Била сам калуђерица

ТАДА, године 1960. путујући једним туристичким бродом из Хаифе за Кипар, присећала сам се гледајући духовним очима, протеклих 30 година живота у манастиру. Иако сам још увек била одевена као калуђерица, носила сам са собом писмо, које ме ослобађало тог завета. У то ми је време само једна мисао пролазила главом; доспети у Бејрут (Либан) и наћи посао.

Али, зашто сам уопште постала калуђерица? И зашто сам након толико година напустила манастир?

Зашто сам постала калуђерица

Кратко након Првог светског рата — као дете живела сам са очухом и маћехом на југоистоку Француске — посетио нас је неки протестантски проповедник. Приметивши да се интересујем за све што је говорио, поклонио ми је мали „Нови завет“. Отада почиње да расте моје интересовање за Библију.

Касније сам разговарала с неким католицима о томе како желим да разумем Свето Писмо, али сви су ми они говорили да је читање Библије смртни грех. Из тога сам закључила да Библију смеју да проучавају само они који живе у манастиру, када је то тако тајанствена књига. Од тог сам времена одлучила да постанем калуђерица.

Било ми је тек 21 година када сам кренула возом у манастир на југу Француске, где сам имала уговорен састанак са старешином манастира једног кармелићанског реда. Манастир се налазио на брежуљку у близини Жињака, малог места удаљеног око  25 км. од обале Средоземног мора. У згради су се налазила два различита дома; један за калуђерице, а други је био лечилиште за младе жене.

Прву ноћ провела сам у том лечилишту — али без свог кофера. Млада жена која ме је сачекала на станици није ми га више вратила. Следећег дана сам пожелела најрадије да напустим зграду, јер ми се није допала тамошња атмосфера. Када сам упитала за свој пртљаг, било ми је речено: „Ваш кофер ћете наћи у манастиру“. Мислила сам: „Ако и уђем, ја могу у свако време изаћи“. Али, то није било тако једноставно.

Када сам ступила у редовничке просторије, дубоко ме је погодила стара зграда са тешким гвозденим вратима и високим кровом. Касније у разговору са старешином манастира нисам имала храбрости да јој кажем да желим да одем.

Након недељу дана постала сам кандидат за прихватање у црквени ред. Неколико месеци касније узимам белу копрену новајлије. До тада нисам научила много из Библије, али остајем стрпљива, мислећи како библијско сазнање није доступно почетницима. Није прошла ни година дана од мог доласка у манастир када ме са још две калуђерице шаљу у Марсељ. Отуда крећемо бродом за Каиро (Египат) куда стижемо у јануару 1931. године.

Живот у манастиру у Каиру

Наш манастир и оближња школа, велика модерна зграда, се налазио у селу изнад Каира. Свако јутро смо устајали у 4.45 сати и кретали у капелу, где смо проводили 45 минута у размишљању. До мисе нам је преостало 15 минута, за то смо време уређивали своје ћелије.

Оброк смо узимали у потпуној тишини, слушајући пажљиво читање из књига о „животу светаца“. Онај ко је први завршио оброк заменио је читатељицу. Преко дана били су забрањени разговори међу калуђерицама. Смели смо постављати питања само у вези с послом, али смо и у том случају морали потражити посебно место у соби за разговоре. Манастир је био затворен комплекс. Ако је на пример, у току дана стигао неки странац, дежурна калуђерица би зазвонила, дајући тако знак осталим калуђерицама да напусте своје ћелије.

Петком и средом у време поста била је предвиђена вежба аутодисциплине (одгајања самог себе) уз читање 51. псалма. Све су се калуђерице морале сакупити у једној тамној просторији и свака се требала бичевати с бичем који је имао три ремена. Тада сам мислила како су те боли потребне да би се могло допасти Богу. Понекад нисам цели дан ништа пила, што у врућој земљи као што је Египат није било лако. Носила сам два прста дебели опасач, опточен финим металним клиновима.

