13. поглавље

Реформација — нови преокрет у потрази

1, 2. (а) Како једна књига о реформацији описује средњовековну Римокатоличку цркву? (б) Која су се питања постављала што се тиче стања Римске цркве?

„ПРАВА трагедија средњовековне цркве јесте у томе што она није успела да иде у корак с временом... Далеко од тога да је била прогресивна, далеко од тога да је пружала духовно вођство, била је назадна и декадентна, и сви њени чланови су били корумпирани.“ То каже књига The Story of the Reformation у вези с моћном Римокатоличком црквом, која је доминирала већим делом Европе од V до XV века н. е.

² Како је Римска црква са свог свемоћног положаја спала на то да је ’декадентна и корумпирана‘? Како је папство, које је тврдило да је наследник апостола̂, пропустило да пружа чак и „духовно вођство“? И какав је био исход тог пропуста? Да бисмо пронашли одговоре, треба накратко да истражимо каква је она црква постала и коју је улогу имала у потрази човечанства за правим Богом.

Црква која је спала на ниске гране

3. (а) Какво је било материјално стање Римске цркве крајем XV века? (б) Како је црква настојала да задржи своју величину?

³ До краја XV века, Римска црква, са својим жупама, манастирима и самостанима којих је било по целом њеном царству, постала је највећи земљопоседник у Европи.  Каже се да је она поседовала чак половину земље у Француској и Немачкој, и две петине или и више у Шведској и Енглеској. Какав је био резултат? „Крајем 1400-их и почетком 1500-их, Рим је постао неизмерно раскошан, и привремено је напредовао што се тиче политичке важности“, каже књига Историја цивилизације. Међутим, сва та величанственост имала је своју цену, и да би то подржавало, папство је морало да пронађе нове изворе прихода. Описујући разне методе које су се примењивале, историчар Вил Дјурант је написао:

„Сваки црквени достојанственик је морао да преда папској курији — административним уредима папства — половину прихода од своје службе у првој години („анатес“), а затим сваке године десетину или десетак. Нови надбискуп је морао да плати папи позамашну своту за палијум — бели вунени оковратник који је служио као потврда и ознака његовог ауторитета. По смрти сваког кардинала, надбискупа, бискупа или опата, његови лични поседи враћани су папству... За сваку пресуду или наклоност од курије очекивао се поклон у знак  признања, а тај прокон је понекад диктирао саму пресуду.“

4. Како је благо које се сливало у цркву утицало на папство?

⁴ Огромне своте новца које су се из године у годину сливале у папске ризнице на крају су довеле до велике злоупотребе и корупције. Каже се да ’чак ни папа не може да додирне смолу а да не упрља прсте‘, а црква је у том раздобљу доживела оно што је један историчар назвао „низ веома световних папа“. У њих су спадали Сикст IV (папа, 1471-1484), који је потрошио огромне своте новца да би саградио Сикстинску капелу, коју је назвао по себи, и да би обогатио своје многобројне нећаке и нећакиње; Александар VI (папа, 1492-1503), озлоглашени Родриго Борџија, који је отворено признавао и промовисао своју незакониту децу; и Јулије II (папа, 1503-1513), нећак Сикста IV, који се више посветио ратовима, политици и уметности него својим црквеним дужностима. Холандски католички изучавалац Еразмо је 1518. с пуним правом написао: „Бесрамност римске курије достигла је свој врхунац.“

5. Шта записи из тог времена показују у погледу морала свештенства?

⁵ Корупција и неморал нису били ограничени само на папство. Једна уобичајена изрека из тог времена гласила је: „Ако желиш да упропастиш свог сина, пошаљи га у свештенике.“ То потврђују историјски записи из тог времена. Према Дјуранту, у Енглеској међу „оптужбама за [сексуално] неуздржавање које су поднесене 1499... око 23 посто од укупног броја окривљених сачињавали су свештеници, премда је свештенство вероватно представљало мање од 2 посто становништва. Неки исповедници су изнуђивали сексуалне услуге од покајница. На хиљаде свештеника имало је конкубине, а у Немачкој су их имали скоро сви.“ (Насупрот томе, видите  1. Коринћанима 6:9-11; Ефешанима 5:5.) Морални пропусти су обухватали и друга подручја. Каже се да се један Шпанац из тог времена жалио: „Видим да од Христових слугу скоро ништа не можемо добити без новца; на крштењу новац... на венчању новац, за исповедање новац — не, нема чак ни последње помасти [последњег миропомазања] без новца! Неће да звоне ако им се не да новац, неће да сахране у цркви ако им се не да новац; зато изгледа да је Рај затворен за оне који немају новца.“ (Насупрот томе, видите 1. Тимотеју 6:10.)

