Добра вест је стигла у Сијера Леоне 1915. године, када су неки повратници из Енглеске донели са собом библијску литературу. Отприлике у јулу те године, у Фритаун је стигао први крштени Јеховин слуга. Био је то Алфред Џозеф, 31-годишњак из Гвајане, у Јужној Америци. Он се крстио почетком те године на Барбадосу, а у Фритаун је дошао да ради као машиновођа. Алфред се настанио у железничком насељу у Клајнтауну, око три километра од тадашњег центра Фритауна и чувеног дрвета капок. Одмах је почео да преноси библијску истину својим колегама.

Следеће године, у Фритаун се с Барбадоса доселио и Алфредов бивши колега Леонард Блекман, од чије је мајке, Елвире Хјуит, Алфред упознао истину. Леонард и Алфред су били прве комшије и редовно су проучавали Библију заједно. Такође су давали библијску литературу пријатељима и другим заинтересованим особама.

Алфред и Леонард су увидели да су симболична поља у Фритауну „зрела за жетву“ (Јов. 4:35). Зато је Алфред 1923. писао седишту Истраживача Библије у Њујорку: „Овде има много људи који желе да упознају Библију. Можете ли да пошаљете некога да им помогне и да покрене дело проповедања у Сијера Леонеу?“ У одговору који је добио стајало је: „Послаћемо вам некога.“

Алфред је касније испричао: „Неколико месеци после тога, једне суботе увече, зазвонио ми је телефон.

 „’Да ли сте ви писали и тражили проповеднике?‘, зачуо се дубок, снажан глас.

„’Да, јесам‘, одговорио сам.

„’Па, послали су мене‘, громко је узвратио мој саговорник.

„Био је то глас Вилијама Брауна. Он је са супругом Антонијом и њиховом ћеркицом допутовао тог дана и одсео у хотелу Гејнфорд.

„Већ следећег јутра, док смо Леонард и ја проучавали Библију, на врата нам је покуцао човек чија је импозантна појава уливала поштовање. Био је то Вилијам Браун. Горео је од жеље да што пре почне да проповеда и хтео је да већ сутрадан одржи јавно предавање. Одмах смо изнајмили Вилберфорс, највећу дворану у Фритауну, и за наредни четвртак увече заказали прво од четири јавна предавања.

 „Наша мала група свесрдно је најављивала то предавање помоћу новинских огласа, летака и усменим путем. Питали смо се да ли ће се људи одазвати, али није било разлога за бригу. У дворану се сјатило око 500 људи, међу којима и многи свештеници. Били смо пресрећни!“

Брат Браун је одржао једночасовно предавање, богато поткрепљено библијским стиховима које је публика могла да прати захваљујући пројектору за дијапозитиве. Током говора, више пута је поновио: „Ово не каже Браун већ Библија.“ Слушаоци су били одушевљени и често су аплаудирали. На њих су дубоко утицали снажни докази из Библије, а не упечатљив наступ и говорничко умеће брата Брауна. Као што је један од присутних, млади студент теологије, рекао: „Господин Браун стварно познаје Библију!“

Предавања брата Брауна узбуркала су град и сви су желели да их чују. Следеће недеље, он је пред дупке пуном двораном одржао говор „До пакла и назад — ко се налази тамо?“ Подстакнути уверљивим аргументима које је брат Браун изнео те вечери, чак су и угледни чланови неких цркава одлучили да напусте дотадашњу религију.

На последње, четврто предавање из те серије, „Милиони који сада живе неће никада умрети“, дошло је толико много људи да је један човек касније коментарисао: „Тог дана цркве су биле принуђене да откажу вечерњу службу јер су сви верници отишли да слушају брата Брауна.“

Пошто је брат Браун стално користио Библију и позивао се на њу као на главни ауторитет, људи су почели да га зову „Библија“ Браун. Тај надимак му је остао и по њему је био познат у целој западној Африци. Вилијам Браун га је поносно носио до краја свог живота на земљи.