Колосеум — ”забавно“ средиште античког Рима

Од нашег дописника из Италије

’’КОЛОСЕУМ, један од најчувенијих античких споменика Рима; симбол некадашње моћи и славе, и сведок велике окрутности“, каже Лука, вршећи улогу туристичког водича за своје пријатеље Марка и Паола.

Можда бисте и ви желели да знате нешто више о Колосеуму — када је саграђен и какви су спектакли тамо приређивани. Да ли је ико од раних хришћана икада ишао онде? Да ли су они тамо умирали, раскомадани од дивљих звери, као што неки верују? Па, послушајте шта има да каже Лука својим пријатељима.

Лука: ”Колосеум је првобитно зван Флавијев амфитеатар јер је био заједнички рад императора из породице Флавија: Веспазијана, Тита и Домицијана. Веспазијан је започео с изградњом 72. до 75. н. е., његов син Тит поново је почео са градњом 80. н. е., а његов брат Домицијан касније је довршио.“

Паоло: ”Али зашто је онда назван Колосеум?“

Лука: ”То је занимљиво питање, али на њега нема поузданог одговора. Чини се да тог имена није било све до 8. века н. е., када је арена названа Колосеум. Неки су мишљења да име потиче од њене колосалне величине. Други кажу да је то због оближњег Нероновог колоса, огромног кипа високог око 35 метара, који приказује Нерона као бога сунца.

Једноставна тврдња да је то највећи од свих римских амфитеатара не значи много без извесних појединости. На пример, грађен је у облику елипсе, са дужом осом од 188 метара и краћом дужине 156 метара. Опсега је 527 метара и 57 метара је висок. Градња је захтевала десетине хиљада  тона травертина, врсте мермера вађене у оближњем граду Тиволију, и 300 тона гвожђа да повеже мермерне плоче једне са другом. Градитељи су такође користили много оног што би ми данас назвали монтажни материјал. Камени блокови и стубови правили су се негде другде и онда транспортовали до градилишта. То објашњава брзину којом је Колосеум био грађен. Помислимо само, око пет до осам година било је довољно за подизање ове огромне грађевине.“

Марко: ”Управо сам размишљао, Лука, колико је робова морало радити на Колосеуму!“

Лука: ”Можда су ратне заробљенике користили за тешке послове, али то је све. Брзина којом је градња привођена крају и разноликост коришћеног материјала показују да су коришћени професионални радници и мајстори.“

Паоло: ”Колико спратова има Колосеум?“

Лука: ”Споља се могу видети три спрата са потпуно симетричним луковима. Првобитно је сваки лук био украшен кипом, а сваки је спрат имао 80 лукова. Изнад трећег спрата, види се и четврти са великим правоугаоним прозорима у зиду.“

Марко: ”Колико је посматрача могао да прими?“

Лука: ”Већина извештаја указује на око 45 000 седећих и 5 000 стајаћих места. Неки извори тврде да може да прими преко 70 000 посматрача. У сваком случају, имао је знатан капацитет. Публика је била заштићена огромним платненим кровом, или велариумом, који је прекривао простор за седење у арени.

Амфитеатар је био изграђен на бетонској платформи дебљине 13 метара, која је допринела његовој трајности кроз векове. Ово што сада видите одолело је многим пожарима и земљотресима током своје историје. Ипак, највећи непријатељи Колосеума били су градитељи из раздобља ренесансе и барока, који су га користили као прикладан и јефтин извор травертина и мермера. Неке од важних грађевина Рима изграђене су или обновљене материјалом узетим одавде. Али уђимо сада унутра.“

Паоло: ”Каква импресивна рушевина! Реци ми, Лука, шта је некада било тамо доле у средишту?“

Лука: ”То је био подземни простор за прибор коришћен у спектаклима. Сценске кулисе чуване су овде, заједно са кавезима за дивље животиње, оружјем, и дизалицама са противтежом за подизање дивљих звери и гладијатора на нивоу арене. Под арене, који је прекривао подземни простор, био је направљен од дрва. То објашњава зашто од њега није преостао ни траг. Опсег саме арене био је окружен високом мрежом или заштитном металном оградом. На ту мрежу, која је била подупрта дрвеним стубовима, умотани су ексери и слонова кост како би спречили пењање дивљих звери. Као даљња мера предострожности, изгледа да су многобројни стрелци постављени уоколо арене.“

 Паоло: ”Да ли су гледаоци морали да плате улазницу?“

Лука: ”Не, улажење у Колосеум било је слободно. То је био део цареве политике, који је нудио бесплатну забаву да би задржао људе под контролом. У ствари, ови спектакли били су као дрога која изопачи људску савест. Римски песник Јувенал употребио је чувену фразу ”panem et circenses“ (”хлеба и игара“), у неодобравању понашања римског народа, који је живео углавном за јело и забаву.

