„БИО сам под великим притиском да потиснем своја осећања“, објашњава Мајк сећајући се смрти свог оца. За Мајка, потискивање своје жалости била је главна ствар коју је морао да чини. Ипак, касније је схватио да није био у праву. Зато кад је Мајков пријатељ изгубио свог деду, Мајк је знао шта треба да ради. Он каже: „Пре пар година ја бих га потапшао по рамену и рекао, ’Буди мушкарац‘. Сада сам га додирнуо за руку и рекао, ’Осећај се како год мораш да се осећаш. То ће ти помоћи да се избориш с тим. Ако желиш да те оставим самог, отићи ћу. Ако желиш да останем, остаћу. Само се немој бојати својих осећања.‘“

МариАн је такође осетила притисак да потисне своја осећања кад јој је умро муж. „Толико сам бринула око тога да будем добар пример другима“, сећа се она, „да нисам себи дозволила нормална осећања. Али коначно сам научила да ми покушавање да будем стуб снаге за друге, није помагало. Почела сам да анализирам своју ситуацију и да говорим, ’Плачи ако мораш да плачеш. Немој покушавати да будеш превише јака. Дај себи одушка.‘“

Тако и Мајк и МариАн препоручују: Дозволите себи да жалите! И они су у праву. Зашто? Зато што је то једно потребно емоционално растерећење. Ослобађање ваших осећања може вас растеретити притиска под којим се налазите. Природно изражавање емоција, ако је у повезаности с разумевањем и тачним информацијама, дозвољава вам да исправно гледате на своја осећања.

Наравно не изражава свако жалост на исти начин. И такви фактори као што су да ли је вољена особа умрла изненада или је смрт наступила после неке дуге болести могу утицати на емоционалне реакције преживелих. Али једна ствар изгледа сигурна: Сузбијање својих осећања може бити штетно и физички и емоционално. Далеко је здравије растеретити се жалости. Како? Библија садржи неке практичне савете.

Разговор може бити корисно растерећење. Након смрти свих својих десеторо деце, као и неких других личних трагедија, древни патријарх Јов је рекао: „Додијо̂ је живот души мојој! Пустићу од себе тугованку своју, говорићу у јаду душе своје!“ (Јоб 1:2, 18, 19; 10:1). Јов није више могао задржати своју бригу. Њему је било потребно да је пусти; морао је  да ’говори‘. Слично томе, енглески драмски писац Шекспир писао је у Макбету: „Изрази тугу речима; жалост која не говори шапуће тегобном срцу и позива га да се сломи.“

Тако разговор о својим осећањима с ’правим пријатељем‘ који ће стрпљиво и саосећајно слушати може донети извесну меру олакшања (Пословице 17:17). Изражавање искустава и осећања речима често олакшава да их разумемо и да се носимо с њима. А ако је слушалац нека друга уцвељена особа која успешно излази на крај са својим сопственим губитком, ви можете бити у могућности да сакупите неке практичне предлоге о томе како се ви можете с тим суочити. Кад јој је умрло дете, једна мајка је објаснила зашто јој је помогло да разговара с једном другом женом која се суочила са сличним губитком: „Знати да је још неко прошао кроз то исто, да је из тога изашао читав, и да још увек преживљава и налази неку врсту реда у свом животу опет ме је веома ојачало.“

Шта ако вам није пријатно да разговарате о својим осећањима? Након смрти Саула и Јонатана, Давид је саставио једну јако емоционалну нарицаљку у којој је излио своју жалост. Та тужна композиција је коначно постала део писаног извештаја библијске књиге Друге Самуелове (2. Самуелова 1:17-27; 2. Летописа 35:25). Слично томе, неки налазе да им је лакше да се изразе у писаном облику. Једна удовица је известила да би она записивала своја осећања и затим данима касније опет читала шта је записала. Установила је да је то корисно растерећење.

Било кроз разговор или писање, саопштавање ваших осећања може вам помоћи да се растеретите своје жалости. Такође може бити од помоћи да рашчистите неспоразуме. Једна уцвељена мајка објашњава: „Мој супруг и ја смо слушали о другим паровима који су се развели после губитка детета, а ми нисмо желели да се то догоди и нама. И зато, увек кад смо осетили гнев, желећи да окривљујемо једно друго, поразговарали бисмо о томе. Мислим да смо чинећи то заиста постали ближи.“ Дакле, обзнањивање ваших осећања може вам помоћи да разумете да чак иако можда делите исти губитак, други могу жалити другачије — својим сопственим темпом и на свој сопствени начин.