6. Како је Макијавели описао Римску цркву? (Римљанима 2:21-24).

⁶ Да бисмо сажели стање Римске цркве на почетку XVI века, цитирамо речи Макијавелија, чувеног италијанског филозофа из тог доба:

„Да је религија хришћанства била очувана у складу с прописима Оснивача, народ и заједница хришћанског света били би много уједињенији и срећнији него што јесу. Такође не може бити већег доказа за његову декаденцију од чињенице да што су људи ближе Римској цркви, седишту своје религије, то су мање религиозни.“

Почетни напори у правцу реформе

7. Какве слабе напоре је црква уложила да би се позабавила неким злоупотребама?

⁷ Кризу у цркви нису приметили само људи као што су Еразмо и Макијавели већ је то приметила и сама црква. Били су сазивани црквени сабори да би се позабавили неким приговорима и злоупотребама, али без трајних резултата. Папе, које су уживале у личној моћи и слави, одвраћале су од било којих стварних напора у правцу реформе.

8. Која је била последица сталне немарности цркве?

 ⁸ Да је црква била озбиљнија у чишћењу своје куће, вероватно не би ни дошло до реформације. Али, било како било, позиви на реформу почели су да се чују и унутар цркве и ван ње. У 11. поглављу смо већ поменули валдензе и албижане. Иако су били осуђени као јеретици и немилосрдно угушени, они су у народу пробудили незадовољство због злоупотреба католичког свештенства и потпирили су жељу за повратком Библији. Таква осећања је изражавао велики број раних реформатора.

Протести унутар цркве

9. Ко је био Џон Виклиф, и против чега је проповедао?

⁹ Често означаван као „јутарња звезда реформације“, Џон Виклиф (1330?-1384) био је католички свештеник и професор теологије на Оксфорду, у Енглеској. Будући да је потпуно био свестан злоупотреба у цркви, он је писао и проповедао против ствари као што су корупција у монашким редовима, папско опорезивање, доктрина о транссупстанцијацији (тврдња да се хлеб и вино који се користе током мисе буквално претварају у тело и крв Исуса Христа), исповест и уплетеност цркве у световна збивања.

10. Како је Виклиф показао своју оданост Библији?

¹⁰ Виклиф је посебно отворено говорио што се тиче занемаривања цркве да поучава Библији. Једном је објавио: „Бог је хтео да свака жупна црква у овој земљи има добру Библију и добро тумачење јеванђеља, да их свештеници добро проучавају, и да народ стварно уче јеванђељу и Божјим заповестима!“ У ту сврху, Виклиф се у задњим годинама свог живота прихватио задатка да Вулгату, Библију на латинском, преведе на енглески. Уз помоћ својих колега, а посебно Николаса из Херефорда, издао је прву комплетну Библију на енглеском  језику. То је без сумње био Виклифов највећи допринос потрази човечанства за Богом.

11. (а) Шта су Виклифови следбеници успели да постигну? (б) Шта се десило с лолардима?

¹¹ Виклифове текстове и делове Библије по целој Енглеској дистрибуисала је једна група проповедника која се често назива „сиромашни свештеници“ зато што су ишли у једноставној одећи, босоноги и без материјалних поседа. Такође су их подругљиво звали лоларди, од средњохоландске речи Lollaerd, то јест „онај који мрмља молитве или химне“ (Brewer’s Dictionary of Phrase and Fable). „Њихов број је за неколико година знатно порастао“, каже књига The Lollards. „Рачуна се да је бар четвртина нације директно или номинално била наклоњена тим осећањима.“ Наравно, све то није прошло незапажено од стране цркве. Зато што је био истакнут међу владајућим и научним круговима, Виклифу је било дозвољено да умре у миру задњег дана 1384. године. Његови следбеници нису били те среће. Током владања енглеског краља Хенрија IV, били су означени као јеретици, и многи од њих су били затворени, мучени или спаљени.

12. Ко је био Јан Хус, и против чега је проповедао?

¹² Џон Виклиф је снажно утицао на једног човека из Бохемије (Чешке), Јана Хуса (1369?-1415), који је  такође био католички свештеник и ректор Универзитета у Прагу. Попут Виклифа, и Хус је проповедао против корупције Римске цркве и наглашавао важност читања Библије. Тиме је на себе брзо навукао гнев хијерархије. Године 1403, власти су му наредиле да престане да проповеда Виклифове антипапске идеје, чије су књиге такође јавно спалили. Међутим, Хус је и сам написао неке од најоштријих оптужби против обичаја цркве, укључујући и продају опроштајница. * Био је осуђен и екскомунициран 1410. године.

