Индију смо учиниле својом домовином

ШТО је могуће отменије моја сестра и ја смо се спустиле на тло и покушале да седнемо удобно. Пред нас су постављена два сјајна листа банане с рижом која се пушила, различитим јелима од карија, чатнима и слаткишима. Нас две девојке, ни недељу дана у Индији, већ смо биле позване на свадбену свечаност.

Посматрале смо мештане и почеле десном руком узимати и прстима јести, управо оно што су и други радили. Био је веома врућ влажан дан и док смо седећи испод свадбеног крова (балдахина) јели та љута јела од карија, зној се дословно сливао с лица. Из носа нам је такође цурило због млевеног чилија. Несумњиво смо биле занимљив призор! Ипак, не можемо заборавити тај догађај од пре 30 година, део нашег упознавања с Индијом.

Отада смо добро упознале Индију и људе који тамо живе, трудећи се да при том ову земљу учинимо својом домовином. Због чега? Не ради пуког пустоловног духа, него због одређеног циља. Као прво, желимо испричати како смо дошле у Индију и шта нам је помогло да се прилагодимо.

Младост у Канади

Рођене смо у малој пољопривредној општини Хумболт, Саскачеван, Канада. Кад је 1930-их година настала економска криза, отац је рекао да морамо напустити школу и запослити се, да бисмо припомогли издржавању породице. Нас две смо дословно плакале. Наш циљ је био да завршимо средњу школу, али економске потребе биле су важније.

 За време другог светског рата моја сестра Леона ступила је у канадску авијацију, док сам ја остала код куће и радила. Редовно сам посећивала католичку цркву и певала у хору. Али једном су дошли Пентекосталци и дали ми Библију, коју сам отада узимала са собом на часове певања. У паузама сам је читала. То је дознао свештеник жупе и због тога је дошао код нас. Рекао је да вршим лош утицај на друге и зато више не треба да долазим на часове певања. Уствари, рекао је да треба да будем искључена из цркве. Након овог случаја никада више нисам отишла у цркву.

У међувремену су нас посетили Јеховини сведоци и оставили разне публикације које се темеље на Библији. Коначно сам започела да проучавам са Сведоцима. Кад је Леона дошла на одсуство, испричала сам јој оно што сам научила. Села је са мном код студија и допало јој се оно што је чула. Вративши се у Отаву, наставила је студиј с тамошњим Сведоцима док није 1945. била отпуштена из војне службе. Обе смо биле међу оних 2 602 крштена на теократском конгресу Јеховиних сведока ”Радосни народи“ одржаном у Кливланду, Охајо, 1946.

Одлучивање о животном циљу

Године 1949, Леона и ја преселиле смо се у Калгари, Алберта, где смо сусрели много сталних проповедника, званих пионири, који су нас храбрили да прихватимо пионирску службу. Најпре смо биле неодлучне. Сматрале смо да прво треба да скупимо нешто новца. Али, путујући надгледник Јеховиних сведока који је служио у тој покрајини охрабрио нас је, тако да смо без уштеђевине започеле пионирску службу. Одазвале смо се позиву да као пионири служимо у покрајини Квибек, где је деловање Јеховиних сведока тада било забрањено.

Пошто нисмо имали новца за воз, Леона, ја и још две младе девојке путовале смо аутостопом кроз Канаду до Монтреала, Квибек. Недуго затим имале смо прилику да присуствујемо промоцији у Библијској школи Гилеад Друштва Кула стражара у Сједињеним Државама. Биле смо узбуђене када смо виделе толико младих мушкараца и жена који су се припремили да прихвате мисионарски задатак у некој страној земљи. Одмах смо предале молбе за ту школу.

Нисмо ни сањале да ћемо бити позване. Зато је за нас било право изненађење кад смо добиле позив за 20. разред, који је требало да започне у јесен 1952. Ускоро нам је речено да ће наш задатак бити Индија. Почеле смо да добијамо инструкције о малајалам језику од једне школске колегинице из Индије. Наш задатак у Индији био је да помогнемо што је могуће већем броју људи искреног срца да упознају библијску истину.

Индија постаје наша домовина

Након промоције 1953, нас 13 укрцало се на брод. До Бомбаја смо путовали месец дана. Призор тог мноштва људи и просјака прилично нас је изненадио, али временом смо се привикли на те другачије околности.