Римско је друштво било подељено на класе, што показује и расподела седећег дела арене. Предња су седишта била резервисана за сенаторе. Иза њих су била седишта за господу, а остала, више горе, била су за жене и робове.“

Марко: ”Да ли су се овде борили гладијатори?“

Лука: ”Да. Углавном су постојале две врсте спектакла, munera, или борба између два гладијатора, и venationes, лов дивљих животиња. Такође су овде убијани и злочинци, тако што су ненаоружани предавани гладијаторима или бацани дивљим зверима. Њихова смрт нудила је језив спектакл за ’задовољство‘ публике.“

Паоло: ”Ако се добро сећам, гладијатори су били робови, зар не?“

Лука: ”Да, робови су углавном одабирани између ратних заробљеника, који су прихватали било какав посао да сачувају своју кожу. Неки су били злочинци који су, да би избегли смртну казну, тражили бољу прилику у гладијаторској борби. Други су се добровољно јављали за гладијаторе. Постојале су и школе где су вежбали пре него што су започели своју каријеру. Допуштено им је да користе различите справе за борбу, на пример, мач, или копље и штит, или мрежу и трозубац (трозубо копље). Иако су ти догађаји звани ludi gladiatorii, гладијаторске игре, такви окршаји били су трагични спектакли који су често завршавали смрћу једног борца.“

Марко: ”У ствари, сећам се да су гладијатори, кад су улазили у арену, поздрављали императора речима ’Ave, Caesar, morituri te salutant‘, што значи ’Здраво, цезаре, поздрављају те они који ће умрети‘.“

Паоло: ”Шта је с оном сценом у филму када цар испружи своју руку са палцем окренутим према доле да нареди смрт пораженог гладијатора — да ли се то заиста догађало?“

 Лука: ”Да, догађало се. У ранијем периоду, победник је био тај који је одлучио о смрти пораженог. Касније је ово право дато лично императору, који је доносио одлуку након што је саслушао мишљење светине. Ако су гледаоци сматрали да се поражени храбро борио, подигли су своје палце и викали: ”Mitte!“ (Пусти га!), тражећи да му се поштеди живот, и ако је и цар такође показао подигнути палац, пораженом је допуштено да живи. Ако су, уместо тога, гледаоци сматрали да је поражени поступао на кукавички начин, спустили су своје палчеве и викали, ”Iugula!“ (Убиј га!). Ако је цар поновио исти покрет, смртна казна за пораженог гладијатора била је одређена. Све што је могао учинити било је да намести свој врат победнику за смртни ударац. Све се то догађало усред аплауза и овација светине. Победник је онда био дариван скупоценим даровима и златницима.“

Марко: ”Какав окрутан спектакл!“

Лука: ”О, да! Људска крв дословно је текла, да не спомињем крв дивљих животиња које су биле убијене. Спектаткли који су укључивали и животиње били су често једноставне егзибиције увежбаних дивљих животиња које су се покоравале заповестима својих дресера, доста слично ономе што видимо у данашњим циркусима. Али много чешће, дивље животиње су се бориле једна с другом или су биле гоњене и убијане. То је био прави покољ. Замисли само, кад је Колосеум био отваран, 5 000 дивљих звери убијено је у једном дану!“

Паоло: ”Чудим се како су људи могли да уживају у таквим стварима.“

Лука: ”Па, размисли о данашњим бокс мечевима. Публика извикује своје одобравање видећи побеђеног обореног без свести на под, лица прошарана крвљу. Или шта је с онима који су привучени филмовима који покушавају да узбуде гледаоце приказивањем крви и смрти посвуда? Људи су данас можда исто тако безосећајни.

Дакле, арене су биле места насиља и изопачености. Ради тога су први хришћани избегавали да их посећују. У ствари, писац из трећег века Тертулијан, у свом делу De spectaculis, описује оно што се догађало у аренама као ’смеће‘ и истиче да је арена била ’потпуно страна‘ хришћанима.“

Марко: ”Да ли је могуће да су неки хришћани умрли мученичком смрћу у Колосеуму?“

Лука: ”Хришћани су без сумње умирали у римским аренама, раскомадани од дивљих животиња. Историјски извори то потврђују. Можда је баш у 1. Коринћанима 15:32, апостол Павле говорио како је био изложен опасним дивљим зверима у ефешкој арени.

Сигурно је да су негде у Риму хришћани подносили мученичку смрт, али немогуће је рећи да ли су били мучени у Колосеуму. Enciclopedia Universale, том 4. каже: ’Још није историјски потврђено да је Колосеум био место хришћанског мучеништва.‘ Али ипак, неколицина католичких аутора тврди да је био. Они очигледно темеље своје тврдње на легендама које потичу из каснијих раздобља и које су прихваћене од католичке хијерархије.

Ма како било, оно што је изграђујуће за данашње хришћане је чињеница да су некадашњи следбеници Христа били верни до саме смрти због своје неутралности у свету насиља. Није важно знати где се налази место њиховог мучења, него знати да су у потпуности доказали своју беспрекорност.

”Да ли сте уживали у својој посети овом колосу римске архитектуре?“

”Свакако“, одговарају Паоло и Марко, ”и захваљујемо ти на твојим лепим објашњењима.“

Камен који нам говори кроз историју може да открије многе интересантне ствари. Колосеум истиче изузетан таленат древних Римљана на пољу архитетктуре и изградње. Били су градитељи мостова, путева, водовода, позоришта, арена, храмова и палата. Међутим, Колосеум је био поприште застрашујућих спектакала у којима су хришћани у историји, као и данас, одбијали да учествују било као гледаоци или као добровољни учесници.

[Слика на 23. страни]

Унутрашњост Колосеума данас

[Слика на 24. страни]

Колосеум у својој избледелој слави