13. (а) Шта је по Хусовом учењу била права црква? (б) Који је био исход Хусове постојаности?

¹³ Хус је био бескомпромисан што се тиче подршке Библији. „Побунити се против заблуделог папе значи слушати Христа“, написао је. Такође је научавао да се права црква, ни издалека не састоји од папе и римског уређења, већ да њу „сачињавају сви изабрани и мистично тело Христа, чији је поглавар Христ; и невеста Христова, коју је због своје велике љубави откупио властитом крвљу“. (Упоредите с Ефешанима 1:22, 23; 5:25-27.) Због свега овога, судило му се на Сабору у Констанцу и био је осуђен као јеретик. Објавивши да је „боље умрети здрав него живети болестан“, одбио је да се опозове и 1415. био је спаљен на ломачи. Тај исти сабор је такође наредио да се Виклифове кости ископају и спале иако је он био мртав и сахрањен већ више од 30 година!

14. (а) Ко је био Ђироламо Савонарола? (б) Шта је Савонарола настојао да уради, и какав је био исход?

¹⁴ Још један рани реформатор био је доминикански калуђер Ђироламо Савонарола (1452-1498) из манастира Сан Маркос у Фиренци, у Италији. Понесен духом италијанске ренесансе, Савонарола је говорио против  корупција и у цркви и у држави. Позивајући се на Писмо, као и на визије и откривења која је наводно добио, он је настојао да успостави хришћанску државу, то јест теократски поредак. Године 1497, папа га је екскомуницирао. Следеће године био је ухапшен, мучен и обешен. Његове задње речи су биле: „Мој Господ је умро за моје грехе; зар да ја не дам радо овај мој бедни живот за њега?“ Његово тело је било спаљено а пепео је бачен у реку Арно. Савонарола је себе подесно назвао „претечом и жртвом“. Само неколико година касније, реформација је пуном снагом букнула у целој Европи.

Раздељена кућа

15. Како се хришћански свет у западној Европи поделио због покрета реформације?

¹⁵ Кад је коначно избила олуја реформације, она је размрскала религиозну кућу хришћанског света у западној Европи. Пошто је хришћански свет био под скоро тоталном доминацијом Римокатоличке цркве, он је сада постао раздељена кућа. Јужна Европа — Италија, Шпанија, Аустрија и делови Француске — остала је углавном католичка. Остали део Европе се поделио на три главна дела: лутерански у Немачкој и Скандинавији; калвинистички (или реформисани) у Швајцарској, Холандији, Шкотској и деловима Француске; и англикански у Енглеској. Међу њима су биле распршене мање али радикалније групе, најпре анабаптисти а касније менонити, хутерити и пуританци, који су с временом пренели своја веровања у Северну Америку.

16. Шта се на крају десило с кућом хришћанског света? (Марко 3:25).

¹⁶ Како су године пролазиле, ове главне гране су се даље расцепкале на стотине данашњих деноминација — презбитеријанце, епископалце, методисте, баптисте, конгрегационалисте, да наведемо само неке.  Хришћански свет је стварно постао раздељена кућа. Како је дошло до тих подела?

Лутер и његове тезе

17. Који датум се може сматрати званичном полазном тачком протестантске реформације?

¹⁷ Ако бисмо морали дати неку пресудну полазну тачку за протестантску реформацију, био би то 31. октобар 1517, кад је августински калуђер Мартин Лутер (1483-1546) прикуцао својих 95 теза на врата цркве у тврђави Витенберг, у немачкој држави Саксонији. Међутим, шта је изазвало тај драматични догађај? Ко је био Мартин Лутер? И против чега је протестовао?

18. (а) Ко је био Мартин Лутер? (б) Шта је Лутера натерало да изда своје тезе?

¹⁸ Попут Виклифа и Хуса пре њега, и Мартин Лутер је био калуђер и изучавалац. Он је такође био доктор теологије и професор библијских наука на Универзитету Витенберг. Због свог увида у Библију, Лутер је стекао поприличан углед. Иако је био чврсто уверен у спасење, то  јест оправдање вером а не делима или покором, он није размишљао о раскиду с Римском црквом. У ствари, издавање његових теза била је његова реакција на један специфичан инцидент и то није био планирани револт. Протестовао је против продаје опроштајница.

19. Како се у Лутерово време пословало с опроштајницима?

