Жива уз помоћ вештачког бубрега

„ПРЕОСТАЈЕ вам још 10 до 15 година живота“. Тако је гласило горко саопштење лекара, дато ми 1965. године. Али, то ме није јако изненадило, јер сам већ скоро 10 година имала проблема с бубрезима. Постепено су одказивали, док није дошло до потпуног престанка њиховог рада. Велике количине антибиотика донеле су олакшање, али у вези моје будућности лекари нису били велики оптимисти.

Упркос злослутном предвиђању одлучила сам да своје „последње“ године проведем у служби за Бога. Мој супруг Бил, био је путујући надгледник Јеховиних сведока и у то време је надгледавао једну област. Иако јако нарушеног здравља желела сам да га даље пратим, што ми је успевало кроз наредних 10 година. Међутим, године 1975. долази до акутног одказивања рада бубрега. Бил је у то време надгледавао мањи број скупштина једне покрајине којој је припадао углавном Шефилд — град чувен по индустрији челика. На срећу Шефилд је био познат и по истраживањима на подручју болести бубрега. Пошто сам била веома болесна а да бих могла у болничким колима превалити пут дугачак 260 км. до једне болнице у Лондону, специјалиста за бубреге у Шефилду показао се спреман да ме он лечи.

У време када сам допремљена у болницу, отровни гасови промене материја толико су се нагомилали у мом телу, да сам стално морала да повраћам. Да би ми помогли провукли су ми кроз носне шупљине цев у желудац и тако одстрањивали део тог отрова. Поступак је понављан данима сваких пола сата. Затим је уследила перитонална дијализа. Након давања локалне анестезије лекари су ми увели у трбушну шупљину једну танку пластичну цев. Уз помоћ спојног комада у облику слова Y цев је била повезана са две врећице, које су висећи на сталку садржавале дијализатор. Начин функционисања био је једноставан. Због силе теже течност је одлазила у трбушну шупљину, остајући тамо 20 минута, да би преузела отров из крви. Након тога обешене врећице се спуштају до висине пода, како би исцурила течност. Тај кружни ток је трајао 48 сати, а цели поступак се спроводио једном недељно. Неугодности те процедуре доприносе и мокар кревет, када се догоди да течност исцури. Ипак, моје тело се привикло на то и морам признати да ми је четворомесечно лечење чинило добро.

 Прикована уз машину

Перитонална дијализа ми је, додуше, помогла али сам ипак морала да будем прикључена на вештачки бубрег. То је значило да се морам подвргнути двема малим операцијама, како би се поставио артериовенозни отвор. При том се поступку увећава једна вена, што олакшава забадање игала при лечењу с вештачким бубрегом (хемодијализа). Први покушај стварања артериовенозног отвора није успео. Потекла је крв. Покушали су поново на десној руци и захват је успео. Након четворомесечног боравка у болници била сам у јулу 1975. премештена у другу клинику. Тамо сам први пут видела вештачки бубрег.

Мислим да је то било најтеже раздобље мог живота. Посматрајући апаратуру одједном сам схватила колико ћу да будем зависна у будућности. Остатак живота бићу три дана у седмици најмање шест сати прикључена на тај апарат, као и још два додатна сата потребна за припреме и темељно чишћење. Осим тога, никада се за дуже време нећу смети одвајати од апарата. Након живота у слободи — могла сам служити Јехови Богу где год је то било потребно — учинило ми се то страшан терет.

„Мораћете научити“

Хемодијализа је задивљујући поступак. Најпре се уведу у жиле две игле. Гумена пумпа усисава крв кроз једну од игала и кроз дугачку цев у вештачки бубрег. Дакле, она се употребљава за чишћење крви. Одатле тече крв кроз другу пластичну цев у другу иглу, а затим назад у тело. Сам апарат надгледава одвод.

Убадање игала је на почетку врло неугодно. Болно је, а понекад успе тек након неколико покушаја. То је због тога што треба иглу увести у вену, коју се не сме пробости. У противном крв би дошла у околно ткиво и проузроковала болни оток. Ту је и проблем душевне и телесне припреме за стално понављајући поступак.

