ЖИВОТНА ПРИЧА
Пронашао сам нешто боље од медицине
„ОД ДЕТИЊСТВА сањам о томе!“ То сам узбуђено рекао једном брачном пару који је давне 1971. дошао код мене на преглед. Те године сам управо отворио своју лекарску ординацију. Разговор с тим пацијентима био је прекретница у мом животу. Испричаћу вам ко су они били, шта је био мој дечачки сан и зашто верујем да ће се он ускоро остварити.
Родио сам се 1941. у једној сасвим обичној породици у Паризу. Када сам имао 10 година, добио сам туберкулозу и нисам могао да идем у школу. Био сам веома разочаран зато што сам волео да учим. Плућа су ми била веома слаба па су доктори препоручили да лежим. Тако сам наредних неколико месеци провео у кревету читајући један речник и слушајући образовни програм Париског универзитета који је емитовала Радио Сорбона. Када су доктори најзад проценили да сам здрав и да бих могао да се вратим у школу, био сам пресрећан. Помислио сам како је фантастично бити лекар. Од тада сам сањао да лечим људе. Кад год би ме отац питао шта бих желео да будем кад порастем, одговорио бих му: „Волео бих да будем доктор.“ Тако је медицина постала моја прва љубав.
НАУКА МЕ ЈЕ ПРИБЛИЖИЛА БОГУ
Потичем из католичке породице. Међутим, нисам баш имао јасну представу о Богу и имао сам много питања на која нисам знао одговор. Тек кад сам почео да студирам медицину, уверио сам се да је живот настао стварањем.
Сећам се када сам први пут под микроскопом посматрао ћелије лале. Био сам задивљен како су компоненте те ћелије реаговале на топлоту и хладноћу. Посматрао сам и како се цитоплазма (супстанца која испуњава ћелију) скупља када ћелија дође у додир са сољу и шири када је у чистој води. Захваљујући овој и многим другим реакцијама, живи организми се могу прилагодити различитим условима. Кад сам разумео колико је свака ћелија заправо
сложена, схватио сам да живот није могао настати случајно.На другој години медицине пронашао сам још више доказа да Бог постоји. На часовима анатомије изучавали смо како нам грађа подлактице омогућава да савијамо прсте. Начин на који лигаменти и тетиве повезују мишиће с костима стварно је чудесан. На пример, сазнао сам да се тетива која повезује један од мишића подлактице и други чланак прста дели у два језичка код првог чланка. То је случај са свим прстима, изузев палца. На тај начин се формира лук испод ког пролазе друге тетиве до врхова прстију. Лигаменти држе тетиве чврсто припојене уз кости. Да није тако, тетиве у нашој шаци би биле превише затегнуте и покрети наших прстију не би били толико прецизни. Било ми је савршено јасно да је за грађу људског тела заслужан неко веома интелигентан.
Док сам на факултету учио како беба почиње да дише након рођења, све више сам се дивио Створитељу. Док је у материци, беба добија кисеоник преко пупчане врпце. Сићушни мехурићи у њеним плућима, који се зову алвеоле, још увек нису испуњени ваздухом. Како се тренутак рођења приближава, оне се полако испуњавају течношћу која се назива плућни сурфактант. А када се беба роди и први пут удахне ваздух, дешава се нешто невероватно. Овални отвор у њеном срцу се затвара и тако се крв усмерава ка плућима. У том кључном тренутку плућни сурфактант спречава да се зидови алвеола слепе и омогућава да ваздух брзо продре у њих. Тако беба одједном почиње да самостално дише.
Желео сам да боље упознам онога ко је заслужан за сва та чуда тако да сам почео да озбиљно читам Библију. Био сам фасциниран законима о хигијени које је Бог дао Израелцима још пре 3 000 година. Требало је да закопавају измет, да се редовно купају и да стављају у карантин људе који су имали симптоме неке заразне болести (Лев. 13:50; 15:11; Пон. зак. 23:13). Библија је још тада говорила о томе како спречити ширење заразних болести, што је наука открила тек пре нешто више од једног века. И закони о сексуалној хигијени који се спомињу у књизи Левитска доприносили су општем здрављу израелског народа (Лев. 12:1-6; 15:16-24). Дошао сам до закључка да је Створитељ те законе дао Израелцима за њихово добро и да их је послушност тим законима штитила. Све то ме је уверило да је Библија надахнута од Бога – Бога чије име тада нисам знао.
УПОЗНАО САМ СВОЈУ СУПРУГУ И ПРОНАШАО ИСТИНУ
Док сам студирао медицину, упознао сам Лиди и заљубио сам се у њу. Венчали смо се 1965. када сам био на половини студија. До 1971, већ смо имали троје деце, а касније смо добили још троје. Лиди ми је била велика подршка у сваком погледу, и на послу и код куће.
