макдоналд и Лео Ларсен

[Слика на 220. страни]

Кућа у којој се од 1962. до 1968. налазила подружница

[Слика на 227. страни]

Више од сто објавитеља са Исланда присуствовало је 1969. Међународном конгресу „Мир на земљи“ који је одржан у Данској

[Слика на 235. страни]

Ирис и Кел Гилнард у Акуреирију, јануар 1993.

[Слика на 238. страни]

Десно: Рибарски брод „Svalbakur“

[Слика на 238. страни]

Доле: Фридрик и Кел

[Слика на 241. страни]

Десно: Одни Хелгадотир

[Слика на 241. страни]

Доле: Гвадрун Олафсдотир

[Слика на 243. страни]

Десно: Дворана Краљевства и мисионарски дом у Акуреирију

[Слика на 243. страни]

Доле: Бјарни Јонсон испред подружнице

[Слика на 249. страни]

Горе: Градња Дворане Краљевства у Селфосу, 1995.

[Слика на 249. страни]

Десно: Довршена зграда

[Слика на 253. страни]

Исландска бетелска породица

[Слика на 254. страни]

Одбор подружнице, слева надесно: Бјарни Јонсон, Гудмундур Х. Гудмундсон, Пал Х. Педерсен и Бергдор Н. Бергдорсон