Светско становништво — шта доноси будућност?

ТРОШНИ станбени простор, нехигијенски услови, несташица хране, и чисте воде, болест, неисхрањеност — ове као и бројне друге потешкоће су свакодневница у животима већег дела светског становништва. Ипак, као што смо видели, већина људи која живи под тим условима некако успева да изађе на крај с њима и наставља свој свакодневни живот.

Међутим, шта доноси будућност? Да ли ће људи бескрајно морати да подносе такве грубе стварности живота? Да ствари буду још горе, шта је с мрачним прогнозама које стручњаци за очување човекове околине и остали постављају као последицу сталног пораста становништва? Они нам говоре да прљамо своје властито гнездо тиме што загађујемо ваздух, воду и земљиште од којих зависимо. Они такође указују на ефекат стаклене баште — емисију плинова као што су угљен-диоксид, метан, хлорофлуороугљеници (средства за хлађење и стварање пене), који ће довести до загревања атмосфере и промена глобалних атмосферских прилика, са страшним последицама. Да ли ће то коначно довести до нестанка цивилизације какву познајемо? Истражимо поближе неколико кључних чинилаца.

 Има ли превише људи?

Пре свега, да ли ће се и даље светско становништво бесконачно повећавати? Да ли постоји било каква индикација докле ће то ићи? Наравно, чињеница је да број светског становништва расте упркос настојањима у планирању породице. Годишњи прираштај је сада око 90 милиона (овај број одговара једном Мексику сваке године). Чини се да тренутно нема изгледа да би се он зауставио. Гледајући унапред, међутим, већина демографа се слаже да ће се коначно број становништва стабилизовати. Питање које себи постављају је на ком степену и када.

Према пројекцијама Фонда УН за популацијска питања, број светског становништва би се могао попети на 14 милијарди пре него што се стабилизује. Међутим, други процењују да би он могао да досегне највише 10 до 11 милијарди. У сваком случају, одлучујућа питања су: Да ли ће бити превише људи? Може ли Земља прихватити два до три пута веће становништво од овог садашњег?

Статистички гледано, при броју од 14 милијарди људи широм света, просечно би на 1 квадратни километар дошле 104 особе. Као што смо видели, густина становништва у Хонгконгу је 5 592 на 1 квадратни километар. Садашња густина становништва у Холандији је 430, док је у Јапану 327, а ово су земље које имају натпросечни животни стандард. Очигледно је да чак ако би светско становништво и порасло до предсказаног степена, број људи није проблем.

Да ли ће бити довољно хране?

Шта је, даље, са залихом хране? Може ли Земља произвести довољно хране за 10 или 14 милијарди људи? Очигледно је да садашња светска производња хране није довољна за потребе толиког броја становника. Заиста, ми често слушамо о глади, неисхрањености и умирању од глади. Да ли то значи да не производимо довољно хране за потребе садашњег становништва, а да не говоримо о његовом двоструком или троструком броју?

Тешко је одговорити на то питање јер оно зависи од тога шта је мишљено под „довољно“. Док стотине милиона људи најсиромашнијих народа на свету не могу да прибаве довољно хране да одрже чак ни минимум здраве исхране, људи у богатим индустријализованим земљама пате од последица претерано богате исхране — капи, неких врста рака, болести срца и слично. Како то утиче на ситуацију са храном? Према једном прорачуну, да би се произвео килограм бифтека, потребно је пет килограма жита. Из тога произилази да четвртина становника света која се храни месом потроши скоро половину светске производње жита.

Што се тиче укупне количине произведене хране, запазимо шта каже књига Bread for the World: „Када би се садашња светска производња хране равномерно поделила међу свим људима света, уз минимално расипање, свако би имао довољно. Једва довољно, можда, али довољно.“ То је изјављено 1975, пре више од 15 година. Каква је ситуација данас? Према Институту за светска природна богатства, „протекле две деценије укупна производња хране у свету је повећана, премашујући потражњу. Као последица тога, последњих година су се цене главних прехрамбених производа на међународним тржиштима спустиле на реалну границу“. Друге студије показују да су у том раздобљу цене одређених производа, на пример пиринча, кукуруза, соје и других житарица пале на пола или чак ниже.

