Први напад противника догодио се недалеко од Коиндуа. У једном селу, група мушкараца је проучавала Библију и редовно присуствовала састанцима. Попут већине мушкараца из народа Киси, и они су раније припадали тајном друштву Поро, које је дубоко уплетено у спритизам. „Њихово одбијање да учествују у демонским ритуалима, разбеснело је вођу Пороа“, каже Џејмс Менса, мисионар који је служио у Сијера Леонеу. „Вођа и његове присталице су претукли те људе, везали их ланцима и оставили у шуми да умру од глади. Поред тога, опљачкали су их и запалили им куће. На све то их је подстицао врховни племенски вођа тог подручја. Али малтретирање није застрашило људе који су проучавали Библију.“

Браћа из Коиндуа пријавила су тај случај полицији, након чега су вођа тајног друштва, његови сарадници и врховни племенски вођа ухапшени. Били су изведени на суд и оштро укорени, а  племенски вођа је био смењен с тог положаја скоро годину дана. Ова правна победа се прочула и улила је храброст многим заинтересованим особама да долазе на састанке. Племенски вођа је касније променио свој став према Сведоцима и показао занимање за истину. Кад је у његовом крају био одржан покрајински састанак, обезбедио је смештај за делегате и чак је поклонио браћи велику краву.

Друге вође Пороа лукаво су покушале да ’стварају неприлике служећи се законом‘ (Пс. 94:20). Политичари који су били чланови тог друштва изнели су пред парламент предлог о забрани активности Јеховиних сведока. „Међутим, врховни племенски вођа је устао у нашу одбрану, рекавши да већ две године проучава Библију с нама“, каже Чарлс Чапел. „Изјавио је да се наша организација уопште не меша у политику, да образује људе и позитивно утиче на њихов морал. Затим је рекао да се нада да ће и он једног дана постати наш члан. Њему је пружио подршку још један члан парламента, који је и сам раније проучавао Библију. После тога, предлог о забрани је одбијен.“

Они који су одлучили да напусте тајна друштва наилазили су на велико противљење родбине. У породици Џонатана Селуа из Коиндуа, мушкарци из четири генерације били су врачеви. И њега су припремали за то. Кад је у тинејџерским годинама почео да проучава Библију, престао је да учествује у спиритистичким ритуалима и приношењу жртава. Породица се свим силама трудила да га одврати од истине. Исписали су га из школе и нису му давали да једе када је ишао на састанке. Подругљиво су му говорили: „Нека те Бог нахрани!“, али то га није поколебало. Џонатан никад није остао гладан. Поред тога, научио је да чита и  пише. Касније је постао општи пионир и био је радостан када је и његова мајка прихватила истину.

Године 1960, скупштине и групе су постојале у местима Бо, Фритаун, Киси, Коинду, Лунсар, Магбурака, Макени, Мојамба, Порт Локо, Вотерлу и у Кабали на северу. Број објавитеља се те године повећао са 182 на 282. Многи специјални пионири дошли су из Гане и Нигерије да би ојачали скупштине које су расле.

Већина новокрштених потицала је из два народа: Креоли, који су живели у Фритауну и околини, и Киси, који су живели на истоку земље. Пошто се добра вест све више проповедала, и у другим племенима је било одазива. Међу њима су били Коранко, Лимба и Темне на северу, Менде на југу, као и друге етничке групе.

Скупштина Фритаун-Исток је 1961. године одржала посвећење своје Дворане Краљевства. Потом је посвећена и дворана скупштине Коинду. То је била зграда од опеке и имала је 300 места, па се користила и као Конгресна дворана. Кратко након тога, одржан је први Семинар за наименовану браћу, на ком је било 40 старешина. Врхунац те изванредне године била је акција током које су браћа нудила Свето писмо — превод Нови свет.

Било је очигледно да Јехова благосиља свој народ. Дана 28. јула 1962, влада Сијера Леонеа званично је признала Међународно удружење истраживача Библије, законску корпорацију коју су Јеховини сведоци користили у многим земљама.

Погледајмо сада шта се дешавало у суседној Гвинеји (раније Француска Гвинеја). Пре 1958, нека браћа су кратко сведочила на путу кроз ту земљу. Француске колонијалне власти нису благонаклоно гледале на нашу активност. Међутим, Гвинеја је 1958. постала независна држава, што је отворило врата за дело проповедања.

