Историја религиозног нејединства у Великој Британији

Већ годинама се у религиозним заједницама Велике Британије говори о јединству. Не предлаже се укидање било које од тих религиозних заједница, него се тежи за „уједињењем без губитка властитог идентитета“. Свака би заједница признала другој право да на свој начин спроводи службу Божју. У последње време учињена су два екуменска покушаја; један измећу цркве Енглеске и римо—католичке, а други између цркве Енглеске и неких слободних цркава или нонкомформиста. У следећа два чланка биће говора о томе које могућности постоје за постизање религиозног јединства у Великој Британији.

РЕЛИГИОЗНО нејединство у Британији потиче од најранијег времена. Хришћанство је стигло у Британију у 2. веку, али нико не зна тачно како. Касније се формирају две различите цркве — независна келтска црква и римокатоличка црква, с папом као врховним поглаваром.

Кроз неколико векова међу њима није долазило до спомена вредних разрачунавања углавном зато јер су обе цркве биле заступљене у различитим деловима земље. Али, у седмом веку њихово мисионарско деловање доводи до тога да прекорачују своја овлашћења. Међутим, мање се препиру због наука, а више ради литургијских питања, као што је датум слављења Ускрса и слично.

Године 663. н. р. вр. позвао је краљ Северне Умбрије обе партије на црквени сабор у Витби, на коме је сам председавао. Иако келт по вери, стао је на страну Рима, а сабор му се у томе прикључио. То је имало за последицу губљење келтског утицаја готово у целој Британији, а победу Рима. Скоро 900 година римокатоличка црква задржава тај доминирајући положај, јачајући стално свој религиозни и политички утицај. Њена дрскост изазива стално све веће негодовање владара и незадовољство народа.

Прекид с Римом

Непријатељство између цркве и државе достиже врхунац у 16. веку за време владања Хенрика VIII. Пошто му Катарина од Арагона није подарила мушког престолонаследника, он очајнички тражи поништење брака, како би се могао оженити са Аном Боулин. Папа одбија поништење брака, иако је то тада било уобичајено. Али, у овом случају папа то чини из политичких разлога. Уз помоћ парламентарног законодавства Хенрик VIII прекида све везе са Римом и проглашава се врховним поглаварем цркве у Енглеској. На тај начин црква Енглеске стиче своју независност године 1534.

Након Хенрикове смрти, краљ постаје његов деветогодишњи син Едвард. Док је он био малолетан именује се намесничко веће, које води државничке послове. Оно уводи реформе, како би очистило богослужење од идолопоклонства и празноверја. Након шест година умире Едвард, а наследник постаје Марија, Хенрикова ћерка из првог брака. Као побожна католкиња Марија се одлучује за повратак енглеске цркве и за припајање Риму. Тако се 1554, године укидају закони управљени против Рима. Годину дана касније поново се успоставља тесна веза са Римом. Након тога долази до окрутног прогањања непокајничких протестаната, при чему их је око 300 било спаљено на ломачама.

Али, Марија је владала само пет година. После ње, на престо долази њена полусестра Елизабета, која је одлучила да следи свог оца Хенрика VIII. У року једне године, доношењем две одлуке парламент ставља на снагу законе који су били укинути за време Маријиног владања. Папа се свети тиме што ће Елизабету И искључити из цркве. Потом покушава уз помоћ шпанске флоте да упадне у Британију, али иста доживљава катастрофални пораз. Све то је проузроковало немилосрдно прогањање католика који су одбили да посећују англиканске цркве. Око 250 њих било је погубљено.

 Унутрашњи расцепи

Црква Енглеске ослободила се, додуше, Рима, али тиме не нестају њене бриге и проблеми. Долази до расцепа у властитим редовима. На једној су страни англиканци, једна висока црквена група, која жели да се држи римокатоличких церемонија, иако је прекинула с Римом. На другој страни, пуританци сматрају такве церемоније празноверне, небиблијске и идолопоклоничке. Неки од пуританаца су осећали тако велику одвратност, да су напустили домове и одједрили у правцу „Новог, света“. Први од њих напуштају своју домовину 16. септембра 1620. на Меифлауер. Године 1642. избија грађански рат, који је трајао 3 године. Карл I, који је тврдио да је у Божјој милости, одвојио се од парламента и почео да влада као апсолутни владар. С друге стране Оливер Кромвел успешно је предводио парламент и пуританце. Године 1649. одрубљена је глава Карлу I, а државу претварају у заједницу народа, с лордом покровитељем на челу. У следећих 10 година парламент распушта цркву Енглеске, заменивши англикански начин богослужја строгим калвинистичко— презбитеријанским. Цркве и манастири који су остали после рата затварају се или уништавају.

Кромвел је с једне стране забранио англиканске и римокатоличке церемоније, али је с друге стране гарантовао слободу веровања. То је имало за последицу стварање многих секти, од којих је већина нестала брзо након свог оснивања. Ипак, од неколицине њих развиле су се религиозне заједнице, које још и данас постоје, на пример баптисти, квекери и конгрегационалисти. Касније, године 1738. основао је Џон Весли методистичку цркву.

Пуританци и њихово презбитеријанство постају убрзо неомиљени у народу због своје строгости. Године 1660. недуго након Кромвелове смрти на престо се враћа из изгнанства Карл II. Подупрт англиканцима, он опрезно али одређено предлаже парламенту  неке промене, и за две године успело му је да га наговори да обнови цркву Енглеске. Године 1829. католици добијају коначно опет сва грађанска права.

Дакле, скоро 300 година дугачка историја Велике Британије, од 1534. до 1829. обележена је конфесионалним разрачунавањима и расцепом. Било је то раздобље расцепкавања у различите религиозне заједнице. Следећи век и по, било је релативно мирно, јер је свака црква ишла својим властитим путем. У 20. веку почињу опет да се воде озбиљни разговори о заједништву. Шта се догодило?

[Слика на 22. страни]

Протестанти

Хенрик VIII 1509—1547 a

Елизабета I 1558—1603

Оливер Кромвел 1653—1658

Католици

Марија I 1553—1558

Карло I 1625—1649

Карло II 1660—1685

[Фуснота]