Све то упућује да проблем исхране није толико у произведеној количини колико у степену и навикама потрошње. Нова генетичка технологија пронашла је начине за производњу разних врста пиринча, пшенице и осталих житарица које би могле удвостручити садашњу производњу. Међутим, многе експертизе у тој области су усредсређене на уроде који доносе добит, као што су дуван и парадајз, да би се задовољио апетит богаташа уместо да се напуне желуци сиромашних.

 Шта је са околином?

Они који су тесно повезани с том темом постају све више свесни да је пораст становништва само један од чинилаца који угрожавају будућу добробит човечанства. На пример, Пол и Ен Ерлих (Paul и Anne Ehrlich), у својој књизи The Population Explosion, указују да се утицај људске активности на нашу околину може приказати следећом једноставном једначином: Утицај = становништво × висина националног дохотка × преовладавајући утицај технологија на околину.

Према том мерилу, ти аутори тврде да земље као што су Сједињене Америчке Државе нису пренасељене зато што имају превише људи, него зато што њихова висина националног дохотка зависи од високе стопе потрошње природних богатстава као и од технологије које захтевају тежак данак од околине.

Изгледа да то потврђују и друге студије. The New York Times цитира економисту Данијела Хамермеша (Daniel Hamermesh) који каже да су ’емисије стаклене баште уже повезане са степеном економске активности него са великим бројем емитера. Просечни Американац произведе 19 пута више угљен-диоксида него просечни Индијац. А сасвим је могуће да би, рецимо, економски виталан Бразил са спорим порастом становништва спалио своје тропске шуме брже него осиромашен Бразил са брзим порастом становништва.‘

Слично је изјавио и Алан Дернин (Alan Durning) из Института Worldwatch: „Најбогатија милијарда људи на свету створила је тако грамзљив и растрошан облик цивилизације да је планета Земља у опасности. Животни стил те врхушке — возача аутомобила, изјелица говедине, испијача соде и расипних потрошача — представља еколошку  претњу која се по тежини не може упоредити ни са чим осим можда са порастом становништва.“ Он истиче да ова „најбогатија петина“ човечанства производи скоро деведесет посто хлорофлуороугљеника и преко половине осталих гасова који проузрокују ефекат стаклене баште и угрожавају околину.

Стварни проблем

Из горње расправе постаје очигледно да окривљавати само пораст становништва за тешкоће с којима се данас суочава човечанство промашује прави смисао. Проблем с којим се суочавамо није то што остајемо без животног простора или да је Земља неспособна да произведе довољно хране за здраву исхрану за свакога или што ће ускоро бити потрошена сва природна богатства. Ово су тек симптоми. Стварни проблем је у томе што све више људи тежи за све већим степеном материјалне потрошње а да не размишља о последицама својих поступака. Ова незасита жеља да се има више толико оптерећује нашу околину да се брзо премашује Земљина способност за одржањем еколошке равнотеже. Другим речима, основни проблем није толико у броју људи колико је у нарави човечанства.

Писац Ален Дернин у вези тога каже следеће: „У осетљивој биосфери, коначна судбина човечанства могла би да зависи од тога да ли можемо да развијемо дубљи смисао за самосавладавање, који се темељи на распрострањеној етици ограничавања потрошње и проналажења нематеријалног обогаћења.“ Смисао је погођен, али остаје питање: Да ли можемо очекивати да ће људи свугде добровољно развити самосавладавање, ограничити потрошњу и тежити за нематеријалним обогаћењем? Тешко. Судећи по угађању самоме себи, као и хедонистичком начину живота који данас тако преовладава, вероватније је да се догоди управо супротно. Чини се да већина људи данас живи под мотом: ’Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети‘ (1. Коринћанима 15:32).

Чак и да је довољан број људи свестан чињеница и да започне да мења свој начин живота, ми још увек не бисмо могли брзо променити ствари. Помислимо само на многе групе заштитника околине и на алтернативне животне стилове који су се током година појавили. Неке од тих група су можда успеле у томе што су доспеле на насловне стране, али да ли су имале неки стварни утицај на поступке такозване главне струје друштва? Тешко. У чему је проблем? Па целокупни систем — трговачки, културни и политички — је уско повезан са унапређивањем концепта о уграђеном осећају застаревања и расипне куповине. У том контексту не може бити промене без корените обнове од темеља навише. А то би захтевало масовно преваспитање.