Из Бомбаја смо путовали возом за Савезну државу Керала. Задатак за нас седмеро био је Тричур, који у то време још није имао скупштину Јеховиних сведока. Добили смо мисионарски дом, али нисмо имали намештај, и у почетку смо спавали на простирачима на поду. Наши свакодневни задаци укључивали су прекувавање бунарске воде да бисмо је без опасности пили и грејање додатне воде за купање. За све то, као и за кување јела, користили смо петролејску пећ с једним пламеником.

WC је био нешто удаљен од куће, тамо где су се обично задржавале кобре и друге змије. Можете замислити како смо се као младе девојке осећале. Осим тога, биле смо упозорене на танке зелене змије које су понекад висиле с дрвећа, спремне да уједу неопрезну жртву која је пролазила испод. Није ни потребно споменути да смо се ноћу  ретко усудиле да изађемо напоље. Кад смо то учиниле, тада бисмо ударале ногама по тлу и правиле што већу галаму, држећи се далеко од дрвећа. Да, околности су биле сасвим другачије. Ми смо ипак задржале свој циљ у мислима и током времена смо се прилагодиле. Никад нисмо помислиле да одемо само зато јер су околности биле тако тешке.

Још истог дана почеле смо да проповедамо. Одмах нас је окружило мноштво људи. Њихова радозналост нас је толико истрошила, да смо побегле у сигурност нашег мисионарског дома. Али, после неког времена научиле смо да ценимо тај прави интерес што га људи показују за друге.

Пре него што смо могле започети библијски разговор, морале смо да одговоримо на питања као што су ’Ко су ваши родитељи?‘ ’Зашто сте овде?‘ ’Колико имате година?‘ ’Ко вас плаћа?‘ ’Шта једете?‘ ’Због чега нисте у браку?‘ ’Зар не желите децу?‘ Након што су нас људи испитали о тим појединостима, обично су слушали нашу вест. Што смо боље разумевале људе, то смо се угодније осећале у нашој новој околини.

Керала је заиста дивно зелено подручје с мноштвом кокосових и других палми. Ту се налазе многа широка поља и било је тако умирујуће ходати кроз плантаже пиринча на путу до кућа. Понекад смо пловиле чамцем по малим воденим каналима до села̂. Атмосфера је била врло опуштена. Људи су додуше били запослени, али одвајали су времена да нас саслушају.

У том подручју деловали су такође мисионари такозваног хришћанства, али мештани су ускоро уочили разлику између нас и њих. Они су на многе начине учествовали у друштвеним активностима, а људе су мало, ако су уопште, поучавали о Библији. Затим, супротно њима, ми нисмо становали у великим бунгаловима и нисмо за време велике врућине одлазили у брдске крајеве. Мисионари такозваног хришћанства су довели хришћанство на заиста лош глас.

У Керали смо провеле скоро осам година, а после тога смо премештене у Бомбај, где још увек служимо. Наравно да је пресељење у тако велики пренасељени град такође изискивало прилагођавање. Али овим задатком дошле смо у контакт с разним групама индијског народа.

Одмах на почетку упознале смо добро нашу индијску браћу и сестре. Били су веома гостољубиви, увек су нас позивали к себи. Обично су имали мале кућице, а приватног живота на који смо навикле тамо није било. Спавали смо у једној спаваћој соби, у једном углу деда, а око нас деца на поду. Ипак, та исказана љубав помогла нам је да се прилагодимо.

Током година научиле смо да појам ”домовина“ никад не користимо за означавање места одакле потичемо. Уместо тога, наша домовина је тамо где смо додељене да служимо. Уместо да наглашавамо разлике, научиле смо да будемо сличније људима око себе у укусима и начинима поступања.

Недавно смо путовале из Бомбаја у подручје где смо прво додељене, у Кералу. Да ли се нешто променило? Па, када смо у оно време стигле у Кералу, у целој држави није било ни 300 Сведока, а сада је Обласном конгресу који смо посетиле присуствовало преко 4 000 особа. Каква је радост била видети да неки с којима смо пре 30 година проучавале Библију, још увек верно служе Јехови!

Кад смо 1953. прихватиле мисионарску службу, у Канади смо оставиле много наших драгих. Али, како је Исус рекао, убрзо смо добиле много, много очева, мајки, сестара и браће (Марко 10:28, 30). Пошто смо овцама сличним људима помогле да упознају истине Речи Божје, биле смо благословљене духовном децом. То што нисмо изгубиле из вида наш циљ заиста нам је донело многе награде. Кад са задовољством погледамо уназад не жалимо што смо Индију учиниле својом домовином. (Испричала Tillie Lachmuth.)

[Слике на 15. страни]

Канал у Керали

Прављење гуме

[Слика Tillie и Leone Lachmuth]