¹⁹ У Лутерово време, јавно су се продавале папске опроштајнице не само за живе него и за мртве. „Чим новчић у сандуку звецне, душа из чистилишта изрони“, била је уобичајена изрека. За обичан народ, опроштајница је постала скоро као полиса осигурања у случају казне за било који грех, а покајање је било гурнуто у страну. Еразмо је написао: „Посвуда се продавало опроштење од мучења у чистилишту; и то не само онима који су то желели, већ се присилно продавало онима који га нису хтели.“

20. (а) Зашто је Јохан Тецел дошао у Јитербог? (б) Како је Лутер реаговао на то што је Тецел продавао опроштајнице?

²⁰ Године 1517, Јохан Тецел, доминикански фратар, дошао је у Јитербог, близу Витенберга, да продаје опроштајнице. Новац који је на тај начин добио био је делимично намењен за реновирање базилике Св. Петра у Риму. Тим новцем се такође требало помоћи Алберту од Бранденбурга да врати новац који је позајмио да би римској курији платио за службу надбискупа Мајнца. Тецел је искористио сву своју трговачку умешност, а народ се стицао ка њему. Лутер је био огорчен, и искористио је најбржи могући начин да јавно изрази своје мишљење о целом том циркуском догађају — приковао је 95 тачака за дебату на врата цркве.

21. Које је аргументе Лутер изнео против продаје опроштајница?

²¹ Лутер је својих 95 теза назвао Дебата у циљу појашњења моћи опроштајница. Његов циљ није био толико да оспори ауторитет цркве колико да укаже  на претеривања и злоупотребе с обзиром на продају папских опроштајница. То може да се види из следећих теза:

„5. Папа нема ни вољу ни власт да укине било које казне, осим оних које је наметнуо својим ауторитетом...

„20. Према томе, када говори о потпуном укидању свих казни папа не мисли стварно на све казне, већ само на оне које је он сам наметнуо...

„36. Сваки хришћанин који осећа истинску грижу савести има право да му се потпуно укине казна и кривица, чак и без опросних писама.“

22. (а) Како су се развијале ствари док се Лутерова порука ширила? (б) У који је догађај 1520. био укључен и Лутер, и какав је био исход?

²² Уз помоћ недавно изумљене штампарске пресе, овим експлозивним идејама није требало дуго да стигну у друге делове Немачке — па чак и у Рим. Оно што је почело као академска дебата око продаје опроштајница убрзо је постало контроверза око питања вере и папског ауторитета. Римска црква се у почетку упустила у дебату с Лутером и наредила му да се опозове. Кад је Лутер то одбио, био је стављен под притисак и црквених и политичких власти. Године 1520, папа је издао булу, то јест указ, којом забрањује Лутеру да проповеда, и наредио је да се његове књиге спале. Лутер је пркосно спалио папину булу пред очима јавности. Папа га је екскомуницирао 1521.

23. (а) Шта се десило на Сабору у Вормсу? (б) Како је Лутер изнео свој став у Вормсу, и који је био резултат?

²³ Касније те године, Лутер је био позван пред Сабор, то јест скупштину, у Вормсу. Судили су му цар Светог Римског царства, Карло V, загрижени католик, као и шест изборника немачких држава, и друге вође и достојанственици, религиозни и световни. Кад је још једном  био стављен под притисак да се покаје, Лутер је дао своју чувену изјаву: „Док ме сведочанство Писма или здрав разум не увере... не могу и нећу ништа да порекнем, јер није ни исправно а ни безбедно ићи против савести. Нека ми Бог помогне. Амин.“ Зато му је цар одузео грађанска права. Међутим, владар његове немачке државе, изборник Фредерик Саксонски, притекао му је у помоћ и понудио му склониште у замку у Вартбургу.

24. Шта је Лутер радио док је био у тврђави у Вартбургу?

²⁴ Међутим, те мере нису обуздале ширење Лутерових идеја. Током свог десетомесечног боравка у безбедности Вартбурга, Лутер се посветио писању и превођењу Библије. Превео је Еразмов грчки текст Грчких списа на немачки. Касније су уследили Хебрејски списи. Испоставило се да је Лутерова Библија управо оно што је било потребно обичном народу. Каже се да је „за два месеца продато пет хиљада примерака, а за дванаест година две стотине хиљада примерака“. Утицај тог превода на немачки језик и културу често се пореди с утицајем превода King James на енглески језик и културу.

25. (а) Како је скован назив протестант? (б) Шта је био аугзбуршки символ вере?

