Један брачни пар из Лас Вегаса желео је да се пресели на неко мирније место, па су продали кућу и планирали да оду у Доминиканску Републику. Али морали су да се иселе десет дана пре заказаног лета. Да би им помогли, њихове комшије, који су Јеховини сведоци, позвали су их у свој дом. Док је овај пар боравио код њих, одлазили су заједно на састанке у Дворани Краљевства. Изненадило их је и  заинтересовало оно што су чули о 1914. години. Знали су да је то била важна година у историји. Када су стигли у Доминиканску Републику, тражили су да проучавају Библију с првим Сведоцима који су дошли на њихова врата. Четрнаест месеци касније, обоје су се крстили.

Браћа су 2012. поставила штанд с литературом на Међународном сајму књига у главном граду Панаме. Две ученице су пришле штанду. Једна од њих је сестри која је била за штандом рекла да има један велики проблем. Испричала је да се њен отац дрогира и да не зна шта да ради. Сестра јој је показала други том књиге Млади питају — практични одговори на њихова питања, и указала на 23. поглавље које има наслов: „Шта ако је мој родитељ зависник од алкохола или дроге?“ Девојка је одушевљено рекла: „Баш то ми је требало!“ Девојке су загрлиле сестру и вратиле се након сат времена да јој захвале још једном. Током пет дана, колико је сајам трајао, објавитељи су уручили 1 046 књига, 1 116 часописа и 449 брошура. Педесет и шест особа је оставило своју адресу да би их Сведоци посетили.

У једном забаченом планинском селу у Костарики живи Фреди, чији је матерњи језик кабекар. Пре четири године, док је радио у главном граду, Сан Хосеу, Фреди је добио књигу Шта Библија заиста научава? и брошуру Шта Бог захтева од нас? Објавитељ од ког је добио те публикације  рекао му је да се врати и проповеда својим сународницима. Зато се он вратио у своје село. Сам је проучио књигу Шта Библија научава и начинио неопходне промене у животу. На пример, озаконио је свој брак. Затим је људима који говоре његовим језиком преносио истину најбоље што је могао.

Фреди је организовао часове на којима је поучавао друге о Библији. Распоредио их је у шест група, у зависности од тога колико су добро урадили тестове за проверу библијског знања, које је сам осмислио. Одржавао је састанке и чак Спомен-свечаност. Направио је позивнице, на којима је писало: „Јеховини сведоци вас позивају да заједно с њима присуствујете обележавању Христове смрти.“ Све је то радио четири године, током којих није имао никакав контакт са Сведоцима! Све време је молио Јехову да пошаље Сведоке да му помогну.

Недавно је Фредијева молитва услишена. Неколико Сведока је превалило дуг и напоран пут до тог села. Нису могли да верују кад су видели шта је он све урадио. Написали су: „Иако се Фреди није крстио, он живи као крштени Сведок!“ Након само три месеца, постао је некрштени објавитељ. Да би се крстио, Фреди је путовао из свог села на планини и присуствовао свом првом конгресу, а са њим је пошло 19 особа с којима проучава Библију. Учествовао је у оснивању још три групе на језику кабекар, које сада постоје у још забаченијим местима.

Девојка по имену Ана иде у средњу школу у Сједињеним Државама. У школи је морала да одбрани своју веру пред неколико ученика који су били  љути што она не верује у учење о Тројству. „Удружили су се против мене“, објашњава Ана, „али ја сам била мирна, јер нисам желела да они који посматрају са стране стекну лоше мишљење о Јеховиним сведоцима.“ Те ноћи се усрдно молила Јехови за храброст и истраживала је тему о Тројству. Сутрадан је понела Библију у школу. Цео разред ју је окружио, а неки су јој се смејали. Па ипак, она је храбро прочитала неколико библијских стихова и резоновала о њима. На крају су они који су је изазвали остали без речи. Чак је девојка која је предводила остале, и која је била председник разреда, признала да сада поштује Јеховине сведоке. Током те школске године, постављала је Ани питања о њеним веровањима.

Једна девојка са Барбадоса је једне недеље ујутро кренуле пешке до цркве, али јој се на путу поцепао каиш на ципели. Покуцала је на једна врата и тражила нешто чиме би могла да поправи  ципелу. Испоставило се да су у тој кући живеле једна жена и њена ћерка, које су Јеховини сведоци. Док је девојка поправљала ципелу, сестра јој је причала како се библијска пророчанства сада испуњавају. Затим је ћерка позвала ту девојку да дође на састанак у Дворани Краљевства мало касније тог преподнева. Пошто је схватила да ће закаснити у цркву, девојка је прихватила позив. Током састанка је читала библијске стихове у својој Библији. Програм је оставио дубок утисак на њу. Рекла је да јој је досадила бука у њеној цркви, у којој су се свирали бубњеви и гласно певало, и да је одувек желела да проучава Библију у мирном окружењу. Узела је књигу Шта Библија научава и почела да проучава. Сада долази на све састанке и воли да учествује на њима.

Млади брат из Гвајане прича: „Волим да сведочим друговима у школи, али има један дечко коме се не свиђа кад то радим. Једног дана ме је прибио уза зид и рекао: ’Престани да проповедаш!‘ Рекао сам да само једна особа може да ме спречи у томе, а то је Јехова. Пошто нисам престао да проповедам, тај дечко ми је исекао ранац. Онда ме је ударио у лице и притом ми посекао усну. Обојица смо позвани у канцеларију директорке, и она ме је питала чиме сам га изазвао да ме удари у лице. Рекао сам јој да сам говорио о доброј вести и да ме је због тога ударио. Директорка ме је упитала зашто му нисам узвратио, чак сугеришући да је требало да то урадим. Рекао сам јој да у Библији, у Римљанима 12:17, стоји да хришћани не треба да ’враћају зло за зло‘. Када је то чула, директорка ми се извинила и рекла да ће разговарати с дечком који ме је напао.“