Томсон је младић из Уганде, који се разочарао у религију. Сметало му је то што су свештеници стално тражили новац и зато је престао да одлази на верске службе. Па ипак, и даље је свакодневно читао Библију. Посебно га је занимала књига Откривење. Покушавао је да разуме њено значење и писао је белешке у  једну свеску. Једном је читао Библију на градилишту, где је радио. Тада га је видео један наш брат и започео с њим разговор. Томсон је уживао у разговору и узео је књигу Шта Библија заиста научава? Те ноћи ју је прочитао од корица до корица. Сутрадан је наш брат добио поруку на мобилни: „Хвала Господу на информацијама које сам добио од тебе. Сада могу да напустим Вавилон Велики.“ Томсон је тражио сву литературу која се помиње у фуснотама и у додатку књиге. Марљиво је проучавао Библију, брзо је напредовао и крстио се 2012. на Обласном конгресу „Чувај срце своје“. У марту 2013, Томсон је постао општи пионир и сада помаже другима да схвате колико је важно да напусте Вавилон Велики.

Џими је одрастао у Порт Луису, главном граду Маурицијуса. Са шеснаест година је почео да пије и убрзо се опијао сваког дана. Под утицајем алкохола је често губио контролу над собом и више пута је био у затвору. Понекад је за један дан попио три боце рума и попушио шездесет цигарета. Кад није имао новца, пио је алкохол који се користио за чишћење прозора. Чак је пио и колоњску воду своје мајке. Кад му је једна особа рекла да изгледа као живи леш, пријавио се у рехабилитациони центар. Остао је тамо годину и по дана, али то му није много помогло.

Касније је упознао Јеховине сведоке и почео да проучава Библију с њима. Понекад су морали раније да заврше с проучавањем јер он није могао да издржи без пића. Укупно су осморица  браће проучавала с њим. Џими је на крају схватио да мора да промени начин живота. Рекао је: „Осећао сам се као да је духовни мач из Јеврејима 4:12 продро у моје срце. Док сам једног дана читао Библију, запазио сам речи из Пословица 24:16, где стоји: ’Ако праведник и седам пута падне, опет ће устати.‘ То је била прекретница у мом животу.“ Након што је проучавао са седморицом браће и сваки пут „пао“, Џими је решио да се промени и „устане“ уз помоћ осмог брата. Преклињао је Јехову за снагу, одлазио на састанке и ослободио се лоших навика. Крстио се 2003, а 2012. постао општи пионир. Сада служи као слуга помоћник у једној скупштини на острву Родригес.

Седамдесетогодишња Мери из Кеније целог живота је припадала презбитеријанској цркви. Помагала је у сакупљању донација и у изградњи једне цркве. Није јој се свидело што је један њен син постао Сведок. Он ју је позвао да дође на један састанак, али Мери је то одбила, рекавши да не жели да слуша о Библији на свахилију већ на свом матерњем језику, кикују. Касније је прихватила позив да присуствује обласном конгресу који се одржавао на језику кикују. На конгресу је седела у делу предвиђеном за старије. Одушевили су је љубазност и брига коју је осетила. Рекла је да такве љубави нема у њеној цркви. Пажљиво је слушала све говоре и свидело јој се оно што је чула. Одмах је прихватила  понуду да проучава Библију помоћу брошуре Слушајмо шта нам Бог говори.

Након што је неколико месеци проучавала, Мери је одлучила да постане Јеховин сведок и исписала се из своје цркве. Пастори су били веома љути. Позвали су једног пастора из Најробија да дође и разговара с њом. Он је покушао да је увери да не напушта цркву, али она је остала чврста. „Ко ће ти бити пријатељ ако напустиш цркву?“, питао ју је он. „Имаш много пријатеља и комшија који припадају нашој цркви.“

„Јехова и анђели ће бити моји пријатељи“, одговорила је Мери. „А такође и Сведоци.“

Пошто није успео да је убеди, пастор је отишао. Мери добро напредује у проучавању Библије и долази на све састанке, иако мора доста да путује до места где се они одржавају. Недавно није могла да иде јавним превозом, па је по киши пешачила два сата како не би пропустила састанак. Упркос противљењу других, одлучна је да испуни свој циљ да се крсти.

