1. Како се Божје слуге осећају кад почине неки грех?

„ЈАДАН сам ти ја човек!“ (Римљ. 7:24). Ове речи које је изговорио апостол Павле одражавају осећања многих данашњих Божјих слугу. Сви смо наследили грех и када неким поступком разочарамо Јехову, осећамо се јадно. Неки који су починили озбиљан грех чак мисле да им Јехова не може опростити.

2. (а) Како се из Псалма 34:22 види да Божје слуге не треба да слама кривица због неког греха? (б) О чему ће бити речи у овом чланку? (Видети оквир „ Поуке или пророчанско значење?“)

² Свето писмо нас уверава да они којима је Јехова уточиште не треба да буду сломљени осећајем кривице због почињеног греха. (Прочитати Псалам 34:22.) Како нам Јехова може бити уточиште? Шта треба да урадимо да би нам Јехова указао милосрђе и опростио нам грехе? Одговоре на ова питања можемо добити ако осмотримо која је била сврха градова уточишта у древном Израелу. Тачно је да је то било у време када су Израелци били под Законом, што је трајало до Педесетнице 33. године н. е. Али тај Закон им је дао Јехова. Дакле, то што су постојали ти градови  открива нам како Јехова гледа на грех, на оне који су починили неки грех и на покајање. Погледајмо укратко шта је била сврха тих градова и како су они функционисали.

3. Како су у Израелу кажњавани они који су некоме намерно одузели живот?

³ Јехова је озбиљно гледао на проливање крви. Када би један Израелац намерно одузео живот некоме, „крвни осветник“, то јест најближи рођак жртве, имао је право да га убије (Бр. 35:19). Тако би се осветила недужна проливена крв, а Обећана земља би остала чиста, јер је Јехова заповедио: „Немојте онечистити земљу у којој живите, јер [проливена] крв онечишћује земљу“ (Бр. 35:33, 34).

4. Како су у Израелу решавани случајеви ненамерног убиства?

⁴ Али како су се у Израелу решавали случајеви ненамерног убиства? Премда у том случају особа није имала намеру да некоме одузме живот, ипак је била крива за проливање недужне крви (Пост. 9:5). Зато јој је било указано милосрђе тако што јој је било допуштено да од крвног осветника побегне у неки од шест градова уточишта. Тамо је била на сигурном. Међутим, морала је остати у том граду до смрти првосвештеника (Бр. 35:15, 28).

5. Зашто нам постојање градова уточишта помаже да још боље упознамо Јехову?

⁵ Постојање градова уточишта није била идеја неког човека. Јехова је заповедио Исусу Навину: „Кажи Израеловим синовима: ’Одредите себи градове уточишта.‘“ Ти градови су били свети (Ис. Нав. 20:1, 2, 7, 8). Пошто је Јехова одредио да ти градови имају посебну сврху, можемо много научити о њему. Како на основу тога можемо боље разумети Јеховино милосрђе? Како Јехова и нама може бити уточиште?

6, 7. (а) Која је била улога старешина у суђењу оном ко је ненамерно неког убио? (Видети слику на почетку чланка.) (б) Зашто је било мудро да бегунац изађе пред старешине?

⁶ Онај ко је случајно некога убио, морао је најпре да побегне у град уточишта и да „изнесе свој случај старешинама“ на градским вратима. Требало је да га старешине тог града приме и да му дозволе да ту живи (Ис. Нав. 20:4). Затим би га, након неког времена, послали код старешина града у ком се десило убиство како би те старешине решиле његов случај. (Прочитати Бројеве 35:24, 25.) Тек након што би они закључили да је до убиства дошло ненамерно, бегунац се могао вратити у град уточишта.

⁷ Зашто су старешине решавале такве случајеве? Да би се сачувала чистоћа у народу и да би онај ко је ненамерно неког убио добио Јеховино милосрђе. Један библиста је написао да уколико се бегунац не би појавио пред старешинама, то би било „на његову штету“. Такође је додао: „Његова крв би пала на његову главу јер није искористио заштиту коју му је Бог пружио.“ Дакле, онај ко је ненамерно неког убио морао је да затражи помоћ и да је прихвати. Ако не би побегао у неки од градова уточишта, крвни осветник би имао право да га убије.

