„Никада више Хирошима!“

ИАКО су се Јапанци поносили победом над Перл Харбором и имали је на уму док су побеђивали, тај датум је, након што су изгубили рат, постепено пао у заборав. Када су недавно јапанску владу питали зашто се нису извинили за напад, главни секретар кабинета је одговорио: „Стратегијски и опште гледано, имам осећај да је напад на Перл Харбор био све друго осим хвале вредан. Међутим, све ствари у вези рата између Сједињених Америчких Држава и Јапана разрешиле су се мировним уговором у Сан Франциску.“

Његове речи представљају мишљење неких Јапанаца о изненадном нападу који је запалио рат на Пацифику. Иако сваке године преко милион Јапанаца посећује Хаваје, како извештавају новине Mainichi Shimbun, само релативно мали број њих посећује U.S.S. Arizona Memorial, који је изграђен у знак сећања на напад на Перл Харбор.

Док парола „Запамтите Перл Харбор!“ код неких Американаца побуђује болна сећања, Јапанци се својих патњи присећају узвиком „Никада више Хирошима“. Атомске бомбе које су августа 1945. експлодирале над градовима Хирошимом и Нагасакијем имале су болне последице не само за погођене жртве него и за целу нацију.

Извештаји очевидаца помажу нам да саосећамо са преживелима. Узмимо, на пример, Итоко, која је тек завршила школу и постала секретарица у Бродарском институту у Хирошими. Иако се налазила у згради у којој је радила, осетила је бљесак атомске бомбе, као да ју је сама светлост зањихала. „Радила сам заједно са војницима на чишћењу града од мртвих тела“, објашњава Итоко. „На реци су војници с брода бацали рибарску мрежу и сваки пут када би је извукли у њој би било више од 50 тела. Тела смо однели на обалу, сложили их у групе по пет и спалили их. Већина њих била је гола. Нисам могла разликовати мушкарце од жена, а усне су им биле тако натечене да су изгледале као пачји кљунови.“ Јапанци не могу да забораве страхоте које су проузроковале две атомске бомбе.

Зашто је употребљено оружје за масовно уништење

Професор Шигетоши Иваматсу са Универзитета Нагасаки, који је и сам жртва А-бомбе, писао је пре више од 20 година западним новинским агенцијама да би их известио о лошем стању жртава. „Био је запањен реакцијама“, извештава Asahi Evening News. „Половина свих одговора била је да су атомске бомбе зауставиле јапанску агресију и да је необично да жртве бомби позивају на мир.“

Објашњавајући разлог употребе оружја за масовно уништење, The Encyclopedia Americana каже: „Он [Хари С. Труман] је одлучио да употреби атомске бомбе против Јапана, верујући да ће оне брзо окончати рат и да ће спасти животе.“ Иако није желео да повреди осећања жртава А-бомбе, јапански новинар Кенкичи Томиока, описујући хаотично послератно стање, признаје: „Осврћући се уназад на раздобље између марта/априла и августа 1945, када су операције  којима је рат требало да заврши достигле за нацију судбоносни врхунац, не можемо избећи признавање улоге две дозе корективног лека [атомских бомби], специфичне за хлађење усијаних глава, што су дате милитаристима који су бучно захтевали коначни обрачун да би одбранили домовину. Коначни обрачун значио би гуокусаи (јуриш у смрт радије него предаја) за 100 милиона становника.“

Ипак, они који су у атомском бомбардовању изгубили своје вољене, као и они који болују од последица радијације, увиђају да се њихова бол не може ублажити речима које оправдавају бацање пика-дона, или „бљеска-експлозије“, како преживели називају А-бомбе. Неки који су преживели А-бомбу, иако су се дуго сматрали невиним жртвама, сада увиђају да као Јапанци морају признати, како даље каже професор Иваматсу, „злочине које су починили у својој агресији против других земаља у азијско-пацифичком подручју“. Једна жртва бомбардовања се 1990, на годишњим антинуклеарним демонстрацијама у Хирошими, извинила испред страних делегата за јапанске ратне злочине.

Да ли су заиста имали разлоге за убијање?

Многи преживели и очевици Перл Харбора, Хирошиме и Нагасакија снажно се гнушају рата. Осврћући се уназад, неки сумњају да је њихова земља имала оправдане разлоге да жртвује њихове вољене.

Да би распламсали жар према рату и оправдали убијање, обе стране су започеле с вербалним нападима. Американци су Јапанце назвали „подли Јапанци“ и закључили да је лако распиривати ватру мржње и освете речима „Запамтите Перл Харбор!“ У Јапану су људи били поучавани да су Англо-Американци кичику, што значи „демонске звери“. У Окинави су многи били чак наведени да радије изврше самоубиство него да падну у руке „звери“. Слично је прошла и раније  споменута млада Итоко, која је, након јапанске предаје и искрцавања америчких инвазијских снага у оближњој луци примила од свог заповедника две дозе смртоносног цијанкалијума. „Не дозволи да постанеш играчка страних војника“, наредио је.

Међутим, уз помоћ својих јапанско-хавајских пријатеља, Итоко је постепено проширивала своје видике и увидела да и Американци и Британци могу бити пријатељски наклоњени, фини и љубазни. Тада је срела Џорџа, Ирца рођеног у Сингапуру, чијег су оца убили Јапанци. Добро су се упознали и венчали. Они су само један пример од многих који су утврдили да су њихови бивши непријатељи мирољубиве особе. Да је свако објективно, а не кроз ратом обојене наочаре, посматрао „непријатеље“, тада би их уместо бомбама обасипао љубављу.

Да, мир међу појединцима темељен на узајамном разумевању неопходан је за светски мир. Али, с обзиром на многе ратове који су вођени од 1945, очигледно је да људи нису научили ту основну лекцију из Перл Харбора и Хирошиме. Међутим, чак ни мир међу појединцима није довољан да би се успоставио светски мир. Шта је онда потребно? То ће објаснити следећи чланак.

[Истакнути текст на 7. страни]

Док парола „Запамтите Перл Харбор!“ побуђује код неких Американаца болна сећања, Јапанци се својих патњи присећају узвиком „Никада више Хирошима!“

[Истакнути текст на 8. страни]

Мир међу појединцима темељен на узајамном разумевању неопходан је за светски мир

[Слика на 7. страни]

Лојд Бери и Адриан Томсон, мисионари Друштва Кула стражара, испред споменика мира у Хирошими, 1950.

[Слика на 8. страни]

Рушевине Хирошиме након експлозије атомске бомбе

[Извор]

U.S. Army/љубазношћу јапанског Музеја мира