²⁵ У годинама након сабора у Вормсу, реформаторски покрет је стекао толику подршку народа да је 1526. цар свакој немачкој држави дао право да изабере свој облик религије, лутерански или римокатолички. Међутим, године 1529, кад је цар укинуо ову одлуку, неки немачки кнежеви су протестовали; тако је за реформаторски покрет био скован израз протестант. Следеће године, 1530, на сабору у Аугзбургу, цар се потрудио да изглади разлике између две стране. Лутерани су своја веровања изнели у једном документу, Аугзбуршком символу вере, који је саставио Филип Меланктон, али који се заснивао на Лутеровим учењима. Иако је овај  документ био изузетно помирљивог карактера, Римска црква га је одбацила, и јаз између протестантизма и католицизма постао је непремостив. Многе немачке државе су стале на Лутерову страну, а ускоро су их следиле скандинавске земље.

Реформа или побуна?

26. По Лутеру, које су темељне тачке делиле протестантизам и католицизам?

²⁶ У којим су се фундаменталним тачкама разилазили протестанти и римокатолици? По Лутеру, ради се о три ствари. Као прво, Лутер је веровао да је спасење резултат „оправдања искључиво вером“ (на латинском, sola fide) *, а не свештеничког опроста нити дела покоре. Као друго, научавао је да се опроштење добија искључиво Божјом милошћу (sola gratia), а не ауторитетом свештеника нити папа. И на крају, Лутер је тврдио да све доктринарне ствари треба да потврди искључиво Писмо (sola scriptura), а не папе нити црквени сабори.

27. (а) Која су небиблијска католичка учења и обичаје задржали протестанти? (б) Које су промене тражили протестанти?

²⁷ Упркос томе, Лутер је, каже The Catholic Encyclopedia, „задржао сва древна веровања и древну литургију који су се могли уклопити у његова јединствена гледишта о греху и оправдању“. Аугзбуршки символ вере каже с обзиром на лутеранску веру да „не постоји ништа што је супротно Писму, или Католичкој цркви, или чак Римској цркви, колико се о тој Цркви зна од писаца“. У ствари, лутеранска вера, како је изложена у Аугзбуршком символу вере, обухватала је небиблијске  доктрине као што су Тројство, бесмртност душе и вечно мучење, као и обичаје као што су крштење мале деце и црквени празници и свети дани. С друге стране, лутерани су тражили извесне промене, као што су да се људима допусти да на миси добију и вино и хлеб, и да се укину целибат, калуђерски завети и присилно исповедање. *

28. У чему је реформација успела, а у чему је подбацила?

²⁸ У целини гледано, реформација, коју су заступали Лутер и његови следбеници, успела је да се ослободи папског јарма. Међутим, као што је Исус рекао у Јовану 4:24: „Бог је Дух, и они који га обожавају морају да га обожавају духом и истином.“ Може се рећи да је с Мартином Лутером потрага човечанства за правим Богом само добила нови преокрет; уски пут истине још увек је био далеко (Матеј 7:13, 14; Јован 8:31, 32).

Цвинглијеве реформе у Швајцарској

29. (а) Ко је био Улрих Цвингли, и против чега је проповедао? (б) У чему се Цвинглијева реформа разликовала од Лутерове?

²⁹ Док је Лутер био заузет борбом с папским емисарима и цивилним властима у Немачкој, католички свештеник Улрих Цвингли (1484-1531) почео је свој реформаторски покрет у Цириху, у Швајцарској. Пошто се у том крају говорио немачки, народ је већ био под утицајем таласа реформе са севера. Око 1519, Цвингли је почео да проповеда против опроштајница, мариолатрије, свештеничког целибата и других доктрина Католичке цркве. Премда је тврдио да делује независно од Лутера, Цвингли се у много чему слагао с Лутером, и широм  земље је дистрибуисао његове трактате. Међутим, за разлику од конзервативнијег Лутера, Цвингли је заступао уклањање свих остатака Римске цркве — ликова, крстова, свештеничке одеће, па чак и литургијске музике.

30. У ком су се кључном питању разилазили Цвингли и Лутер?

³⁰ Међутим, између ове двојице реформатора повела се једна озбиљнија контроверза око питања еухаристије, то јест мисе (причеста). Лутер, који је инсистирао на дословном тумачењу Исусових речи: ’Ово је моје тело‘, веровао је да су Христово тело и његова крв чудесно присутни у хлебу и вину који се служе на причесту. Цвингли је с друге стране, у својој расправи О Господовој вечери, тврдио да се та Исусова изјава „мора узети фигуративно то јест метафорично; ’Ово је моје тело‘ значи: ’Хлеб представља моје тело‘, или: ’Хлеб је слика мог тела.‘“ Због ове разлике, ова двојица реформатора су се разишла.

31. Који је био исход Цвинглијевог рада у Швајцарској?

