ПОПУТ других шкољки, морске дагње се причвршћују за камените или дрвене површине и бродове. Међутим, за разлику од других шкољки које се за подлогу залепе већим делом тела, дагње то чине бројним танким влакнима, названим бисусне нити. Тако се дагња, својим „сидром“ безбедно везана за подлогу, слободно њише по води. Таква покретљивост јој омогућава да се лакше прехрани. Додуше, ове нити изгледају преслабо у поређењу са силином морских таласа. Како им одолевају?

Размислите о следећем: Бисусне нити су тврде на једном крају а меке и растегљиве на другом. Истраживања су показала да су нити сачињене од 80 посто тврде и 20 посто меке супстанце — што је идеална пропорција. Захваљујући томе, бисусне нити одлично подносе ударе морских таласа.

Професор Гај Џенин каже да су то „запањујућа открића“ и додаје: „Ово биће је чудесно јер је код њега тако савршено повезан његов меки и његов тврди део.“ Инспирисани грађом ових еластичних нити, научници осмишљавају разне изуме за сасвим различите намене: за безбедно причвршћивање разне опреме за зграде или подморнице, за везивање тетива за кости и за затварање хируршких резова. „Природа је неисцрпна ризница нових сазнања, барем када је реч о прављењу везивних материјала“, изјавио је Херберт Вејт, професор на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари.

До каквог сте закључка дошли? Да ли је дагњина способност да произведе бисусне нити настала еволуцијом или је дело Створитеља?