Пошто се проповедало све већем броју људи, било је потребно више литературе. Браћа у Бетелу у Бруклину штампала су часописе, али не и књиге. То су радиле друге штампарије. Једном приликом, месецима није било довољно књига за службу пошто штампарија с којом смо сарађивали није могла да произведе потребан број примерака. Брат Ратерфорд је тада питао Роберта Мартина, тадашњег надгледника наше штампарије, да ли бисмо могли сами да штампамо књиге.

Брат Мартин је касније испричао: „Била је то генијална, али помало застрашујућа идеја, зато што је то значило да треба да набавимо опрему за штампање и увезивање књига и покренемо посао.“ Браћа су изнајмила простор у улици Конкорд 18 у Бруклину и набавила све потребне машине.

Није свима било драго због те одлуке. Директор компаније која је до тада штампала наше књиге посетио је нашу нову штампарију. Рекао је браћи: „Ето, имате најсавременију штампарију, а нико жив нема представу о томе како све то функционише. За шест месеци, све ће се ово претворити у гомилу гвожђурије.“

Брат Мартин је испричао: „Оно што је тај човек рекао звучало је сасвим логично, али превидео је једну веома важну чињеницу – да је Господ увек уз нас.“ Наш брат је био у праву. Ускоро је наша нова штампарија производила 2 000 књига дневно.

Након што се почело са штампањем књига, уведена је још једна новина. Истраживачи  Библије су почели да користе и радио како би ширили добру вест. У суботу после подне, 26. фебруара 1922, брат Ратерфорд је на радију одржао говор „Милиони који сада живе неће никада умрети“. Емитовала га је радио-станица KOG у Лос Анђелесу.

Према неким проценама, тај говор је слушало око 25 000 људи. Неки од њих су брату Ратерфорду послали писма захвалности. Једно такво писмо написао је и Вилард Ашфорд, из Санта Ане у Калифорнији. Он је похвалио брата Ратерфорда за веома леп и занимљив говор. Још је рекао: „Будући да имамо троје болесних у кући, да није радија, нико од нас не би могао да чује овај говор чак и да је био одржан у комшилуку.“

У наредним недељама емитовано је још говора. Крајем године, у Стражарској кули је писало да је „најмање 300 000 људи чуло за добру вест преко радија“.

Подстакнути позитивном реакцијом слушалаца, Истраживачи Библије су одлучили да на Статен Ајланду, недалеко од Бетела у Бруклину, изграде своју радио-станицу. Она се звала WBBR и у наредним годинама браћа су је користила да би преносила поруку о Краљевству великом броју људи широм Сједињених Држава.

У Стражарској кули од 15. јуна 1922. било је објављено да ће те године, од 5. до 13. септембра, бити одржан конгрес у Сидар Поинту, у Охају. Међу Истраживачима Библије који су дошли у Сидар Поинт владало је велико узбуђење.

Брат Ратерфорд је у свом уводном говору рекао: „Потпуно сам сигуран да ће Господ благословити овај конгрес и да ће се побринути да се на земљи да највеће сведочанство свих времена.“ Један за другим, сви говорници су подстицали присутне да проповедају.

У петак, 8. септембра, око 8 000 браће и сестара слило се у конгресну салу. Сви су једва чекали да чују говор брата Ратерфорда. Надали су се да ће објаснити  значење слова „ADV“, која су била одштампана на њиховим позивницама. Док су заузимали места, многи од њих су приметили да се изнад бине налази велико, уредно намотано платно. Артур Клаус, који је допутовао на конгрес из Тулсе у Оклахоми, пронашао је место одакле је могао добро да чује говоре, што није било нимало лако, јер у то време на конгресима није било микрофона ни звучника који би појачали звук.

Да нико не би ометао говор, председавајући програма је рекао да они који закасне неће моћи да уђу у салу током говора брата Ратерфорда. Он је започео свој говор у 9.30, цитирајући Исусове речи из Матеја 4:17: „Приближило [се] небеско Краљевство.“ Док је говорио о томе како ће људи чути за то Краљевство, рекао је: „Исус је објавио да ће у време своје присутности надгледати жетву током које ће сакупити све који воле истину и желе да му верно служе.“

Брат Клаус, који је седео у главној сали, касније је испричао: „Упијали смо сваку реч.“ Али изненада му је позлило и морао је да изађе. Тешка срца је напустио салу, знајући да неће моћи да се врати.

После неколико минута, било му је боље. Када је кренуо назад, из сале је чуо снажан аплауз. Горео је од жеље да сазна о чему је реч. Да би чуо остатак тог изузетног говора, одлучио је да ће се, ако буде требало, попети чак и на кров. Пошто је у то време имао 23 године, није му био проблем да се попне тамо. Када се нашао на крову, видео је да су прозори отворени и док им се приближавао, запазио је да се одатле говор могао одлично чути.

Али Артур није био сам. Неки његови пријатељи су такође били на крову. Френк  Џонсон, један од њих, дотрчао је и упитао га: „Да ли имаш оштар џепни нож?“

„Имам“, одговорио је Артур.

„Ти си одговор на наше молитве“, рекао је Френк. „Да ли видиш ово огромно платно? То је транспарент и закачен је за ове ексере. Пажљиво слушај Судију a. Када он каже: ’Објављујте, објављујте‘, пресеци ова четири канапа.“

Артур је с ножићем у руци, заједно са осталима, чекао на знак. Ускоро је брат Ратерфорд дошао до најважнијег дела говора. Тада је са жаром, пун одушевљења, готово узвикнуо: „Будите верни и поуздани Господови сведоци! Борите се све док не буде избрисан и последњи траг Вавилона! Објављујте ту вест надалеко и нашироко! Свет мора сазнати да је Јехова Бог и да је Исус Христ Краљ над краљевима и Господар над господарима. Ово је најважнији дан. Гледајте, Краљ влада! Ви сте његови заступници. Зато објављујте, објављујте, објављујте вест о Краљу и његовом Краљевству!“

Артур је испричао да су он и друга браћа пресекли канапе и да се платно равномерно одвило. У складу са словима „ADV“, на њему је писало: „Објављујте Краља и Краљевство“. (Слова „ADV“ су прва три слова енглеске речи advertise која значи објављујте).

Конгрес у Сидар Поинту помогао је браћи да се усредсреде на проповедање о Краљевству. Многи су с још већим жаром наставили да проповедају. Један колпортер (пионир) из Оклахоме написао је: „Већина људи на подручју на ком смо проповедали ради у рудницима угља и веома су сиромашни.“ Он је рекао да су многи од њих „бризнули у плач“ када су чули поруку која се налази у часопису Златни век. Још је додао: „Срећни смо што можемо да им пружимо утеху.“

Истраживачи Библије су знали колико су важне Исусове речи из Луке 10:2, где пише: „Жетва је велика, а радника је мало.“ Како се година ближила крају, њихова жеља да нашироко и надалеко објављују поруку о Краљевству била је већа него икад.