Дела 15:28, 29). Онда су ми показали шта ће Боже Краљевство урадити – уклониће патњу, болест и смрт (Откр. 21:3, 4). Сав одушевљен, рекао сам: „Од детињства сањам о томе! Баш зато сам и постао доктор – желео сам да помажем људима који пате.“ Био сам толико узбуђен због онога што сам чуо да смо разговарали око сат и по. Тада сам сазнао да Створитељ коме сам се толико дивио има име – Јехова. До краја разговора, ја у свом срцу више нисам био католик.
Радио сам у болници три године, а онда сам отворио своју ординацију. Недуго након тога, дошла су ми два нова пацијента, брачни пар који сам поменуо на почетку. Кад сам кренуо да мужу препишем терапију, жена је рекла: „Докторе, молим вас, само без крви.“ То ме је изненадило, па сам рекао: „Стварно? А зашто?“ Она је одговорила: „Ми смо Јеховини сведоци.“ Никада до тада нисам чуо ни за Јеховине сведоке ни за њихов став о крви. Та жена ми је из Библије показала зашто не желе да приме крв (Тај брачни пар је био код мене у ординацији још три пута и сваки пут смо разговарали више од сат времена. Зато сам их позвао код мене кући како бисмо имали више времена да разговарамо о Библији. Иако је моја супруга пристала да присуствује проучавању Библије, није се сложила с тим да су неке католичке доктрине којима смо поучавани биле погрешне. Зато сам једног дана позвао католичког свештеника да дође код нас. Дебатовали смо о католичким учењима до касно у ноћ, а користили смо само Библију. Тај разговор је уверио Лиди да су учења Јеховиних сведока истинита. Наша љубав према Јехови све више је расла и обоје смо се крстили 1974.
ЗАВОЛЕО САМ ЈЕХОВУ ВИШЕ ОД МЕДИЦИНЕ
Сазнање шта ће Бог учинити за човечанство снажно је утицало на моје приоритете у животу. Служење Јехови постало је важније од свега у нашем животу. Васпитавали смо своју децу у складу с Божјим мерилима. Учили смо их да воле Бога и људе и то нас је још више зближило као породицу (Мат. 22:37-39).
Лиди и ја се често насмејемо кад се присетимо како су наша деца гледала на то што смо нас двоје сложни у постављању кућних правила. Она су знала да у нашој кући важи Исусово правило да „да“ значи Мат. 5:37). На пример, када је једна од наших ћерки имала 17 година, Лиди јој једном приликом није дозволила да изађе са својим друштвом. А онда јој је другарица рекла: „Па ако те мама не пушта, питај тату.“ Али наша ћерка јој је одговорила: „Не пролази то код мојих. Они су увек у дослуху.“ Очигледно је да су сва наша деца добро знала да се доследно држимо библијских мерила. Драго нам је што сада многи у нашој породици служе Јехови.
„да“, а „не“ значи „не“ (Након што сам упознао истину, медицина ми више није била најважнија у животу. Али и даље сам желео да користим знање које сам стекао да помажем Божјем народу. Зато сам се пријавио да служим као доктор док је Бетел био у Паризу, а и касније кад је премештен у Лувије. Већ скоро 50 година служим као бетелски сарадник. У том периоду, стекао сам пуно драгих пријатеља у Бетелу, а неки од њих сада имају преко 90 година. Једног дана сам тамо упознао једног младог брата и пријатно сам се изненадио кад сам сазнао да сам пре 20 година порађао његову мајку кад је он дошао на свет.
СВОЈИМ ОЧИМА САМ ВИДЕО КАКО ЈЕХОВА БРИНЕ ЗА СВОЈ НАРОД
Док сам током година гледао како Јехова води и штити свој народ, моја љубав према њему све више је расла. Почетком 1980, Водеће тело је у Сједињеним Државама покренуло програм с циљем да оствари бољу сарадњу између Јеховиних сведока и медицинског особља.
Затим је 1988. Водеће тело основало ново одељење у Бетелу – Службу за сарадњу с болницама. То одељење је надгледало Одборе за односе с болницама (ООБ) на територији Сједињених Држава. Они су помагали Јеховиним сведоцима да добију адекватну здравствену негу. Касније су такви одбори формирани у многим земљама, укључујући и Француску. Дивно је видети како се Јехова преко своје организације брине да браћа и сестре који су болесни добију одговарајуће лечење.
ОСТВАРИО САМ СВОЈ САН
Медицина је била моја прва љубав. Али кад сам упознао истину, схватио сам да је много важније помагати људима у духовном погледу – да се помире с Јеховом, који је извор живота. Кад сам се пензионисао, Лиди и ја смо постали стални пионири и сваког месеца смо проводили доста времена у проповедању добре вести о Краљевству. Још увек проповедамо колико год можемо јер знамо да се тако могу спасти животи.
И даље волим да лечим људе, али свестан сам да ни најбољи доктор не може излечити све болесне нити спречити да неки од њих умру. Зато једва чекам време када патњи, болести и смрти више неће бити. У новом свету који се брзо приближава, моћи ћу у сву вечност да учим о свему што је Јехова створио, укључујући и то како функционише људско тело, чему сам се одувек дивио. Тада ће се у потпуности остварити мој дечачки сан!