Касније те године, брат Мануел Диого из Дахомеја (сада Бенин) запослио се у руднику боксита у месту Фрија, око 80 километара северно од главног града, Конакрија. Тридесетогодишњи Диого је говорио француски и жарко је желео да проповеда на  овом нетакнутом подручју. Зато је писао подружници у Француској тражећи литературу и помоћ специјалних пионира. На крају тог писма је стајало: „Молим се за Јеховин благослов, јер овде има много особа које желе да упознају истину.“

Из подружнице у Француској стигло је охрабрујуће писмо, у ком су браћа замолила Мануела да остане у Гвинеји што је могуће дуже. Такође су послали једног специјалног пионира да га посети и поучи да делотворно проповеда. То је веома позитивно утицало на Мануела, који је ревно проповедао у Фрији све до смрти, 1968. године.

Када је зонски надгледник Вилфред Гуч посетио Конакри 1960, упознао је још двојицу браће афричког порекла која су ту проповедала. Брат Гуч је препоручио да, уместо подружнице у Француској, проповедање у Гвинеји надгледа подружница у Сијера Леонеу. До те промене је дошло 1. марта 1961. Месец дана касније, у Конакрију је основана прва скупштина.

Добра вест се ширила и у јужној Гвинеји. Фала Гондо, из народа Киси, дошао је из Либерије у своје родно село Фодеду, 13 километара западно од Гекедуа. Са собом је донео књигу Од изгубљеног до поновно успостављеног раја. Фала је био неписмен, али је својим сународницима објаснио сваку слику из те књиге. Он каже: „Сви су причали о њој. Звали су је књига о Адаму и Еви.“

Фала се вратио у Либерију. Крстио се и с временом постао специјални пионир. Двапут месечно путовао је у Фодеду да би проучавао Библију с групом од око 30 људи. Недуго затим му се придружио Борбор Сејсеј, специјални пионир из Либерије, који је такође био Киси. Њих двојица су  основала још једну групу, у Гекедуу. Обе групе су касније постале скупштине.

Пошто је у народу Киси било све више Сведока, тамошње поглавице су запазиле њихово узорно понашање. Сведоци су били вредни, поштени и мирољубиви. Захваљујући томе, када су браћа затражила дозволу да изграде Дворану Краљевства у Фодедуу, поглавице су им радо дале три хектара земље. Та дворана, прва у Гвинеји, била је завршена почетком 1964. године.

У међувремену, ситуација у Конакрију је почела да се закувава. Избили су политички немири због чега је влада с неповерењем гледала на странце. Четворо мисионара из Галада нису могли да добију визу за трајни боравак и морали су да напусте земљу. Два брата из Гане су ухапшена на основу лажних оптужби и провела су у затвору скоро два месеца.

Након што су пуштени на слободу, један од њих, Емануел Овусу-Анса, убрзо је поново ухапшен и држан у затвору у ужасним условима. У прљавој затворској ћелији, написао је: „Мучи ме непрестана температура. Али духовно сам јак и могу да проповедам. Прошлог месеца сам имао 67 сати службе и двојица с којима сам проучавао почела су да проповедају.“ Један од њих се касније крстио. После пет месеци, брат Овусу-Анса је пуштен из затвора и протеран у Сијера Леоне. У Конакрију је остао само један објавитељ.

Након што се 1969. политичка ситуација смирила, у Конакри су дошли специјални пионири. Уз дозволу владе, отворили су Дворану Краљевства и ставили натпис на њу. Није прошло много и око 30 заинтересованих особа је редовно долазило на састанке.

 Пошто је претила опасност од хапшења, браћа су у почетку опрезно проповедала. Али како су стицали поуздање, све више су сведочили. Током 1973, та мала скупштина је поделила 6 000 трактата. Касније су објавитељи почели да нуде часописе на пословном подручју. Мало-помало, влада и јавност су схватили ко су Сведоци и почели су да цене нашу службу. То стрпљиво и истрајно залагање уродило је плодом — 15. децембра 1993. Јеховини сведоци су законски признати у Гвинеји.