Убица који се држи под контролом

ЕГИПАТСКИ фараон Рамзес V умро је пре неких три хиљаде година. Нико није са сигурношћу знао узрок његове смрти, али данас, његова мумија показује одавајуће знакове необичног убице. Ова иста неман оставила је такође разарајући траг у древној Индији, Кини, Грчкој и практично у сваком другом народу.

То је био тако снажан убица да је променио ток историје. Према једном извору, у долини Индус задао је жесток ударац чак и моћној војсци Александра Великог. Заједно са истраживачем Кортесом у Мексику десетковано је примитивно становништво у тој мери да је готово гарантовало освајачу лаку победу. У 18. веку је у Европи било година кад се догађало да је убица шчепао и до 600 000 мртвих. Сви су они били жртве невидљивог непријатеља — сићушног вируса вариоле у облику цигле.

Чак кад се и у наше време спомене вариола увуче се страх у многа срца. На пример, кад је 1947. у Џујорку било извештено 12 случајева, вакцинисано је преко шест милиона људи. Процењује се да је још 1967. вирус вариоле однео два милиона живота. Зашто је ова болест тако опака? Прети ли још и данас?

Убица кога се треба бојати

За многе од нас је једино упознавање с болешћу преко ружног изгледа карактеристичних ожиљака на странцу чије унакажено лице сведочи да је преживело посету убице. Многи, међутим, не преживе. У неким местима од сваке две заражене особе једна умре.

За многе су ипак ружни симптоми били исто тако застрашујући као и висока стопа смртности. Обично унутар две седмице откако особа дође у контакт са вирусом, он се може толико умножити да почне стварати стварне проблеме. Започиње врло високим температурама, главобољама и дрхтавицама, а убрзо затим уследе грчеви и пробадајући болови у кичми. Неколико дана касније сићушне црвене тачкице постају видљиве, прво на лицу, затим на рукама, грудима, леђима и коначно ногама. Оне се брзо увећавају постајући гнојем испуњени мехурићи или  приштићи који дају страдаоцу застрашујућ изглед. Много озбиљнији може бити напад на виталне органе. Ако телесни имунолошки систем није способан да сакупи довољну заштиту, један или више виталних органа отказује, водећи до сигурне смрти.

Иако се не сматра високо заразном, вариола има способност да преживи знатан временски период ван човека, а то значи да се може лако пренети на оне који су у посредном контакту са страдаоцем или додиривањем заражене постељине и одеће. Смртоносни вируси, ослобођени из пробијених мехурића последње жртве, лебде са честицама прашине или капљицама воде и могли би лако ући у респираторни систем друге жртве и почети свој заразни циклус од почетка.

Није био познат хемијски препарат или лек — и још га нема — који би могао зауставити ширење вариоле. Лекари и медицинске сестре ће једноставно покушати да омгуће пацијенту колико је могуће већу удобност, да му пруже лечење и смање ризик ширења заразе. Једина нада за оздрављење је била у дивно створеном имунолошком систему у самом људском телу. Тако се дошло до једног од највећих открића које је остварила модерна медицина, чиме смо се снабдели оружјем које укроћује тог немилосрдног убицу.

Оружје које убија убицу

Председник Сједињених Држава, Томас Џеферсон је 1806. писао: ”Будуће нације ће из историје знати да је постојала мрска вариола.“ Он је писао да би честитао Едварду Џенеру, британском сеоском лекару и натуралисти на његовом открићу средства које истребљује вариолу. Џенерово лечење, касније названо вакцинисање, у суштини је исти процес с којим су се упознали путници кроз овај век.

Вековима пре Џенерових испитивања, већ је био у употреби сличан облик лечења вариоле. На пример, у Бенгалу у Индији био је обичај да свештеници Shitale Mate (богиње вариоле) сакупљају заражени материјал са блажих случајева вариоле и да га на контролисан начин уносе у здраве особе. Из овог примитивног облика вакцинисања често је уследио мање озбиљан облик болести. Али кад је примаочев имунолошки систем једном надјачао болест, особа би остала потпуно имуна на даљње нападе.

И поред тога што је био тесно повезан с опасностима, овај облик лечења је уведен у Европу у раздобљу пре Џенера. Године 1757, као осмогодишњи дечак, и сам Џенер је постао веома свестан тих опасности кад су га његови стараоци, који су се бринули да га заштите од тада уобичајене пошасти, увели у једну од ”стаја где је вршено вакцинисање“ уобичајено у тим данима. Везан дебелим ужетом, лежао је непомично на некој примитивној сламарици као и сви други. Тамо је подносио болне последице вариоле изазване вакцинисањем под врло примитивним обликом болничке неге.

Иако је Џенер преживео, није могао много година да се опорави од тога. Ово искуство донекле објашњава његову ревност у каснијем животу да пронађе бољи систем имунизације. За то му се пружила могућност када је почео са лекарском праксом у пољопривредном Содберију у Енглеској. Погодила га је стварност једног старог народног казивања да млекарице које су биле заражене болешћу познатом као кравље богиње никада неће бити заражене вариолом. Године 1796, после година истраживања случајева, он је подвргао испитивању своја открића тиме што је намерно заразио младића Џејмса Фипса врло благим вирусом крављих богиња. Његова теорија је била да ће се Џејмс опоравити уз врло мало неугодности и да ће бити имун на смртоносну вариолу.