8, 9. Зашто хришћанин који је починио озбиљан грех треба да се обрати за помоћ старешинама?

⁸ Хришћанин који почини озбиљан грех треба да тражи помоћ старешина како би се духовно опоравио. Зашто је  то толико важно? Као прво, из Библије видимо да је Јехова одредио да старешине решавају случајеве у којима је почињен озбиљан грех (Јак. 5:14-16). Као друго, на тај начин особа која се каје за своје грехе не остаје без Божје заштите и мања је вероватноћа да ће поново починити тај грех (Гал. 6:1; Јевр. 12:11). Као треће, старешине имају одговорност да утеше такву особу и да јој помогну да се избори с болом и осећајем кривице. Зато Јехова за старешине каже да су „уточиште од олује“ (Ис. 32:1, 2). Зар све то није израз Јеховиног милосрђа?

⁹ Многе Божје слуге су осетиле олакшање кад су добиле помоћ старешина. На пример, брат по имену Данијел је починио озбиљан грех, али се неколико месеци устручавао да се обрати старешинама. „Пошто је прошло тако пуно времена“, признаје он, „мислио сам да ни старешине не могу више да ми помогну. Осим тога, стално сам био у страху да ће неко сазнати шта сам урадио. Кад сам се молио Јехови, увек сам имао потребу да му најпре кажем колико ми је жао због онога што сам урадио.“ На крају је ипак потражио помоћ старешина. Сада о томе каже: „Наравно да сам се плашио да им приђем. Али после тога сам имао осећај као да ми је огроман терет пао с леђа. Сада могу са свом слободом да се обратим Јехови.“ Данијел сада има чисту савест и недавно је постао слуга помоћник.

10. Шта је онај ко је неког ненамерно убио морао да уради да би му било указано милосрђе?

¹⁰ Онај ко је некога ненамерно убио, морао је нешто да предузме да би му било указано милосрђе. Морао је да побегне у најближи град уточишта. (Прочитати Исуса Навина 20:4.) Сигурно није оклевао, јер му је живот зависио од тога. Морао је да што пре стигне у град уточишта и да остане у њему. То је подразумевало неке жртве. Морао је да остави посао и дом * и није смео да напусти град уточишта, све до смрти  првосвештеника (Бр. 35:25). Али био је спреман на све то. Ако би напустио град уточишта, показао би да му није важно што је пролио нечију крв и довео би свој живот у опасност.

11. Како показујемо да Божје милосрђе не узимамо здраво за готово?

¹¹ И данас они који се кају за почињени грех треба да нешто предузму. Морају престати да чине тај грех и да такорећи беже не само од озбиљних грехова већ и од оних мањих, који често воде до већих. Апостол Павле је под Божјим надахнућем описао како су хришћани у Коринту показали да су се покајали: „То што сте се ражалостили у складу с Божјом вољом уродило је горљивошћу у вама, па очишћењем, па огорчењем, па страхом, па искреном жељом за покајањем, па ревношћу, па исправљањем онога што је неисправно“ (2. Кор. 7:10, 11). Дакле, ако се истински трудимо да више не грешимо, показаћемо Јехови да смо свесни озбиљности своје ситуације и да његово милосрђе не узимамо здраво за готово.

12. Чега се неки хришћанин можда мора одрећи да би му Бог и даље указивао милосрђе?

¹² Чега се неки хришћанин можда мора одрећи да би му Бог и даље указивао милосрђе? Мора бити спреман да се одрекне чак и онога што воли, ако га то доводи у опасност да почини грех (Мат. 18:8, 9). Ако те неко друштво наводи да радиш нешто чиме ћеш повредити Јехову, да ли ћеш престати да се дружиш с њима? Ако имаш проблем са алкохолом, да ли ћеш избегавати ситуације у којима си у искушењу да попијеш мало више? Ако се бориш с неморалним жељама, да ли ћеш избегавати филмове, веб-сајтове или нешто друго што би могло изазвати нечисте мисли? Не заборавимо да је свака жртва коју учинимо да бисмо остали верни Јехови вредна труда. Ништа није горе од осећаја да нас је Јехова напустио. С друге стране, нема ничег лепшег него бити у његовој „вечној милости“ (Ис. 54:7, 8).

