У јуну 1947, у Фритаун су стигла тројица мисионара који су завршили Библијску школу Галад. Били су то Чарлс Фицпатрик, Џорџ Ричардсон и Хјуберт Грешам. Они су били први од многих мисионара који су дошли.

Мисионари су запазили да овдашњи објавитељи ревно проповедају, али им је потребна помоћ да би делотворније стварали ученике (Мат. 28:20). Зато су почели да их поучавају како да врше накнадне посете и проучавају Библију са заинтересованим особама. Такође су им пренели најновије смернице о скупштинским састанцима и о теократском реду у нашој организацији. У дворани Вилберфорс одржан је посебан скуп. На радост мисионара, 450 људи је дошло да чује јавно предавање! Мисионари су касније увели седмични дан за нуђење часописа. То је покренуло скупштину на акцију и положен је темељ за даљњи напредак.

У међувремену, мисионари су се борили да се привикну на климу. У извештају подружнице за 1948. пише: „Климатски услови у Сијера Леонеу се тешко подносе. Кишна сезона траје шест месеци, с провалама облака и кишом која данима лије као из кабла. Понекад пада непрестано по две недеље. Током сушне сезоне, веома је топло и спарно.“ Први Европљани који су дошли у Сијера Леоне назвали су ову земљу „гробље белаца“. Харале су маларија, жута грозница и друге тропске болести. Један по један, мисионари су се разбољевали и враћали кући.

 Сасвим разумљиво, овдашњи објавитељи су били тужни и забринути због тога. Али нису клонули духом. Између 1947. и 1952, највећи број објавитеља повећао се са 38 на 73. Пионири су неуморно проповедали, па је захваљујући томе основана скупштина у месту Вотерлу, недалеко од Фритауна. Групе за проучавање Библије основане су у Кисију и Велингтону, предграђима Фритауна. Браћа у Сијера Леонеу била су спремна за напредак. Недостајао им је само прави подстрек.

У новембру 1952, један витки, високи тридесетогодишњак искрцао се у пристаништу Фритауна и крочио у градски метеж. Био је то Милтон Хеншел, који је стигао из главног седишта Јеховиних сведока. Касније је описао своје утиске: „Био сам пријатно изненађен када сам видео модеран град, чистији од многих у другим деловима света [...] Поплочане улице, радње пуне купаца, нови аутомобили и бескрајна река пролазника.“

Брат Хеншел је отишао пешице до мисионарског дома, који се тада налазио две улице даље од дрвета капок, симбола овог града. Тамо је рекао браћи да ће Сијера Леоне добити додатну помоћ. У недељу је у дворани Вилберфорс одржан састанак ком су присуствовале 253 особе. Брат Хеншел је изнео нека обавештења која су много обрадовала браћу: Сијера Леоне ће постати подружница, имаће покрајинског надгледника и покрајинске састанке, у Кисију ће бити основана скупштина и много више ће се проповедати у унутрашњости. Сви су били одушевљени када су то чули!

Брат Хеншел је касније рекао: „Стално су говорили куше, што значи ’одлично!‘ Били су преплављени  емоцијама. Већ се смркло кад су кренули кући [...] и чуло се како неки успут певају.“

Један од нових мисионара, Вилијам Нуши, био је наименован за надгледника новоосноване подружнице. У прошлости, Вилијам је радио као крупје у коцкарницама широм Сједињених Држава. Након што је упознао истину, напустио је тај посао и свим срцем прихватио праведна библијска начела. Управо због те љубави према праведности, браћа у Сијера Леонеу су га волела и поштовала.