³¹ Цвингли је наставио да проповеда своје реформаторске доктрине у Цириху и тамо издејствовао многе промене. Други градови су ускоро следили његово вођство, али већина људи у сеоским крајевима, пошто су били конзервативнији, и даље се држала католицизма. Сукоб између ове две фракције постао је тако велик да је између швајцарских протестаната и римокатолика избио грађански рат. Цвингли, који је служио као војни капелан, убијен је у бици код Капела, близу језера Цуг, године 1531. Кад је коначно наступио мир, свака област је добила право да изабере свој облик религије, протестантску или католичку.

Анабаптисти, менонити и хутерити

32. Ко су били анабаптисти, и како су добили то име?

³² Међутим, неки протестанти су сматрали да реформатори нису отишли довољно далеко што се  тиче одбацивања пропуста католичке папске цркве. Веровали су да хришћанску цркву треба да сачињавају само активни верници који су крштени, а не сви људи у некој општини или држави. Зато су одбацили крштење мале деце и инсистирали на одвојености цркве и државе. Тајно су поново крштавали сувернике и тако су стекли име анабаптисти (ана на грчком значи „опет“). Пошто су одбијали да носе оружје, да се заклињу, или да прихватају јавне службе, и католици и протестанти су их сматрали претњом друштву и прогонили су их.

33. (а) Шта је изазвало насилну акцију против анабаптиста? (б) Како се ширио утицај анабаптиста?

³³ Анабаптисти су у почетку живели у малим групама расејаним по деловима Швајцарске, Немачке и Холандије. Пошто су оно у шта су веровали проповедали куд год да су ишли, њихов број је брзо растао. Једна група анабаптиста, понесена религиозним жаром, одступила је од свог пацифистичког става и године 1534. освојила град Минстер и покушала да од њега начини локални, полигамни Нови Јерусалим. Овај покрет је веома насилиним путем био брзо угушен. Због тога су анабаптисти дошли на лош глас, и били су практично збрисани. У ствари, већину анабаптиста сачињавао је обичан религиозни народ који је настојао да живи изолованим и мирним животом. Међу боље организованим потомцима анабаптиста били су менонити, следбеници холандског реформатора Менона Симонса, и хутерити, под Тиролцем Јакобом Хутером. Да би избегли прогонство, неки су емигрирали у источну Европу — Пољску, Мађарску, па чак и у Русију — а други у Северну Америку, где се коначно јављају као хутеритске и амишке заједнице.

 Појављивање калвинизма

34. (а) Ко је био Жан Калвин? (б) Коју је важну књигу написао?

³⁴ Реформаторски покрет у Швајцарској је и даље напредовао под вођством Француза Жана Ковена, то јест Жана Калвина (1509-1564), који је дошао у контакт с протестантским учењима док је био студент у Француској. Године 1534, Калвин је напустио Париз због религиозног прогонства и настанио се у Базелу, у Швајцарској. Бранећи протестантизам, објавио је дело Начела хришћанске религије, у коме је сажео идеје раних црквених отаца и средњовековних теолога, као и идеје Лутера и Цвинглија. То дело се почело сматрати доктринарним темељем за све реформаторске цркве које су касније основане у Европи и Америци.

35. (а) Како је Калвин објаснио своју доктрину о предодређености? (б) Како се суровост те доктрине одражавала у другим аспектима Калвиновог учења?

³⁵ Он је у Начелима изложио своју теологију. За Калвина, Бог је апсолутни суверен, чија воља и одређује и контролише све ствари. За разлику од тога, пали човек је грешан и потпуно недостојан. Према томе, спасење не зависи од човекових добрих дела већ од Бога — отуда је настала Калвинова доктрина о предодређености, о којој је писао:

„Ми тврдимо да је Бог, вечном и непромењивом промисли, једном за свагда одредио и оне којима ће дати спасење и оне које ће осудити на уништење. Тврдимо да се та промисао, што се тиче изабраних, темељи на његовом великодушном милосрђу, и да никако не зависи од људских заслуга; а да су онима које он осуђује врата живота затворена на темељу праведне и беспрекорне, али несхватљиве, пресуде.“

Суровост оваквог учења одражавала се и на другим пољима. Калвин је инсистирао да хришћани морају живети светим и крепосним животом, уздржавајући се не  само од греха већ и од задовољства и раскалашности. Надаље, тврдио је да црква, која је састављена од изабраних, мора бити ослобођена свих грађанских ограничења и да се само преко цркве може успоставити једно стварно побожно друштво.

36. (а) Шта су Калвин и Фарел настојали да ураде у Женеви? (б) Који су строги прописи били уведени? (в) Која је била једна од озлоглашених последица Калвинових екстремних мера, и како је он оправдавао своје поступке?