Нису сви делили Џенерово уверење. Месни сељаци су приговарали да ће он почети са страшним новим помором или да ће деца коју лечи развијати говеђе особине. Џенер је олују препустио времену, и кад је Џејмс оздравио без проблема и, што је најважније од свега, био је потпуно имун на вариолу, месно противљење је нестало. Истраживање је настављено до 1789, када је  Џенер објавио свету своја открића. Његова теорија је била коначно оправдана. Коначно је оружје за погубљење убице било на дохват руке.

Напад за уништење

Следећи Џенеров пионирски рад, други научници су наставили с истраживањем. Биле су развијене боље методе производње и примене вакцине, побољшавана је ефикасност овог новог оружја за уништење. Међутим, упркос напретку, вирус вариоле је наставио да тражи своје жртве. Чак 1966, случајеви вариоле су још увек били извештени у 44 земље, а застрашујуће епидемије су биле уобичајне у земљама у развоју.

Касније те исте године, на деветнаестом Светском здравственом скупу, народи су коначно одлучили да се уједине у одлучној акцији да ухвате и униште убицу. Успех је зависио од чињенице да вирус вариоле умире кад се једном нађе ван људског тела. Другим речима, људи су били његови једини носиоци. Ако би се спречило преношење са човека на човека, вирус би изумро. Тако је покренут десетогодишњи план искорењивања вариоле. Он се састојао од надзора да се пази на сваки почетак, укључујући подстицање јавности да извести све случајеве, и масовно вакцинисање да се злочинац задржи под контролом, да се не би ширио.

Охрабрујући резултати су били скоро одмах остварени чак и у земљама са ограниченим могућностима здравствених услуга. У западној и централној Африци, на пример, када је омогућено да су опрема, саветници и вакцине били доступни, 20 држава је могло искоренити болест за само три и по године. Подстакнута успехом у Африци, Азија је појачала  своје напоре искорењивања. Дана 16. октобра 1975, последњи природни случај који се појавио изолован је у Бангладешу.

То ипак није био крај, јер је 1976. једна од две блаже форме вируса извештена у Сомалији. Следила је тринаестомесечна борба, здравствени службеници су гонили и зауставили неваљалца све док га октобра 1977. нису коначно натерали у шкрипац. Последња жртва био је урођеник по имену Али Маов Малин. Када се Али опоравио, последњи случај вариоле који се природно појавио био је окончан. Коначно, скоро 200 година касније Џенеров сан је био остварен. ”Уништење вариоле — најстрашније пошасти људске врсте“ — постигнуто је.

Да ли може ударити поново?

1980. године свет је објавио службено ослобођење од вариоле. Обавезно вакцинисање је обустављено и нове генерације одрастају без потребе за заштитом од вируса. Ипак, шта би се догодило ако би се убица вратио на такво невакцинисано становништво? Страховање да би тиме могли бити десетковани цели континенти наводи нас да се питамо да ли је такав повратак могућ.

”Постоје две могућности“, објашњава виролог са Школе за тропску медицину у Калкути. ”Једна је кроз лабараторијско испуштање, а друга је људска злоупотреба.“

Реалност прве од ових опасности показана је 1978, када је кратко оживљавање вариоле била тема новинских наслова, овај пут у Бирмингаму у Енглеској. Фотограф који је радио у стану испод лабораторије где је вирус чуван за истраживање, добио је вирус и касније је умро, али не пре него што је заразио своју старију мајку. На срећу, брза акција британских власти још једном је поставила замку вирусу и спречила даљње жртве. Да би се смањила вероватност даљњих случајева сличних овоме, вариола се сада држи затворена на само два истраживачка института високе сигурности, један је у Атланти, Џорџија, САД, а други у Москви, СССР.

’Али‘, можда питате, ’зашто се не изврши смртна казна над овим убицом да би се спречили такви ризици?‘ Одговор је страх од људске злоупотребе. Ма колико год изгледало ужасно, још увек постоји могућност да се вариола може употребити у биолошком ратовању. Историја је показала да је човек способан за тако нешто. Током 17. века, неки енглески владини представници, да би остварили своје намере да се населе у северној Америци, намерно су ширили болест међу домаћим индијанцима. Многи су оптимисти и сматрају да не постоји никаква могућност таквог ’вариола ратовања‘. Можемо се само надати да је тако. Можемо се такође само надати да је вариола заиста искорењена и да из неког за сада непознатог разлога она неће поновно оживети у будућности.

Због открића др Џенера, по први пут у историји, човек је поуздано успео да уклони једног од својих смртоносних вирусних непријатеља. Медицинска наука, сада снабдевена високо развијеним справама и разумевањем које је далеко изнад Џенеровог, тежи да победи и друге инфективне болести. Да ли ће надвладати? Научници се слажу да и поред огромног напретка, крајњи циљ изгледа даљи него икада. Очигледно да ће бити потребна мудрост која је изнад човечије да створи свет где ”нико од житеља не говори: Болестан сам!“ (Исаија 33:24).

[Слике на 28. страни]

Имунизација против вариоле почиње радом др Едварда Џенера

[Извор]

Фотографија J. Abcedea за WHO

[Извор слике на 28. страни]

Фотографија WHO