БИО ЈЕ крај новембра 1932. У Мексико Ситију су само недељу дана раније постављени први семафори. Била је то права сензација у овом великом граду који је имао преко милион становника. Али убрзо је ту вест засенило нешто друго. На железничкој станици, репортери су с фотоапаратима чекали да стигне посебан гост. Био је то Џозеф Ратерфорд, тадашњи председник корпорације Watch Tower Society. Тамошњи Сведоци су му такође изразили срдачну добродошлицу, радујући се што ће бити с њима на тродневном конгресу.

У часопису Златни век писало је да ће „овај конгрес без сумње ући у историју као догађај који је веома допринео“ ширењу истине у Мексику. Међутим, конгресу је присуствовало само око 150 особа. Зашто је онда био толико посебан?

Пре тог конгреса, у Мексику је дело проповедања споро напредовало. Почев од 1919, одржавани су мањи покрајински састанци, али број скупштина се наредних година заправо смањивао. Када је у Мексико Ситију 1929. отворена подружница, чинило се да ће ствари кренути набоље. Али постојале су неке препреке. На пример, браћа су у то време била подстакнута да се у служби усредсреде на уручивање библијске литературе, а не на продавање неких производа. Због тога се један колпортер толико наљутио да је напустио истину и основао групу за проучавање Библије. У међувремену је надгледник подружнице због неисправног поступања морао бити замењен. Зато је браћи било потребно охрабрење.

Брат Ратерфорд их је заиста охрабрио с два снажна говора које је одржао на конгресу, а затим с још пет који су емитовани на радију. Тако се добра вест путем радија први пут чула у целој земљи. Након конгреса, нови надгледник подружнице је организовао дело проповедања и ревна браћа и сестре су уз Јеховин благослов проповедала с обновљеном снагом.

Године 1933, одржана су два конгреса, један у лучком граду Веракрузу, а други у Мексико Ситију. Браћа су ревно проповедала што је донело лепе резултате. Године 1931, било је 82 објавитеља, а десет година касније, било их је десет пута више! На конгресу у Мексико Ситију 1941, било је око 1 000 присутних.

Године 1943, Сведоци су најављивали предстојећи конгрес под називом „Слободан народ“, који је био одржан у 12 градова у Мексику. * Користили су плакате које су носили на  леђима и грудима, такозване „сендвич-плакате“. На овај начин су још од 1936. најављивали конгресе.

Браћа су била толико успешна у тој акцији да је у једном мексичком часопису стајало: „Првог дана су били подстакнути да позивају још људи. Наредног дана их је било толико много да нису могли да стану у дворану где се одржавао конгрес“ (La Nación). То се није свидело Католичкој цркви, тако да је покренула кампању против Сведока. Упркос противљењу, браћа се нису уплашила већ су и даље ревно проповедала на улицама. У том часопису је још стајало: „Цео град је видео [...] мушкарце и жене, претворене у рекламне ’сендвиче‘.“ Била је приложена и слика браће и сестара на улицама града, уз натпис: „Инвазија Сведока.“

Током тих година, већина Сведока је морала много да се жртвује како би присуствовала конгресима. Многи су долазили из удаљених села, где није било ни пруге, ни путева. Једна скупштина је написала: „Једина линија која пролази у близини нашег места је телеграфска линија.“ Да би присуствовала конгресу, браћа су данима јахала на мазгама или пешачила само да би стигла до воза којим су путовала до конгресног града.

Већина браће је била сиромашна и једва је имала за карту у једном смеру до конгресног места. Када би стигли, преноћили би код браће и сестара који су им радо отварали врата свог дома. Други су спавали у Дворанама Краљевства. Једном приликом је око 90 њих било смештено у подружници, где су добили картонске кутије да спавају на њима. У Годишњаку је стајало да су браћа била веома захвална и да су рекла да су им ти „кревети удобнији и топлији од бетона“.

Та браћа и сестре су били толико захвални што су могли да присуствују конгресима и то је за њих било вредно сваке жртве. Данас у Мексику има скоро милион Сведока који показују исти такав дух. * У извештају мексичке подружнице из 1949, о браћи је писало: „Тешка времена кроз која су браћа прошла нису ослабила њихов дух јер су конгреси били главна тема њихових разговора још дуго након што би се завршили. Стално су питали: ’Када ћемо имати следећи конгрес?‘“ (Из наше архиве — Средња Америка.)