³⁶ Убрзо после објављивања Начела, Вилијам Фарел, један други реформатор из Француске, убедио је Калвина да се настани у Женеви. Они су заједно радили на томе да практично примене калвинизам. Њихов циљ је био да од Женеве начине Божји град, теократију у којој ће владати Бог и која ће спојити функције цркве и државе. Увели су строге прописе са санкцијама, који су обухватали све од религиозне поуке и црквених служби па до јавног морала и чак ствари као што су санитетско-здравствене мере и спречавање пожара. Један историјски текст извештава да је „један фризер, на пример, био затворен два дана зато што је једној невести направио фризуру за коју се сматрало да је неприкладна; а њена мајка, која је заједно са своје две пријатељице помагала у томе, доживела је исту казну. Судија за прекршаје је кажњавао и плесање и играње карата“. Грубо се поступало са онима који су заступали другачију теологију од Калвина, а најпознатији случај је спаљивање Шпанца Мигуела односно Мишела Сервета. (Видите оквир на 322. страни.)

37. Како се Калвинов утицај проширио далеко изван граница Швајцарске?

³⁷ Калвин је наставио да примењује свој облик реформе у Женеви све до своје смрти године 1564, а реформаторска црква се учврстила. Протестантски реформатори су се, бежећи од прогонства у другим земљама, стицали у Женеву, прихватали калвинистичке  идеје и постали покретачи реформаторских покрета у својим домовинама. Калвинизам се ускоро проширио на Француску, где су хугеноти (како су се звали француски калвинистички протестанти) претрпели жестоко прогонство од стране католика. У Холандији су калвинисти помогли да се оснује холандска реформаторска црква. У Шкотској, под ревним вођством бившег католичког свештеника Џона Нокса, основана је презбитеријанска шкотска црква која се држала калвинистичких идеја. Калвинизам је такође играо одређену улогу у реформацији у Енглеској, а одатле је с пуританцима отишао у Северну Америку. У том смислу, иако је Лутер покренуо протестантску реформацију, Калвин је далеко више утицао на њен развој.

Реформација у Енглеској

38. Како је рад Џона Виклифа изазвао протестантски дух у Енглеској?

³⁸ Прилично одвојено од реформаторских покрета у Немачкој и Швајцарској, енглеска реформација вуче своје корене још из времена Џона Виклифа, чије је антиклерикално проповедање и наглашавање Библије изазвало протестантски дух у Енглеској. И други су следили његове напоре у превођењу Библије на енглески. Вилијам Тиндејл, који је морао да побегне из Енглеске, направио је свој Нови завет године 1526. Касније је био издат у Антверпену и задављен на стубу, а његово тело је било спаљено. Мајлс Ковердејл је завршио Тиндејлов рад на преводу, тако да је цела Библија изашла 1535. године. Издавање Библије на народном језику без сумње је био најснажнији фактор који је допринео реформацији у Енглеској.

39. Коју је улогу у реформацији у Енглеској имао Хенри VIII?

³⁹ Формални раскид с римокатолицизмом се одиграо кад је Хенри VIII (1491-1547), кога је папа  назвао Браниоцем вере, године 1534. објавио Акт о независности, постављајући себе за поглавара енглеске цркве. Хенри је такође затворио манастире и њихову имовину поделио господском сталежу. Поред тога, наредио је да се у сваку цркву стави по један примерак Библије на енглеском. Међутим, Хенријева акција је била више политичка него религиозна. Он је желео независност од папског ауторитета, посебно што се тиче својих бракова. * Што се тиче религије, он је у сваком погледу остао католик, осим по имену.

40. (а) Које су се промене одиграле у енглеској цркви током владања Елизабете I? (б) Које су дисидентске групе на крају настале у Енглеској, Холандији и Северној Америци?

⁴⁰ Током дуге владавине (1558-1603) Елизабете I енглеска црква је постала протестантска у пракси, иако је у великој мери остала католичка што се тиче структуре. Она је укинула верност папи, свештенички целибат, исповедање и друге католичке обичаје, али је задржала епископални облик црквене структуре у својој хијерархији надбискупа и бискупа као и редова калуђера и часних сестара. * Овај конзерватизам је изазвао прилично незадовољство, и зато су настале разне дисидентске групе. Пуританци су захтевали темељнију реформу како би се црква очистила од свих римокатоличких обичаја; сепаратисти и независни су инсистирали на томе да црквене ствари треба да воде локалне старешине (презбитери). Многи дисиденти су побегли у Холандију или у Северну Америку, где су надаље развијали своје конгрегационалистичке и баптистичке цркве. У Енглеској су настали и Друштво пријатеља  (квекери) под Џорџом Фоксом (1624-1691) и методисти под Џоном Веслијем (1703-1791). (Видите доњу табелу.)