Ипак, сумњала сам у многе темељне католичке науке, на пример у претварање хлеба и вина у тело и крв Христову, затим у крштење деце. Осим тога, никако нисам могла признати Марију за посредника. Читајући Библију нисам наишла ни на једну од тих наука. Једног ми је дана рекла једна калуђерица: „Ако будеш 25 пута измолила круницу, девица Марија ће ти показати своју милост.“ Одлучила сам да покушам и измолила сам 25 круница (скоро 1300 молитава). Али, и након тог напрезања прожимао ме исти осећај празнине као и раније. То је за мене било потврда онога што сам читала у јеванђељу о Исусу, наиме како је упутио своје ученике да ,у његово име’ моле оца за све што им је потребно (Јован 16:24).

Након завршетка пробног рока у трајању од три године, дошло је време да положим вечну заклетву. Нисам желела да се обавежем, али шта ће — тако далеко од Француске — бити од мене ако напустим манастир? Коначно дајем пристанак и одлазим у капелу где се заклињем на доживотно сиромаштво, скромност и послушност. Дубоко у себи мислила сам како ћу ја већ некако рашчистити с Богом ако погазим заклетву. Чула сам за калуђерице којима је папа омогућио да се ослободе свог завета.

За Палестину, а потом за Бејрут

Године 1940. за време Другог светског рата немачки авиони су бомбардовали Каиро. Тада крећем у манастир у Хаифу (Палестина). Прешла сам Суетски канал и ноћним возом наставила даље. У рано јутро угледала сам прекрасан излазак Сунца над оазом — био је то предукус предивне земље Палестине. Та земља у којој су живели Исус, његови ученици и многе друге у Библији споменуте Божје слуге, деловала је на мене посебно привлачно.

Манастир у Хаифи заузела је британска војска, користећи га за седиште свог  штаба. Зато су ме послали за Исфију, једно мало место удаљено око 25 км. од Хаифе, у гору Кармел. Живела само тамо месец дана у изолацији, радећи у кухињи на припремању мармеладе.

Касније одлазим за Бејрут (Либан) који је два сата вожње аутобусом удаљен од Хаифе. Палестина је тада била под британским, а Либан под француским мандатом. Зато је било лако прелазити границу. Следећих година сам често проводила годишњи одмор у Исфији. Једном сам се приликом разболела и уместо да се вратим у Бејрут, остајем у Палестини.

У Исфији на Кармелу радовала сам се што могу с децом да се шетам брежуљцима изнад манастира. Водили смо са собом Цезара, магарца којег су сви радо наизменично јахали. Пролазећи шумама пинија и пољима маслина, стигли смо коначно на висораван, где је према предању, Илија изазвао криве Валове пророке. Сасвим на дну угледали смо поток Кисон на ком је Илија побио те Валове пророке (1. Царевима, 18 глава). Читајући историјски извештај о Илији, записан у „Старом завету“ посебно сам се дивила његовој храбрости и ревности у Божјој служби. У знак свог дивљења према њему, изабрала сам као калуђерица име Елиза—Марија.

Покушаји да напустим манастир

Како су пролазиле године, тако је расла у мени одлучност да напустим манастир. Године 1953. када сам се вратила у Лион (Француска) написала сам писмо тамошњем кардиналу. Али, пре него што је уопште било могуће да ме посети кардиналов заступник, послала ме је надгледница, која је знала за моје планове, у 100 км. удаљен Сан—Мартен—Белрош. Упутила сам још неколико писама кардиналу, молећи за ослобођење, али све је било узалуд.

Године 1958. послали су ме назад у Либан. Након неколико месеци успело ми је да се преместим у манастир мог омиљеног града Хаифе. Будући да сам знала хебрејски смела сам да носим поруке и тако ми се указала прилика да пошаљем писмо тамошњем бискупу. Отада је све ишло јако брзо.

Два дана касније дошао је бискуп да разговара са мном. Рекла сам му да желим да одем јер нисам здрава. Требала бих да се лечим, а живот у манастиру за мене је био превише напоран. Он је показао пуно разумевање и након једносатног разговора, рекао је: „Ако желите, можете још вечерас отићи“. Наставила сам да контактирам с њим, што ми је касније много помогло.

Неколико дана након тога бискуп ме обавестио да ми је старешина из Француске послао писмо. Пошто га нисам добила, кренула сам надгледници манастира и рекла јој: „Мислим да је стигло неко писмо за мене“. Отворила је фиоку свог писаћег стола, извукла из њега једну коверту и пружила ми је. Писмо је садржавало обавештење да сам ослобођена своје заклетве.

