ОДРАСЛА сам у Грацу, у Аустрији. Када сам имала седам година, родитељи су ме уписали у католичку школу. Међутим, ужасавало ме је неморално понашање свештеника и часних сестара. Зато ме је након годину дана, мајка исписала из школе.

Касније сам живела у интернату. Једне ноћи, отац је дошао по мене како би ме одвео на сигурно, јер је Грац био бомбардован. Заклон смо потражили у граду Шладмингу. Само што смо прешли мост, он је био разнесен. Једном другом приликом, док сам била у дворишту са својом баком, авиони који су ниско летели отворили су ватру на нас. До краја рата, увидели смо да су нас и црква и власт изневерили.

Године 1950, једна жена која је била Јеховин сведок почела је да посећује моју мајку како би јој пренела библијску истину. Ја сам слушала њихове разговоре и чак присуствовала неким скупштинским састанцима. Пошто се мајка уверила да је пронашла истину, 1952. се крстила као Јеховин сведок.

У то време ми је скупштина у нашем месту изгледала као клуб пензионера. Међутим, касније смо једном приликом посетили другу скупштину где је било доста младих. Та скупштина није била ни налик клубу пензионера. Када сам се вратила у Грац, кренула сам редовно на све састанке и убрзо сам се уверила да сам пронашла истину. Такође сам увидела да је Јехова такав Бог да нас неће изневерити чак и онда када мислимо да смо сами у неким тешким ситуацијама (Пс. 3:5, 6).

Желела сам да и другима пренесем истину из Библије. Најпре сам сведочила свом брату и сестрама. Моје четири старије сестре су већ биле отишле од куће да би радиле као учитељице. Оне су живеле у различитим местима, али ја сам сваку посетила и  подстакла да проучава Библију. С временом су и мој брат и свих мојих пет сестара почели да проучавају Библију и постали су Јеховини сведоци.

У другој седмици моје службе од куће до куће, упознала сам једну жену која је имала око 30 година. Почела сам да проучавам Библију с њом. Након неког времена, она се крстила, а то су касније учинили и њен супруг и њихова два сина. Проучавање с том женом снажно је утицало на мене у духовном смислу. Како? Пре тога са мном нико није проучавао Библију. Зато сам сваки пут пре проучавања морала да се добро припремим. Заправо, прво сам проучавала због себе, а после да бих поучила њу. То ми је заиста помогло да боље разумем истину. Тако сам се у априлу 1954. крстила у води у знак предања Јехови.

Године 1955, присуствовала сам међународним конгресима у Немачкој, Француској и Енглеској. Током боравка у Лондону, упознала сам брата Алберта Шродера. Он је био инструктор у Библијској школи Галад, а касније је служио као члан Водећег тела. За време обиласка Британског музеја, брат Шродер нам је показао неке од библијских манускрипата. У њима се налазило Божје име исписано на хебрејском и он нам је објаснио колико је то важно. Због тога сам још више заволела Јехову и истину, што ме је подстакло да будем још одлучнија да другима преносим добру вест из Божје Речи.

Тако сам 1. јануара 1956. започела са општом пионирском службом. Четири месеца касније, постала сам специјални пионир. У граду Мистелбаху, у Аустрији, у ком је требало да почнем да служим, у то време није било Сведока. Међутим, није требало да служим сама, већ с једном сестром. Али испрва нам није било лако да се уклопимо. Ја сам имала скоро 19 година и одрасла сам у граду, а она је имала 25 година и одрасла је на селу. Ја сам волела дуже да спавам, док је она волела да устаје рано. Ја сам волела да увече остајем до касно, док је она волела да иде на спавање раније. Па ипак, примена библијских начела нам је помогла да се прилагодимо једна другој и да лепо сарађујемо као пионири.

Касније смо се суочиле и с другим проблемима. У више наврата смо доживеле истинитост речи: „Прогоњени смо, али нисмо напуштени“ (2. Кор. 4:7-9). Једном приликом, док смо проповедале у једном селу, неки људи су пустили псе на нас. Тако смо се нашле окружене великим псима, који су лајали и режали на нас. Ухватиле смо се за руке и помолиле се: „Јехова, молимо те да када нас нападну умремо брзо!“ Када су се пси приближили на само корак од нас, стали су машући репом, а затим су отишли. Биле смо уверене да нас је Јехова сачувао. Након тога смо проповедале у том селу и биле смо пријатно изненађене јер су људи били расположени за разговор. Можда су били изненађени што нас пси нису напали или што смо остале у њиховом месту, упркос тако страшном искуству. С временом су неки од тих мештана постали Сведоци.

Једном другом приликом, нашле смо се у горој ситуацији. Наиме, једног дана је газда  куће у којој смо становале дошао кући пијан. Претио је да ће нас убити јер узнемиравамо комшилук. Његова супруга је покушавала да га смири, али нажалост безуспешно. Из наше собе на спрату куће, чуле смо њихов разговор. Брзо смо ставиле столице уз врата и почеле да пакујемо ствари у кофере. Када смо кренуле да изађемо, газда је на врху степеништа стајао с великим ножем у руци. Побегле смо кроз задња врата куће са својим стварима и спустиле се до стазе која је водила кроз дугачко двориште и никад се више нисмо вратиле.