Шта је постигнуто?

41. (а) Како је реформација утицала на људску историју по мишљењу неких изучавалаца? (б) Која питања захтевају да се озбиљно осмотре?

⁴¹ Пошто смо осмотрили три главне струје реформације — лутеранску, калвинистичку и англиканску — морамо застати да оценимо шта је реформација постигла. Без поговора, она је променила ток историје западног света. „Последица реформације била је та да је у људима пробудила жеђ за слободом и једним узвишенијим и чистијим грађанством. Где год се протестантизам проширио, он је учинио да масе буду свесније својих права“, писао је Џон Ф. Хурст у својој књизи Short History of the Reformation. Многи изучаваоци верују да би западна цивилизација какву знамо данас била  немогућа без реформације. Али, било како било, морамо се запитати: шта је реформација постигла у религиозном погледу? шта је она урадила у корист потраге човечанства за правим Богом?

42. (а) Које је без сумње највеће добро које је постигнуто реформацијом? (б) Које се питање с обзиром на право достигнуће реформације мора поставити?

⁴² Без сумње, највеће добро које је реформација постигла било је то да је учинила да Библија буде доступна обичним људима на њиховом језику. Људи су први пут имали пред собом целу Божју Реч коју су могли да читају и да се тако духовно хране. Наравно, није довољно само читати Библију. Да ли је реформација донела људима слободу не само од папске власти него и од погрешних доктрина и догми којима су вековима били изложени? (Јован 8:32).

43. (а) С којим се символима вере слаже већина данашњих протестантских цркава, и која веровања исповедају? (б) Како су слободарски дух и различитост који су настали из реформације допринели потрази човечанства за правим Богом?

⁴³ Скоро све протестантске цркве слажу се с истим символима вере — никејским, атаназијским и апостолским — а у њима се исповедају неке од оних истих доктрина које католицизам научава већ вековима, као што су Тројство, бесмртност душе и паклена ватра. Таква небиблијска учења су људима пружила искривљену слику о Богу и његовој намери. Уместо да им помогну у потрази за правим Богом, бројне секте и деноминације које су настале као резултат слободног духа протестантске реформације само су одвеле људе у многе различите правце. У ствари, различитост и конфузија навели су многе да доведу у питање и само постојање Бога. С каквим последицама? У XIX веку појавио се растући талас атеизма и агностицизма. То ће бити тема нашег следећег поглавља.

[Фусноте]

[Питања за разматрање]

 [Оквир⁄Слике на 322. страни]

„Грешке Тројства“

Кад је имао 20 година, Мишел Сервет (1511-1553), Шпанац који је познавао закон и медицину, објавио је дело De Trinitatis erroribus (Грешке Тројства), у ком је рекао да „неће користити реч Тројство, која се не налази у Писму, већ изгледа да је само продужетак филозофске заблуде“. Осудио је Тројство као доктрину „која се не може разумети, која је по природи ствари немогућа, и чак се може сматрати богохулном“!

Католичка црква је осудила Сервета због његове отворености. Али калвинисти су били ти који су га ухапсили, судили му и погубили га тако што су га полагано спалили. Калвин је следећим речима оправдао своје поступке: „Кад су паписти толико груби и насилни у одбрани својих празноверја да окрутно бесне проливајући недужну крв, зар да се хришћанске судије не стиде ако покажу да су мање ревни у одбрани сигурне истине?“ Калвинов религиозни фанатизам и лична мржња заслепили су његов суд и угушили хришћанска начела. (Упоредите с Матејем 5:44.)

[Слике]

Жан Калвин (лево) наредио је да Мишел Сервет (десно) буде спаљен као јеретик

[Табела на 327. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Поједностављена скица главних религија хришћанског света

Почетак отпада - II век

Римокатоличка црква

IV век (Константин)

V век коптска

јакобитска

1054. н. е. Источна православна

руска

грчка

румунска и друге

XVI век реформација

лутеранска

немачка

шведска

америчка и друге

англиканска

епископална

методистичка

Армија спаса

баптистичка

пентекостална

конгрегационална

калвинизам

презбитеријанска

реформаторске цркве

[Слике на 307. страни]

Ови дрворези из XVI века приказују контраст између Христовог одбацивања мењача новца и папиног продавања опроштајница

[Слике на 311. страни]

Јан Хус на ломачи

Енглески реформатор и преводилац Библије Џон Виклиф

[Слике на 314. страни]

Мартин Лутер (десно) протестовао је против продаје опроштајница од стране фратра Јохана Тецела