У време једног раздобља ћутања, искористила сам прилику да спакујем своје ствари и кренем на пут. Тако сам се једног јутра у августу 1960. са својим пртљагом и неколико израелских фунти, с којима сам могла кратко време животарити, нашла поново у далеком белом свету. Упутила сам се неким познаницима код којих сам остала неколико дана.

Нови живот

Планирала сам да се вратим у Бејрут, мислећи да је тамо лакше наћи посао. Али, за то ми је била потребна виза. Изгледало је немогуће да се добије од различитих конзулата у Хаифи и Јерусалиму. Један службеник ми је чак рекао: „Надгледница вашег манастира нас је замолила да не помажемо калуђерицама одлазак у арапске земље“. Моја пријатељица из Хаифе објаснила ми је да је једноставније путовати за Бејрут преко Кипра.

Тако сам се године 1960. нашла на почетку споменутом турском броду, путујући из Хаифе за Кипар. Следећи бискупов савет, још сам увек била одевена као калуђерица, пре свега ради слике у пасошу. Захваљујући једном писму од бискупа с којим сам остала у вези, одмах сам добила од енглеских власти визу за Кипар. Одатле сам одлетела за Бејрут.

Пошто сам желела да се постепено привикавам на живот напољу прихватила сам посао у кухињи једног доминиканског манастира, али не у својству радне снаге која припада црквеном реду. Остала сам тамо две године. Једног дана охрабрила ме надгледница Кармелићанки да се вратим у ред. Рекла је: „Заборавићемо Вашу малу  будалаштину, па ћете опет заузети своје место међу калуђерицама које су већ дуго у манастиру“. Али, након што сам уз неизрециве тешкоће напустила манастир, сигурно је да се више нисам желела вратити.

Потом сам једно време радила као одгајитељица деце имућних породица. У сусрету са осталим одгајатељицама увек сам их питала да ли познају некога ко проучава Библију. „Само не свештеника!“ наглашавала сам сваки пут.

Моје тражење бива награђено

Једног дана у фебруару 1964. биле су саслушане молитве, које сам изговарала целог живота. Уз помоћ једне француске болничарке која је упознала Јеховине сведоке у концентрационом логору, и коначно почела проучавати Библију са Јеховиним сведоцима у Бејруту, започела сам и ја проучавати Библију. Након четири вечери знала сам да сам нашла истину за којом сам трагала целог живота.

Сведоци су не само проучавали Библију, него су научено примењивали у пракси, проповедајући другима. Изгледало ми је као да сам пробила огромну препреку, било ми је да заплачем од радости. Неколико прочитаних страница било је довољно да се уверим како наука о тројству, о бесмртности душе и сличне науке нису биле у складу са Библијом.

Ипак, постојало је нешто што је пригушило моје одушевљење; назив Јеховини сведоци. Говорила сам сама себи: „Ради тога ћемо имати тешкоћа у арапским земљама. Они ће мислити да смо Јевреји!“ Ипак, то ме није одвратило од проучавања и у октобру 1964. крстила сам се, симболизујући тако своје предање Јехови.

Прошло је 20 година откако сам пронашла истину, која ме ослободила (Јован 8:32). Сада ми је јасно да су бесмислени многи обичаји, као на пример мучење уобичајено у многим манастирима. Колико ли су истините речи апостола Павла: „Ти прописи, истина, имају неку привидну мудрост у самовољном богоштовљу, кривом штовању и трапљењу тијела, али немају никакве вриједности да буду довољне тјелесном човјеку“ (Колошанима 2:23, СТ).

Велика ми је радост да могу своје сазнање да делим са другима, и објављујем дивну наду из Божје Речи, уместо да се искључујем из света. Пошто сам била калуђерица 30 година ја добро разумем проблеме католика, зато могу с њима пуно да разговарам. Већ неколико година служим као пионир (пуновремени слуга Јеховиних сведока) испуњавајући тако задатак који ми је дао Исус, наиме да проповедамо „ову добру вест о Царству“ (Матеј 24:14).

[Слика на 17. страни]

Манастир Жињак