Апарат ми се учинио толико компликован да сам мислила како се никада нећу моћи служити њиме. Та мисао, као и проблем са иглама толико су ме ражалостили да ми потекоше сузе. Тада ми је једна болничарка рекла: „Мораћете се научити служити се апаратом, иначе ћете умрети.“

„Има горих ствари од смрти“, одговорила сам. „Ја се не бојим да умрем.“ „Добро“ наставила је. „Осмотримо ствар с другог гледишта. Ваша делатност укључује пружање  помоћи људима којима је та врста помоћи потребна. Дакле, мислите на те људе, на све оно што можете да учините за њих“. То ме је подстакло на размишљање.

Још ме је нешто јако охрабрило. У почетку мог боравка у болници приликом једне визите рекао је специјалиста за болести бубрега једној болничарки: „Мислим да знате да је госпођа Бул Јеховин сведок. Побрините се да ни у ком случају не прими крв. Не желим да било ко у њеној близини рукује са флашама крви. Молим, преконтролишите да ли стоји у њеним подацима одговарајућа забелешка.“

Уредити стан

С обзиром да сам била тешко болесна, било је безусловно потребно имати стан. Али, обзиром да смо годинама путовали, нисмо имали дом. Изнајмити стан учинило нам се готово немогућим, тим пре што годинама нисмо нигде остајали дуже од неколико дана. Осим тога, нисмо имали средства потребна за намештање стана. Ипак, док сам лежала у болници Бил је кренуо у потрагу за станом. Имали смо у мислима Јеховино обећање да никада неће напустити своје слуге (Псалам 37:25, 26).

Догодило се да су у то време две објавитељке у пуној служби биле позване да посете библијску школу Галад (школа која образује мисионаре) Удружења Кула стражара. Баш у време када нам је био потребан стан, оне су се иселиле, па смо тако изнајмили тај стан. Сада смо стајали пред проблемом како наместити стан.

Из целе земље добили смо новац и поклоне. Тако смо на пример купили један потребан комад намештаја из друге руке по нижој цени, од 155 фунти (тада 310 ам. долара). Остали смо без фенинга. Следећег јутра стигло је писмо од једне сестре у вери, коју нисмо познавали, нити је она знала шта о нашој набавци. Писмо је садржавало чек на преко 150 фунти (тада 300 ам. долара).

Након што смо наместили стан отпуштена сам из болнице, али сам кроз четири месеца морала сваку седмицу у болницу на перитоналну дијализу. Примила сам преко 500 разгледница и писама са жељама за брзо оздрављење. Често је у њима било спомињано да су браћа молила за моје добро. Будући да сам се сама осећала више или мање беспомоћном, знање о тим молитвама пружало ми је бескрајну утеху. Кроз све то време Бил је и даље служио скупштинама у својој покрајини, да би на крају ипак морао потражити светски посао, како бисмо могли да удовољимо нашим потребама. Постао је димничар.

Дијализа код куће

Убрзо после усељења у стан монтирали смо једно модерно технолошко чудо; апарат за кућну дијализу, висок само 1,22 м. а широк 69 см. Он надгледава температуру, проток крви и мешање дијализатора са водом што значи поступак узимања отрова из крви. Алармни уређај који осигурава те и остале ствари чини га заиста поузданим апаратом. Ипак коришћење њиме тражило је од Била и мене права ограничења. Бил је у почетку радио само два и по дана недељно, јер је све време док сам била прикључена на апарат морао да буде са мном. Већ неколико година долазе у различите дане код мене две драге сестре у вери да би током дијализе биле са мном. Када ми се јако снизи крвни притисак постоји опасност да се онесвестим. Апарат је, додуше, благослов али руковање њиме представља за све који суделују у томе, прави испит стрпљења. Три пута недељно морам да издржим шесточасовно мучење.

Након 18—месечног лечења постепено ми се вратила одређена мера снаге, тако да сам опет могла да суделујем у неким хришћанским активностима. Али, у фебруару 1977. почео је да крвари мој ненормално повећани леви бубрег. То је онемогућило даљње спровођење дијализе код куће, па сам морала поново у болницу. Моје стање се стално  погоршавало, а губитак крви бивао је све већи. Пошто су биле неприменљиве све остале методе лечења — предочили су ми задњу наду — трансфузију крви.