Четрнаестогодишња девојчица по имену Ештон живи у Камеруну. Почела је да проучава Библију с Јеховиним сведоцима, али томе су се снажно противили њени стриц и стрина с којима живи. Захтевали су да заједно с њима присуствује служби у пентекосталној цркви. Током једне службе, пастор је положио руке на главу присутнима, преносећи на њих „дух“, након чега су они падали на под. Али Ештон није пала. Пастор се молио и молио, али Ештон је и даље стајала. Зато ју је пастор саплео да би пала! Код куће је стрицу и стрини рекла да ју је пастор саплео, али они јој нису веровали. Тада је одлучила да више никада неће отићи у ту цркву. Сада Ештон редовно долази на састанке у Дворану Краљевства, иако јој се породица и комшије противе и вређају је.

Иако је имала само 17 месеци, Анилпа је прошле године ревно учествовала у акцији позивања на обласни конгрес у Анголи. Њен задатак је био да куца на врата, сачека да њена мајка кратко објасни због чега су дошли, и затим уручи позивницу. Пуна одушевљења, Анилпа није увек могла да ишчека да њена мајка заврши разговор пре него што је покуцала на следећа врата. Људи су били веома одушевљени њом. На пример, последњег дана на конгресу пришла  јој је једна жена и рекла: „Свуда сам те тражила, и драго ми је што сам те пронашла јер си ме ти позвала на конгрес.“

У августу 2012, објавитељи из скупштине Антавиранамбо на Мадагаскару упознали су групу људи који су им рекли да желе да постану Јеховини сведоци. Ти људи су се уморили од тога што су њихове верске вође једно причале, а друго радиле. Рекли су да у њиховим црквама не постоји организовано поучавање из Библије нити имају публикације у којима су објашњена њихова веровања. Црквене таксе су биле велике, није било правог братства и нису осећали љубав која треба да влада међу хришћанима. Такође су рекли да знају да Јеховини сведоци немају такве проблеме.

Касније је та група писала подружници. У писму је стајало: „Пишемо да вас обавестимо да  желимо да служимо Јехови. Али ми живимо далеко. Неки од нас би морали да пешаче девет до петнаест сати до места где се одржавају састанци. Зато вас молимо да нам пошаљете неког да нам помогне да проучавамо Библију. Не можемо целим срцем да служимо Јехови ако нам некако не помогнете да ојачамо своју љубав према њему. Има нас 215 који долазимо из три села. Потичемо из различитих религија, али сви желимо да слушамо Јехову и служимо му целим срцем. Сигурни смо да ћете нам помоћи.“

Браћа су пешачила девет сати до првог села. Одржали су састанак на ком је било 65 заинтересованих особа. Вест се брзо ширила и људи из других села су рекли да желе да браћа дођу код њих и поучавају их Библији. Тако су браћа пешачила још четири сата и одржала састанак у другом селу, где је присуствовало њих 80. Тамо су срели људе који су их замолили да дођу у њихово село, што је подразумевало још два сата пешачења. Браћа су радо кренула на пут и одржала састанак и тамо. Било је присутно преко 50 особа.

Више од 30 сељана је два пута дошло у Маханоро на већи скуп, и тада су пешачили у једном смеру дан и по. Њих 25 је такође дошло када је покрајински надгледник тамо био у посети. Међу њима су били брачни парови, целе породице и старије особе. Сви су боравили у једној кући, размењујући утиске и постављајући питања до касно у ноћ. Сељани су рекли да би се још многи радо придружили Сведоцима јер су уморни од лицемерства верских вођа.