Отишле смо до једног хотела и затражиле собу. На крају смо тамо остале скоро годину дана, што је добро утицало на нашу службу. У ком смислу? Хотел се налазио у центру града и неки с којима смо проучавале Библију желели су да проучавамо код нас. Убрзо смо у нашој соби почели сваке седмице да одржавамо разматрање књиге, као и разматрање Стражарске куле. Обично је било око 15 присутних.

У Мистелбаху смо живеле више од годину дана. Затим сам била замољена да се као специјални пионир преселим у Фелдбах, град који се налази јужно од Граца. Тамо сам служила с једном другом сестром, али ни у том месту није постојала скупштина. Живеле смо у малој соби на спрату једне брвнаре. Ветар је фијукао кроз пукотине које смо покушавале да запушимо новинама. Поред тога, воду смо захватале из бунара. Међутим, сав тај труд се на крају исплатио. За само неколико месеци, основана је група. С временом је око 30 чланова породице с којом смо проучавале прихватило истину.

Таква искуства су продубила моју захвалност према Јехови, јер он никада неће изневерити оне којима је Краљевство на првом месту у животу. Иако нас људи могу изневерити, Јехова то никада неће (Пс. 121:1-3).

Године 1958, у Њујорку је планирано да се одржи међународни конгрес, на стадионима Јенки и Поло Граундс. Желела сам да присуствујем, па сам послала молбу подружници у Аустрији и она ми је била одобрена. Браћа су ме такође питала да ли бих желела да похађам 32. разред школе Галад. То ни у сну не бих одбила! Одмах сам одговорила: „Да, желела бих.“

У Галаду сам седела поред брата Мартина Пецингера. Иако је доживео ужасне ствари  у нацистичким концентрационим логорима, остао је веран Јехови. Касније је служио као члан Водећег тела. На часовима би ме понекад тихо упитао: „Ерика, како бисмо то рекли на немачком?“

Отприлике на половини школовања, брат Натан Нор нам је свима саопштио у којој земљи ћемо служити након школе. Ја сам била послата у Парагвај. Пошто сам била веома млада, била ми је потребна очева дозвола како бих могла да уђем у ту земљу. Након што сам је добила, отишла сам у Парагвај у марту 1959. Још једна сестра је послата да служи са мном и живеле смо у мисионарском дому у Асунсиону.

Након неког времена, упознала сам Волтера Брита, који је похађао 30. разред школе Галад. Касније смо се венчали и тако смо заједно могли да се суочимо с оним што ће нам живот донети. Кад год бисмо наишли на неки проблем, храбрило нас је Јеховино обећање из Исаије 41:10: „Не бој се, јер сам ја с тобом. Не осврћи се плашљиво, јер сам ја твој Бог. Ја ћу те ојачати.“ Тако смо се уверили у тачност тога да докле год смо верни Јехови и докле год нам је његово Краљевство на првом месту у животу, он нас неће изневерити.

С временом смо били замољени да се преселимо на подручје у близини границе с Бразилом. Тамо су свештеници хушкали неке младе да бацају каменице на мисионарски дом, који ионако није био у добром стању. У то време је Волтер почео да проучава Библију с начелником полиције, који се побринуо да полиција једну седмицу штити наш дом. Након тога, више нисмо имали проблема. Касније смо пронашли прикладније место за становање, с друге стране границе. Испоставило се да је то била добра одлука јер смо могли да одржавамо састанке и у Парагвају и у Бразилу. Док смо служили на том подручју, основане су две мање скупштине.

Доктори су ми једном приликом рекли да нећу моћи да имам децу. Зато смо се веома изненадили када смо 1962. сазнали да сам у другом стању. С временом смо се преселили у Холивуд, на Флориди, близу Волтерове породице. Наредних година, Волтер и ја нисмо могли да служимо као пионири, јер смо бринули о породици. Али и даље нам је Краљевство било на првом месту у животу (Мат. 6:33).

Када смо у новембру 1962. стигли на Флориду, веома смо се изненадили када смо видели да су браћа усвојила став средине у којој су живели, па су састанци одржавани посебно за црнце и посебно за белце. Тако су била подељена и подручја за проповедање. Међутим, Јехова не дели људе према раси. Убрзо су скупштине постале мешовите. Јасно је да је иза те промене стајао Јехова, будући да на том подручју сада има доста скупштина.

Нажалост, Волтер је 2015. умро од рака на мозгу. Био је предиван супруг 55 година. Волео је Јехову и помагао је многој браћи. Једва чекам да га поново видим здравог, када буде ускрснуо (Дела 24:15).

Веома сам захвална што сам у пуновременој служби више од 40 година. Током тог периода сам осетила неописиву радост и доживела много благослова. На пример, Волтер и ја смо могли да присуствујемо крштењу сваке особе с којом смо проучавали, а било их је 136. Наравно да је било и тешких тренутака. Али због њих никада нисмо престали да служимо нашем верном Богу, већ смо му се још више приближили, чврсто верујући да ће он решити проблеме у право време и на прави начин. И заиста је тако! (2. Тим. 4:16, 17).

Много ми недостаје Волтер, али пионирска служба ми помаже да се изборим с тугом. Нарочито уживам да проучавам Библију с другима и да им преносим дивну наду о ускрсењу. Јехова је у небројено много ситуација показао да ме није изневерио. Као што је обећао, јачао ме је, помагао ми и подржавао ме својом „праведном десницом“ (Ис. 41:10).