Неутралност

Дефиниција: Став оних који не стају ни на чију страну нити пружају подршку било којој од две или више супротстављених страна. И древна и савремена историја потврђују да су  у свакој земљи и под свим околностима прави хришћани настојали да остану потпуно неутрални када су у питању сукоби међу фракцијама у друштву. Они не спречавају друге да учествују у патриотским церемонијама, служе војску, буду чланови политичких партија, кандидују се за политичке функције или гласају. Међутим, они обожавају само Јехову, Бога Библије; безусловно су му предали свој живот и пружају пуну подршку његовом Краљевству.

Који су стихови утицали на став хришћана према световним властима?

Римљ. 13:1, 5-7: „Нека сваки човек буде подложан властима [владарима] над собом, јер нема власти која није од Бога... Зато морате бити подложни, не само због Божјег гнева него и због своје савести... Свакоме дајте што му припада: ономе ко тражи порез — порез, ко тражи данак — данак, ко тражи страх — страх, ко тражи част — част.“ (Ниједна власт не би постојала кад Бог то не би допустио. Без обзира на понашање представника власти, прави хришћани им исказују поштовање због њиховог положаја. На пример, без обзира на то како власти користе новац од пореза, Јеховине слуге поштено плаћају порезе за услуге од којих сви имају корист.)

Мар. 12:17: „Исус тада рече: ’Дајте цару царево, а Богу Божје.‘“ (Дакле, хришћани су одувек признавали да морају не само ’дати‘ новац за порез световним властима већ и испунити узвишене обавезе које имају према Богу.)

Дела 5:28, 29: „[Један представник јеврејског високог суда је] рекао: ’Строго смо вам [апостолима] забранили да не учите у то [Исусово] име, а ви сте напунили Јерусалим својим учењем и хоћете да на нас навучете крв тог човека.‘ А Петар и други апостоли на то су рекли: ’Богу се морамо покоравати, а не људима.‘“ (Када постоји директан сукоб између заповести људских владара и Божјих захтева, прави хришћани опонашају пример апостола тако што послушност Богу стављају на прво место.)

 Који су стихови одувек утицали на став правих хришћана према учествовању у ратовима?

Мат. 26:52: „Исус [му] рече: ’Врати свој мач на његово место, јер сви који се мача хватају од мача ће и погинути.‘“ (Да ли би могао постојати неки већи повод за борбу од тога да се заштити Божји Син? Међутим, Исус је рекао да његови ученици не треба да прибегавају коришћењу оружја.)

Иса. 2:2-4: „У последњим данима гора Јеховиног дома биће утврђена изнад горских врхова... Он ће судити народима и исправиће ствари међу многим народима. Они ће прековати своје мачеве у раонике и своја копља у српове. Неће више народ подизати мач на народ нити ће се више учити ратовању.“ (Појединци из свих народа морају лично одлучити шта ће урадити. Они који обраћају пажњу на Јеховине пресуде показују да је он њихов Бог.)

2. Кор. 10:3, 4: „Иако живимо у телу, не водимо рат по телу. Јер оружје нашег ратовања није телесно, него има велику снагу од Бога за рушење онога што је снажно утврђено.“ (Павле овде говори да никада није прибегавао коришћењу телесног оружја, као што је лукавство, високозвучни језик или дословно оружје како би заштитио скупштину од лажних учења.)

Лука 6:27, 28: „Вама који слушате [ја, Исус Христ] кажем: Волите своје непријатеље, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас проклињу, молите се за оне који вас вређају.“

Зар Јехова није дозвољавао древним Израелцима да ратују?

Јехова је рекао древним Израелцима да ратују како би заузели земљу коју је он одредио да им да у наслеђе и како би истребили људе за које је он просудио да не заслужују да живе, због њихових изопачених обичаја и због тога што су му пркосили као истинитом Богу (П. зак. 7:1, 2, 5; 9:5; Лев. 18:24, 25). Међутим, Рави и Гаваоњанима је указана милост јер су показали веру у Јехову (Ис. Нав. 2:9-13; 9:24-27). У савезу Закона Бог је изложио правила ратовања која је одобравао, одређујући  и услове за изузеће од учествовања у рату и начин на који је требало да се води рат. То су заиста били Јеховини свети ратови. То се не може рећи ни за један рат који се данас води.