13. Зашто је бегунац у граду уточишта могао бити безбедан и наставити с нормалним животом?

¹³ Када је бегунац стигао у град уточишта, био је сигуран у њему. Јехова је за те градове рекао: „Нека вам ти градови служе као уточиште“ (Ис. Нав. 20:2, 3). Јехова није тражио да се бегунцу поново суди за исту ствар, нити је крвни осветник могао да уђе у град уточишта и убије бегунца. Онај ко је ненамерно неког убио није се морао плашити одмазде. Докле год је био у граду уточишта, био је безбедан под Јеховином заштитом. То није био затвор. У том граду је могао да ради, да помаже другима и да у миру служи Јехови. И поред свега што се десило, могао је наставити с нормалним животом.

14. У шта хришћани који су се покајали за своје грехе могу бити уверени?

¹⁴ Неке Божје слуге које су починиле озбиљан грех, али су се покајале, можда су такорећи заробљене осећајем кривице и можда чак мисле да ће њихов грех увек бити Јехови пред очима. Ако се тако осећаш, буди сигуран да када ти Јехова опрости, он то чини потпуно. У то се уверио Данијел, ког смо раније цитирали. Старешине су му дале савет и помогле му да се духовно опорави, након чега је поново имао чисту савест. Он је рекао: „Осећам као да поново могу да дишем. Пошто се све  решило на исправан начин, више ме не притиска осећај кривице. Тај грех је остао иза мене. Као што је Јехова рекао, он толико удаљује наше преступе од нас да нам више нису пред очима.“ Бегунац који је био у граду уточишта није морао да се плаши крвног осветника. Слично томе, када нам Јехова једном опрости, не треба да се плашимо да ће тражити разлог да се поново врати на тај грех и да ће нас због њега казнити. (Прочитати Псалам 103:8-12.)

15, 16. Како нас то што је Исус наш Откупитељ и Првосвештеник уверава у Божје милосрђе?

¹⁵ У поређењу са Израелцима, ми имамо још више разлога да будемо сигурни да ће нам Јехова указати милосрђе. Апостол Павле је рекао колико се осећа јадно што не успева да у свему буде послушан Јехови, али је затим додао: „Нека је хвала Богу преко Исуса Христа, нашег Господа!“ (Римљ. 7:25). Дакле, и поред тога што се борио с урођеном несавршеношћу и гресима које је починио у прошлости и за које се покајао, Павле је био сигуран да ће му Јехова опростити преко Исуса. Захваљујући Исусовој откупној жртви, можемо имати чисту савест и унутрашњи мир (Јевр. 9:13, 14). Као Првосвештеник, Исус „може у потпуности спасти оне који преко њега приступају Богу, јер је увек жив да се заузима за њих“ (Јевр. 7:24, 25). Израелци су у древно доба имали првосвештеника и због његове улоге су били сигурни да ће им греси бити опроштени. Будући да је Исус наш Првосвештеник, имамо још више разлога да будемо уверени у то да ће нам бити указано милосрђе и незаслужена доброта „кад нам затреба помоћ“ (Јевр. 4:15, 16).

¹⁶ Да би Јехова био наше уточиште, морамо веровати у Исусову откупну жртву. Немојмо само размишљати о њој као о нечему што помаже многим људима. Будимо уверени да она помаже лично нама (Гал. 2:20, 21). Будимо уверени да је она темељ да Бог опрости наше грехе и да она нама пружа наду у вечни живот. Исусова откупна жртва је Јеховин дар нама лично.

17. Зашто желиш да Јехова буде твоје уточиште?

¹⁷ Градови уточишта су били одраз Јеховиног милосрђа. Тиме што је одредио да такви градови постоје, Јехова је показао да је живот свет. Осим тога, видели смо како нам старешине могу помоћи, шта подразумева право покајање, као и то да Јехова не опрашта половично. Да ли је Јехова наше уточиште? Не постоји сигурније место од тога (Пс. 91:1, 2). У следећем чланку ћемо видети како нам оно што знамо о градовима уточишта може помоћи да поступамо попут Јехове када је реч о правди и милосрђу.