Још нешто што може олакшати растерећење од жалости јесте плакање. Постоји „време плача“, каже Библија (Проповедник 3:1, 4). Сигурно је да смрт некога кога волимо доноси такво време. Лити сузе жалости изгледа да је неопходан део процеса зацељивања.

Једна млада жена објашњава како јој је једна блиска пријатељица помогла да се суочи са смрћу своје мајке. Она се присећа: „Моја пријатељица ми се увек нашла при руци. Плакала је са мном. Разговарала је са мном. Могла сам бити тако отворена са  својим емоцијама, а то ми је било важно. Нисам морала да се осећам нелагодно због плакања.“ (Види Римљанима 12:15.) Ни ви не треба да се стидите својих суза. Као што видимо, Библија је пуна примера људи и жена вере — укључујући Исуса Христа — који су отворено лили сузе жалости без икакве очите нелагодности (Постање 50:3; 2. Самуелова 1:11, 12; Јован 11:33, 35).

Можда ћете установити да ће једно време ваше емоције бити некако непредвидиве. Сузе могу потећи без много упозорења пре тога. Једна удовица је установила да је куповина у супер-маркету (нешто што је често радила са својим мужем) може расплакати, нарочито кад, из навике, посегне за стварима које су биле омиљене њеном супругу. Будите стрпљиви са самим собом. И немојте мислити да морате да задржавате сузе. Упамтите, оне су природан и неопходан део жаљења.

Као што је раније споменуто, неки имају осећања кривице после губитка вољене особе. То може помоћи да се објасни силна жалост верног човека Јакова када је био наведен да поверује да је његовог сина Јосифа убила „љута зверка“. Сам Јаков је послао Јосифа да провери да ли су његова браћа добро. Зато су Јакова вероватно мучила осећања кривице, као на пример ’Зашто сам Јосифа послао самог? Зашто сам га послао у подручје које врви дивљим зверима?‘ (Постање 37:33-35).

Можда сматрате да је неко занемаривање с ваше стране допринело смрти вашег вољеног. Схватање да је кривица — било стварна или замишљена — нормална реакција на жалост може само по себи бити корисно. Опет, немојте мислити да морате чувати таква осећања за себе. Разговор о томе како се осећате кривим може пружити доста потребног растерећења.

Схватите, међутим, да без обзира колико ми волели другу особу, ми не можемо контролисати њен живот, нити можемо спречити да „време и непредвиђени догађај“ (NW) задеси оне које волимо. (Проповедник 9:11). Осим тога, нема сумње да ваши потицаји  нису били лоши. На пример, тиме што нисте заказали код доктора раније, да ли сте ви намеравали за свог вољеног да се разболи и умре? Наравно да нисте! Онда, да ли сте заиста криви за проузроковање смрти те особе? Не.

Једна мајка је научила да се бори с осећањима кривице после смрти њене ћерке у једној аутомобилској несрећи. Она објашњава: „Осећала сам се кривом што сам је послала да изађе. Али успела сам да схватим да је било смешно осећати се тако. Није било ничег неисправног у томе да је пошаљем са својим оцем да обави неке ствари. Био је то само ужасан несрећан случај.“

’Али постоји толико ствари које бих волео да сам рекао или учинио‘, можда кажете. Тачно, али ко од нас може рећи да је савршен отац, мајка или дете? Библија нас подсећа: „Сви ми у многоме грешимо. Али ко у речи не погреши, тај је савршен човек“ (Јаков 3:2; Римљанима 5:12). Зато прихватите чињеницу да нисте савршени. Стално размишљање о свим врстама ’Да сам само урадио ово или оно‘ неће променити ништа, али то може успорити ваш опоравак.

Ако имате здраве разлоге да верујете да је ваша кривица стварна, а не замишљена, онда осмотрите најважнији од свих фактора у ублажавању кривице — Божје опраштање. Библија нам засигурава: „Ако ћеш на безакоње гледати, Господе: Господе, ко ће остати? Али је у тебе праштање“ (Псалам 130:3, 4). Ви се не можете вратити у прошлост и ишта променити. Међутим, ви можете молити за Божји опроштај прошлих погрешака. И шта онда? Па, ако Бог обећава да ће избрисати ваше прошле погрешке, зар не треба и ви да опростите себи? (Пословице 28:13; 1. Јованова 1:9).