Са оснивањем хришћанске скупштине ситуација се променила. Хришћани више нису под Мојсијевим законом. Требало је да Христови следбеници стварају ученике од људи из свих народа; зато ће с временом у свим тим народима бити обожавалаца истинитог Бога. А с којим мотивом људи иду у рат? Да ли да врше вољу Створитеља Земље или да остваре своје националистичке тежње? Ако би хришћани из једног народа ишли у рат против другог народа, они би се борили против својих суверника, против људи који се за помоћ моле истом Богу као и они. Сасвим је на месту што је Христ рекао својим следбеницима да не узимају мач (Мат. 26:52). У будућности ће он сам, прослављен на небесима, извршити пресуду над онима који се противе истинитом Богу и његовој вољи (2. Сол. 1:6-8; Откр. 19:11-21).

Што се тиче служења војске, шта световна историја открива о ставу првих хришћана?

„Пажљиво истраживање доступних информација показује да до времена Марка Аурелија [римског императора који је владао од 161. до 180. н. е.] ниједан хришћанин није био војник, и ниједан војник није остајао у војној служби након што је постао хришћанин“ (The Rise of Christianity, Лондон, 1947, Е. В. Барнс, страна 333).

„Ми који смо били склони ратовању, крвопролићу и сваком злу, сви до једног смо прековали своје оружје за ратовање — мачеве у раонике и копља у оруђе за обрађивање земље — и почели да гајимо побожност, праведност, човекољубље, веру и наду, коју имамо од самог Оца посредством Онога који је био распет“ (Јустин Мученик у делу „Дијалог с Јеврејином Трифоном“ [2. век н. е], The Ante-Nicene Fathers, Гранд Рапидс, репринт единбуршког издања из 1885, уредили А. Робертс и Џ. Доналдсон, 1. том, страна 254.)

 „Одбијали су да учествују у било каквој грађанској управи или војној одбрани царства... Било је немогуће да хришћани прихвате дужност војника, судије или владара, а да се не одрекну светије дужности коју су имали“ (History of Christianity, Њујорк, 1891, Едвард Гибон, стране 162, 163.)

Који су библијски стихови одувек утицали на став правих хришћана према мешању у политичка питања и активности?

Јован 17:16: „Они нису део света, као што ни ја [Исус] нисам део света.“

Јован 6:15: „Исус је знао да желе да дођу и да га ухвате и поставе за краља, па се поново повукао у гору, сасвим сам.“ Касније је рекао римском намеснику: „Моје краљевство није део овог света. Кад би моје краљевство било део овог света, моје слуге би се бориле да не будем предат Јудејцима. Али моје краљевство није одавде“ (Јов. 18:36).

Јак. 4:4: „Прељубници, зар не знате да је пријатељство са светом непријатељство с Богом? Ко год, дакле, жели да буде пријатељ свету, постаје Божји непријатељ.“ (Зашто је то тако озбиљно? Зато што се у 1. Јовановој 5:19 каже да је ’цео свет у власти Злога‘. Према Јовану 14:30, Исус је указао на Сатану као на ’владара света‘. Дакле, коју год светску фракцију да неко подупире, под чију власт у ствари долази?)

Што се тиче уплитања у политику, шта световни историчари извештавају о ставу првих хришћана?

„Они који су владали паганским светом имали су мало разумевања за рано хришћанство и нису с наклоношћу гледали на њега... Хришћани су одбијали одређене дужности римских грађана... Нису прихватали политичку службу“ (On the Road to Civilization, A World History, Филаделфија 1937, А. Хекел и Џ. Сигман, стране 237, 238).

„Хришћани су се држали по страни и одвојено од државе, као нека свештеничка и духовна класа. Изгледа  да је хришћанство могло утицати на грађански живот само на начин који је, мора се признати, најчистији, јер је настојало да у људе усади више светог осећања“ (The History of the Christian Religion and Church, During the Three First Centuries, Њујорк,1848, Аугуст Неандер, с немачког превео Х. Џ. Роуз, страна 168).