Смрт је зауставила своју руку

Иако болесна на смрт, одбила сам тај предлог. Кроз проучавање Библије сазнала сам да би то било противно Божјем закону. (Види 1. Мојсијева 9:4; Дела апостолска 15:29). Али, моја крвна слика се видљиво погоршавала, постајала сам све уморнија. Спољно крварење је престало, али у мени црвена крвна зрнца су и даље умирала. Пала сам у кому, што је потрајало четири и по дана. Хемоглобин ми је пао на невероватно ниску вредност од 1,8 гр. Пуно пре тог стања сви су изгубили наду, саопштивши мојим рођацима и пријатељима да следећу ноћ нећу преживети.

Пети дан сам се пробудила и угледавши свог мужа рекла сам: „Биле, попила бих мало воде.“ Села сам и пила, док ми је Бил чешљао косу. Потом сам опет легла и заспала. „То је крај“, мислио је Бил. Али, у стварности била је то прекретница. На изненађење болничког особља кренуло ми је на боље, што су они означили „чудом“. Постадох доказ исправности Јеховине Речи и његовог закона.

Тада наступа опет тешко време. Била сам јако слаба, нисам могла да ходам, ухватила ме страшна депресија. За кратко време дошла сам кући. Сматрала сам се сталним инвалидом, кога ће посвуда требати неко да носи. Међутим, садржај хемоглобина почео је да расте и крајем септембра одстрањен ми је болесни бубрег. У то време садржај хемоглобина порастао је на 11,9 гр, а након операције чак до невероватне вредности од 10,3 гр. Хирург је приметио да још никада није приликом нефректомије (одстрањивање једног бубрега) приметио тако незнатни губитак крви. Десет дана касније приликом вађења конаца, садржај хемоглобина износио је 11,3гр — сразмерно врло висока вредност, ако се сетимо да већина бубрежних болесника редовно прима трансфузије.

Живети са вештачким бубрегом

Зависност од вештачког бубрега значи да треба научити живети са многим ограничењима. Ипак, ја могу да обављам послове у кући и кувам. Такође суделујем редовно у проповедању вести о Царству од куће до куће и посећујем све скупштинске састанке. Додуше, никада не смем да напустим стан дуже од два до три дана (четврти дан се морам подвргнути дијализи) ипак било ми је могуће чак да посетим покрајинске и обласне конгресе Јеховиних сведока.

Што се прехране тиче морам да избегавам намирнице које садрже пуно калијума или соли. Не смем да једем превише воћа, ни чоколаду, лешнике и сушено воће. Смем да трошим само бели хлеб и једем колаче само од белог брашна. Од пића дозвољено ми је да пијем само мало и то слабу кафу и чај. Не смем конзумирати вино, пиво и какао.

Упркос свему осећам се јако благословљеном. Јехова ми је обратио пажњу и показао љубазно интересовање за мене. Имам пожртвованог супруга који ми и даље у свему помаже. Драга браћа и сестре у вери такође су допринели томе, јачајући ме кроз све те године. Недостају ми речи којима бих описала љубазност лекара специјалисте, хирурга и болничког особља. Више него једном причали су осталим специјалистима и медицинским сестрама како сам скоро умрла због великог губитка крви. Па иако сам одбила да примим крв, данас имам нормалну крвну слику.

Научила сам, додуше, да је смрт непријатељ, али не непријатељ кога се треба бојати. Иако сам ходала долином смрти, никада се нисам требала бојати зла (Псалам 23:4). Живели ми, или умрли Јеховини смо, јер наш је живот у његовој руци (Римљ. 14:8). Често сам се питала: „Како да узвратим Јехови за све што ми је учинио?“ (Псалам 116:12). Дар живота је заиста драгоцен. Да, ја живим данас уз Божју помоћ, уз љубазно залагање добро оспособљеног болничког особља — и уз помоћ вештачког бубрега. (Испричала Дороти Бул.)

[Истакнути текст на 13. страни]

Пошто су биле неприменљиве све остале методе лечења, предложили су ми задњу наду — трансфузију крви

[Истакнути текст на 13. страни]

Саопштили су мојим рођацима и пријатељима да следећу ноћ нећу преживети

[Истакнути текст на 13. страни]

„То је крај“, помислио је Бил. Али, у ствари била је то прекретница

[Истакнути текст на 14. страни]

Научила сам, додуше, да је смрт непријатељ, али не непријатељ кога се треба бојати

[Слика на 12. страни]

Три пута недељно морам да будем најмање шест сати прикључена на вештачки бубрег — али ја живим