Да ли се такође осећате прилично гневно, можда на докторе, медицинске сестре, пријатеље или чак на умрлог? Схватите да је и то уобичајена реакција на губитак. Можда ваш гнев природно иде уз бол који осећате. Један писац је рекао: „Једино тиме да постанеш свестан свог гнева — не да делујеш у складу с њим већ да знаш да га осећаш — можеш бити ослобођен његовог деструктивног ефекта.“

Такође може бити од помоћи да изразите или поделите гнев. Како? Свакако не у неконтролисаним изливима. Библија нас упозорава да је дужи гнев опасан (Пословице 14:29, 30). Али ви можете наћи утеху у разговору о томе с неким пријатељем пуним разумевања. А неки налазе да им је напорно вежбање корисно растерећење кад су гневни. (Види такође Ефесцима 4:25, 26.)

И док је важно бити отворен и поштен у вези са својим осећањима, реч опреза је ту на месту. Постоји велика разлика између изражавања својих осећања и њиховог искаљивања на другима. Нема потребе осуђивати друге за свој гнев и фрустрацију. Зато будите обзирни у говорењу о својим осећањима, али не на непријатељски начин (Пословице 18:21). Постоји једна превасходна помоћ у суочавању са жалошћу, и сада ћемо осмотрити њу.

Библија нам засигурава: „Господ је близу онијех који су скрушена срца, и помаже онима који су смјерна духа“ (Псалам 34:18, ДК). Да, више него ишта друго, однос с Богом може вам помоћи да се суочите са смрћу некога кога волите. Како? Сви практични предлози који су пружени до сада темеље се на  Божјој речи, Библији, или су у складу с њом. Њихово примењивање може вам помоћи да се с тим суочите.

Осим тога, немојте потцењивати вредност молитве. Библија нас подстиче: „Стави на Господа бреме своје и он ће те поткријепити“ (ДК; Псалам 55:23 [55:22, ДК]). Ако вам разговор о својим осећањима са саосећајним пријатељем може помоћи, колико ће вам више помоћи изливање свог срца ’Богу сваке утехе‘! (2. Коринћанима 1:3).

Није ствар у томе да нам молитва једноставно помаже да се осећамо боље. ’Слушач молитве‘ обећава да ће дати свети дух својим слугама који искрено моле за њега (Псалам 65:2; Лука 11:13). А Божји свети дух, или активна сила, може вас опремити ’моћном силом од Бога‘ [’снагом изнад оног што је нормално‘, NW] за живот из дана у дан (2. Коринћанима 4:7). Упамти: Бог може помоћи својим верним слугама да издрже ама баш сваки проблем с којим се могу суочити.

Једна жена којој је смрт однела дете сећа се како је снага молитве помогла њој и њеном мужу у њиховом губитку. „Ако бисмо увече били кући и жалост би постала несавладива, ми бисмо се заједно молили наглас“, објашњава она. „Први пут кад смо било шта морали да учинимо без ње — први скупштински састанак на који смо отишли, први конгрес који смо посетили — ми бисмо се молили за снагу. Кад бисмо ујутро устали и реалност свега тога би изгледала неподношљиво, ми бисмо се молили Јехови да нам помогне. Из неког разлога, за мене је било заиста трауматично да уђем у кућу сама. И тако сваки пут кад бих дошла кући сама, ја бих једноставно изговорила молитву Јехови да ми помогне да сачувам неку врсту мирноће.“ Та верна жена чврсто и исправно верује да су јој те молитве биле од пресудног значаја. И ви можете установити да ће као одговор на ваше истрајне молитве, ’мир Божји који превазилази сваки разум сачувати срце ваше и мисли ваше‘ (Филипљанима 4:6, 7; Римљанима 12:12).

Помоћ коју пружа Бог од пресудне је важности. Хришћански апостол Павле је рекао да нас Бог „теши у свакој невољи нашој, да бисмо утехом којом нас саме Бог теши могли утешити оне који су у каквој невољи.“ Истина, божанска помоћ не отклања бол, али је она може олакшати за подношење. То не значи да нећете више плакати или да ћете заборавити свог вољеног. Али ви се можете опоравити. И док то чините, оно што доживљавате може учинити да имате више разумевања и да будете саосећајнији у помагању другима да се суоче са сличним губитком (2. Коринћанима 1:4).