Драматичан пораст

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ нису никада представљали претњу политичким властима у земљама у којима живе, и то се данас признаје. Дајући коментар о једном од конгреса прошлог лета у Совјетском Савезу, новине Красноярский Комсомолец су приметиле: „Идеолози наше земље напокон су увидели да Јеховин народ ни на који начин не угрожава јавни ред и мир.“

Слично су известиле и совјетске новине Восточно–Сибирская Правда: „Пошто је организација Јеховиних сведока строго религиозна, они не учествују у политичким сукобима и не охрабрују своје чланове да подржавају било који политички блок, већ подржавају ауторитет Библије и њеног Аутора, Јехову Бога.“

Пораст у раним годинама

Јеховини сведоци су већ много деценија активни у Источној Европи. Крајем 1930-их, у Румунији их је већ било преко две хиљаде, у Пољској хиљаду а у Чешко-Словачкој и Мађарској на стотине, док их је у Југославији било неколико десетина. Иако их је у огромном Совјетском Савезу био мали број, то се преко ноћи променило.

Један познавалац совјетских прилика, Валтер Коларс (Walter Kolarz), рекао је у својој књизи Religion in the Soviet Union да су други Сведоци ушли у Русију „преко подручја која је Совјетски Савез припојио 1939-1940, где су постојале мале али врло активне групе Јеховиних сведока“. Тако су се Сведоци који су живели у источним деловима Пољске, Чешко-Словачке и Румуније изненада, такорећи преко ноћи, нашли пресељени у Совјетски Савез!

Још један изванредан начин на који су Јеховини сведоци доспели у Совјетски Савез био је помоћу немачких концентрационих логора. Како то? Заиста, током другог светског рата у тим су се логорима руски затвореници затекли заједно с хиљадама немачких Сведока. Ти Немци су били бачени у логоре јер су сачували одлучан став хришћанске неутралности (Јован 17:16; 18:36). Они су радије подносили патње и умрли него да  прекрше Божје законе, тиме што би се придружили Хитлеровој војсци и тако постали криви за убијање сухришћана у другим земљама или за убијање неког другог због тога (1. Јованова 3:10-12).

Дакле, као што је Коларс писао, „немачки концентрациони логори су, ма како то могло звучати невероватно, један од канала којим је порука Јеховиних сведока дошла у Русију. Донели су је руски затвореници у Немачкој, који су се дивили храбрости и постојаности ’Сведока‘ и вероватно су због тога сматрали њихову теологију привлачном.“ Извештава се како је, само у женском логору у Равенсбрику, мноштво младих Рускиња прихватило библијску вест коју су објављивали Јеховини сведоци.

Након рата, затвореници из источноевропских земаља који су постали Јеховини сведоци вратили су се у своју домовину. Тамо су ревно поучавали како је владавина Божјег Краљевства једина нада за трајни мир. На тај начин је број Сведока у Источној Европи драматично порастао. До априла 1946. је у Совјетском Савезу било преко четири хиљаде проповедника, и тај се број брзо удвостручио. У септембру 1946. су Сведоци у Румунији одржали конгрес у Букурешту, на коме је било око 15 000 присутних.

Недуго након тога започео је хладни рат, што је довело до обуставе промета и комуникације између Источне Европе и Запада. Уз то, нови владари Источне Европе почели су се противити Јеховиним сведоцима. Жалосно је да су Сведоке сматрали претњом, те су многи од њих били затворени. Упркос томе, до 1951. је у Чешко-Словачкој било 3 705 активних Сведока; у Мађарској 2 583; у Југославији 617; а у Пољској преко 15 000.

Пораст се наставља упркос противљењу

Морис Хиндус (Maurice Hindus) је 1967. писао о Јеховиним сведоцима у својој књизи The Kremlin’s Human Dilemma. Оно што је рекао односи се на Сведоке у Совјетском Савезу, као и на Сведоке у другим деловима Источне Европе. „Иако делују подземно, прогањају се и осуђују на тешке казне затвора. Али ништа их не може зауставити. Ако их на једном месту потисну, они се изненада појаве на другом... Изгледа да су исто тако неуништиви као и совјетска полиција.“

У пролеће 1951. су Јеховини сведоци у Совјетском Савезу доживели тежак ударац. Преко седам хиљада њих у совјетским европским републикама ухапшено је и одведено у кажњеничке логоре у забачене делове земље, укључујући Сибир и Воркуту, на далеком северу. Каква је била последица тога?

„То није био крај ’Сведока̂‘ у Русији“, напоменуо је Коларс, „него тек почетак новог поглавља у њиховим активностима обраћивања. Они су чак покушавали да шире своју веру док су чекали на железничким станицама на свом путу према изгнанству. Депортирајући их, совјетска влада није могла учинити ништа боље за ширење њихове вере. Из своје  сеоске изолације, ’Сведоци‘ су доведени у шири свет, па макар то био и страшни свет концентрационих и радних логора.“

Унутар и ван затвора̂

Као што су хришћани првог века наставили да проповедају без престанка када су их прогонили, то су учинили и Јеховини сведоци у Совјетском Савезу (Дела апостола 5:42). Хелена Целмиња, Литванка која је била затворена због наводних злочина, прича како је у казненом логору у Потми, у одељењу где су је држали од 1962. до 1966, било око 350 логорашица. „Око половина њих“, рекла је, „биле су Јеховине сведокиње.“ Целмиња је у својој књизи Women in Soviet Prisons писала о томе што је видела у логору:

„Литература из Бруклина стиже редовно, у добром стању и у великим количинама кроз неслужбене и добро организоване канале... Нико не може разумети како у ту земљу бодљикаве жице и ограничених људских контаката може доспети забрањена литература — и то из Сједињених Америчких Држава! Многи су Јеховини сведоци добили десет година робије само зато што је у њиховом стану нађено неколико примерака часописа Кула стражара. Пошто се људи затварају због поседовања ових списа, разумљива је забринутост и огорчење управе због присутности ове литературе у логору.“

Уз Јеховину помоћ, ништа није могло зауставити дељење ове духовне хране! Целмиња је приметила: „Нико није открио како [Кула стражара] доспева у логор. Коначно, сваки затвореник након осуде скида сву одећу и потпуно је прегледан. При доласку у логор, поново га темељно претражују. Контролишу се и ковчези због двоструког дна. Ни једном странцу није дозвољено да уђе у логор ако нема добар разлог. Кад логораше пуштају ван логора ради посла на пољима, окружени су наоружаном стражом и никоме није дозвољено да им се приближи. Увече када се врате у логор, сваки се затвореник темељно прегледа. Али упркос тој контроли, бруклинска литература проналази своје читаоце.“

Истовремено, непоколебљиви хришћани ван совјетских кажњеничких логора и даље су се напрезали у својим активностима јавног проповедања и поучавања. Доказ тога биле су публикације и филмови произведени у настојању како би се спречила њихова служба. Године 1978. је, на пример, објављена књига Истине о Јеховиним сведоцима која је, према објашњењу у предговору, требало да служи „вршењу атеистичког образовања међу следбеницима тог религиозног покрета“.

Њен аутор, В. В. Коник, је између осталог нагласио како Јеховини сведоци најчешће држе јавна предавања на својим спроводима и венчањима. „На пример“, писао, је „у августу 1973, у селу Краснаја Пољана, регија Краснодарскиј, одржано је венчање двоје припадника те организације, уз присуство око 500 људи. Шест проповедника им је одржало предавања, а њихови говори били су преношени путем два звучника. Затим је одржана драма у којој је приказано како Јеховини сведоци воде разговоре с људима других религија и с атеистима.“

Да, упркос забране њиховог дела, Јеховини сведоци су широм Источне Европе ревно наставили да проповедају добру вест о Божјем Краљевству, у послушности Христовој пророчанској заповести (Матеј 24:14). Коначно, у мају и јуну 1989. су Јеховини сведоци легализовани у Пољској и Мађарској, у априлу 1990. у Румунији, у марту 1991. у Совјетском Савезу а у јулу 1991. у Бугарској. А њихово се дело несметано врши и у Чешко-Словачкој.

Срећни посетиоци конгреса

Након овог осврта, можда ћете боље разумети зашто су се десетине хиљада  делегата на конгресима у Источној Европи радовали — плакали, грлили, пљескали и махали једни другима преко стадиона.

У Будимпешти, Прагу и Загребу су се одржавали „међународни конгреси“, па су биле учињене посебне припреме како би се сместиле десетине хиљада делегата из других земаља. У Совјетском Савезу, конгреси су одржани у седам градова са 74 252 присутна; у Пољској их је на 12 конгреса било 131 554; а на 8 конгреса у Румунији било је 34 808 присутних. Иако Сведоци у Бугарској нису могли одржати конгрес, око три стотине њих прешло је границу и дошло у Солун, Грчка, где су се радовали програму на свом језику.

Сведоцима у Источној Европи није било једноставно да се припреме и угосте многе хиљаде делегата. Размислимо о следећем: У Совјетском Савезу се никада раније нису одржавали такви конгреси! А прихватити десетине хиљада гостију, као што су то учинили Сведоци у Будимпешти и Прагу, био је невероватно велики подухват. Осим тога, замислимо одржавање конгреса у Загребу када је на помолу била претња грађанског рата и где су се у даљини чуле експлозије!

Сигурно ћете се одушевити читајући следећи извештај о тим конгресима.

[Мапе на 7. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

МЕСТА ОДРЖАВАЊА ТРИ МЕЂУНАРОДНА КОНГРЕСА И СЕДАМ КОНГРЕСА У СОВЈЕТСКОМ САВЕЗУ

СОВЈЕТСКИ САВЕЗ

ТАЛИН

КИЈЕВ

ЛАВОВ

ЧЕРНОВЦИ

ОДЕСА

ПОЉСКА

НЕМАЧКА

УСОЉЕ-СИБИРСКОЈЕ

ПРАГ

АУСТРИЈА

МАЂАРСКА

БУДИМПЕШТА

РУМУНИЈА

ЈУГОСЛАВИЈА

ЗАГРЕБ

БУГАРСКА

АЛБАНИЈА

ИТАЛИЈА

ГРЧКА

ТУРСКА

[Мапа]

СОВЈЕТСКИ САВЕЗ

АЛМА АТА

ЧЕШКО-СЛОВАЧКА