Да ли постоји светла будућност?

Ситуација би се могла упоредити са једном породицом која живи у намештеној и потпуно опремљеној кући за коју се побринуо неки доброчинилац. Да би се породица потпуно осећала као код куће, дозвољено јој је да користи сва средства у кући по жељи. Шта би се догодило ако би породица почела да оштећује намештај, цепа под,  разбија прозоре, зачепљује одводне цеви, преоптерећује струјну мрежу — укратко, ако би претила да ће потпуно уништити кућу? Да ли би власник само пасивно посматрао и не би ништа предузео? Вероватно не. Он би сигурно предузео мере да одстрани са свог поседа станаре који су склони уништавању и затим би тај посед вратио у првобитно стање. Нико не би рекао да такав поступак није оправдан.

Дакле, шта је с људском породицом? Зар ми нисмо као станари који живе у добро намештеној и дивно опремљеној кући за коју се побринуо Створитељ, Јехова Бог? Да, јесмо, јер као што је псалмиста изјавио: „Јахвина је земља и све на њој, свијет и сви који на њему живе“ (Псалам 24:1, Стварност; 50:12). Бог нас није само опремио са свим потребним стварима које омогућавају живот — светлом, ваздухом, водом и храном — него се такође побринуо за њих у великом изобиљу и разноликости како би учинио живот пријатнијим. Ипак, како се човечанство понашало као станар? Нажалост, не јако добро. Ми дословно уништавамо овај прекрасан дом у коме живимо. Шта ће власник, Јехова Бог, учинити у вези тога?

’Уништити оне који земљу уништавају‘ — то је оно што ће Бог учинити! (Откривење 11:18, New World Translation). А како ће он то учинити? Библија одговара: ’У време тих краљева небески ће Бог подићи краљевство које никада неће пропасти. И то краљевство неће прећи на неки други народ. Оно ће смрвити и докрајичити сва та краљевства, а само ће стајати до недогледних времена“ (Данијел 2:44, NW).

Шта ми можемо очекивати под владавином Божјег Краљевства које ће трајати до недогледних времена? Речи пророка Исаије пружају нам мали увид у то што ће уследити:

„И они ће куће градити и у њима седети, и садити винограде и род њихов јести. Неће они другима куће за насеље градити, неће они другима винограде садити, јер народу моме, биће дани ко дани дрвету, изабраници моји уживаће дело руку својих. Неће они узалудно радити, нити ће децу пропалу гледати, јер ће то род благословен бити од Господа, и с њима ће деца бити њихова“ (Исаија 65:21-23).

Каква светла будућност за човечанство! У том новом свету који ће бити Божје дело, човечанство се неће више мучити са проблемима становања, хране, воде, здравља и немара. Коначно ће послушно човечанство, под Божјим вођством, бити у могућности да напуни Земљу и подвргне је, без икакве претње пренасељености (Постање 1:28).

[Оквир на 13. страни]

Зашто је храна често скупа?

Иако стварна цена хране пада, опште искуство показује да цене хране расту. Зашто? Један једноставан разлог је урбанизација. Да би се нахраниле масе у стално растућим градовима света, храна се мора отпремати на велике удаљености. Једна студија Института Worldwatch каже да у Сједињеним Америчким Државама, на пример, „типични залогај хране путује од поља до тањира 2 100 километара“. Осим хране, потрошач мора да плати и скривене трошкове прераде, паковања и транспорта.

[Дијаграм на 10. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Земљина атмосфера прима у себе Сунчеву топлоту. Али топлота која се ствара — коју носи инфрацрвена радијација — не може лако отићи због гасова који стварају ефекат стаклене баште, и тако доприноси загревању Земљине површине

Гасови који стварају ефекат стаклене баште

Радијација која се пробија

Одбијена инфрацрвена радијација

[Слике на 12. страни]

Да би се произвео један килограм бифтека, потребно је пет килограма жита. Тако четвртина светског становништва која се храни месом троши скоро половину светске производње жита