Дана 9. јула 1964, индонежанско Министарство правде регистровало је законску корпорацију коју су Јеховини сведоци користили. Али да би браћа добила потпуну слободу вероисповести, морало их је регистровати и Министарство вера. Оно је било под утицајем Сектора за хришћанске религије, у ком су радили нетолерантни протестанти који су Јеховине сведоке узели на зуб.

Једном приликом је наш брат упознао вишег службеника који је блиско сарађивао с министром вера. Схватили су да су из истог села и одушевљено су почели да разговарају на свом дијалекту. Када је брат споменуо какве проблеме Јеховини сведоци имају са Сектором за хришћанске религије, службеник је уговорио да се три брата састану с министром, пријатним и сусретљивим муслиманом. Министар је  11. маја 1968. објавио декрет према ком су Јеховини сведоци призната религија и имају права да спроводе своје активности у Индонезији.

Поменути службеник се такође понудио да помогне око прибављања виза за мисионаре Јеховиних сведока тиме што би заобишао Сектор за хришћанске религије. Уз помоћ овог непристраног човека, у наредних неколико година у Индонезију су дошла 64 мисионара.

До 1968, око 300 мисионара и специјалних пионира и више од 1 200 објавитеља пронели су добру вест до свих крајева Индонезије. Мисионари су пружили драгоцену обуку тамошњим објавитељима. То је убрзало њихов духовни напредак. Обука је дошла у прави час јер су облаци прогонства почели да се надвијају над Индонезијом.

Године 1974, Сектор за хришћанске религије наставио је са својом дугогодишњом мисијом да издејствује забрану активности Јеховиних сведока. Начелник тог сектора писао је свим регионалним канцеларијама Министарства вера, лажно тврдећи да Јеховини сведоци нису законски признати. Апеловао је на представнике власти у свим тим местима да делују против Сведока кад год би ови „правили проблеме“ — што је био суптилан позив на прогон Јеховиних сведока. Већина службеника није обраћала пажњу на то. Али неки су то једва дочекали да би забранили састанке и проповедање од куће до куће.

Отприлике у исто време, Светски савет цркава планирао је да одржи међународни сабор у Џакарти, на шта су муслимани гледали као на  наметање и провокацију. Пошто је верска нетрпељивост расла, сабор је отказан. Међутим, хришћански прозелитизам је постао горућа тема и то је створило тензију у политичким круговима. Као што се могло очекивати, свештенство је покушало да свали кривицу на Јеховине сведоке, на сав глас се жалећи на њихово проповедање. Због тога је све више представника власти имало лошу слику о Сведоцима.

У децембру 1975, док је верска нетолеранција узимала маха, Индонезија је окупирала Источни Тимор, некадашњу португалску колонију. После седам месеци, Источни Тимор је припојен Индонезији, што је распламсало патриотски жар. Браћа нису хтела да се мешају у политику нити су прихватала војну службу и поздрављала заставу, изазивајући гнев војних заповедника (Мат. 4:10; Јов. 18:36). Намирисавши плен, свештенство је апеловало на власти да делују против Сведока. На крају, средином децембра 1976, свештенство је добило свој „божићни поклон“ — влада је прогласила забрану активности Јеховиних сведока.