Који су библијски стихови одувек утицали на став правих хришћана према церемонијама у којима се користе заставе и национални амблеми?

1. Кор. 10:14: „Бежите од идолопоклонства.“ (Види и Излазак 20:4, 5.)

1. Јов. 5:21: „Дечице, клоните се идола.“

Лука 4:8: „Исус му на то рече: ’Писано је: „Јехову, свог Бога, обожавај и једино њему служи.“‘“

Види и Данила 3:1-28.

Да ли такви патриотски симболи и церемоније заиста имају религиозно значење?

„[Историчар] Карлтон Хејз још давно је указао на то да је ритуал обожавања заставе и полагања заклетве у америчким школама религиозна церемонија... На крају крајева, да су ти свакодневни ритуали религиозни, коначно је потврдио и Врховни суд у многим случајевима“ (The American Character, Њујорк, 1956, Д. В. Броган, стране 163, 164).

„У почетку су заставе биле готово у потпуности религиозног карактера... Застава која је вековима била национална застава Енглеске — црвени крст св. Џорџа — имала је религиозни карактер. У ствари, изгледа да се одувек тражила помоћ религије како би државне заставе на неки начин постале свете, те многе од њих вуку порекло од светих барјака“ (Encyclopædia Britannica, 1946, 9. том, страна 343).

„У једној јавној церемонији којом је председавао потпредседник [врховног војног] суда, на дан 19. новембра, указана је част бразилској застави... Након што је застава подигнута, министар одбране Тристао де Аленкар Арарипе изјавио је поводом те комеморације  следеће: ’...Заставе су постале божанство патриотске религије које тражи обожавање... Застава се поштује и обожава... Застава је предмет обожавања, баш као и отаџбина.‘“ (Diario da Justiça, бразилска престоница, 16. фебруар 1956, страна 1906).

Што се тиче патриотских церемонија, шта световна историја говори о ставу првих хришћана?

„Хришћани су одбијали да... приносе жртве велеумљу цара — што би се грубо могло упоредити с данашњим одбијањем поздрављања заставе или полагања заклетве на верност... Врло мало хришћана се одрекло свог става, премда је обично у арени за њих био постављен жртвеник на ком је горела ватра. Све што је затвореник требало да уради било је да баци шаку тамјана на ватру, након чега би добио писану потврду о жртвовању и био би пуштен. Такође му је брижљиво објашњено да то није чин обожавања цара, него да је то само признавање његове божанске природе коју има као поглавар римске државе. И поред свега тога, готово ниједан хришћанин није искористио прилику да побегне“ (Those About to Die, Њујорк, 1958, Д. П. Маникс, стране 135, 137).

„Чин обожавања цара састојао се у бацању неколико зрнаца тамјана или неколико капљица вина на жртвеник који је стајао пред ликом цара. Гледајући с ове временске удаљености, не видимо никакву разлику између тог чина и... подизања руке приликом поздрављања заставе или неког истакнутог владара, што је израз учтивости, поштовања и патриотизма. Иако је велика већина људи у првом веку вероватно тако гледала на то, хришћани нису. Они су на све то гледали као на чин обожавања, признавање цара као божанства и стога чин неверности Богу и Христу, те су одбијали да то учине“ (The Beginnings of the Christian Religion, Њу Хевен; 1958, М. Ф. Елер, стране 208, 209).

Да ли то што су хришћани неутрални значи да нису заинтересовани за добробит других људи?

Наравно да не значи. Они добро знају и савесно се труде да примене заповест коју је Исус поновио: „Воли  свог ближњег као самог себе“ (Мат. 22:39). Такође, примењују и савет апостола Павла: „Чинимо добро свима, а нарочито својој браћи у вери“ (Гал. 6:10). Уверени су да је најбоље што могу да учине за друге људе да им пренесу добру вест о Божјем Краљевству, које ће заувек решити проблеме човечанства и које пружа предивну могућност вечног живота онима који га прихвате.