Учење почиње у материци

ЗА АРИСТОТЕЛА је мозак детета приликом рођења био табула раза, празна плоча. Више од две хиљаде година касније, многи су још увек гледали на њега на сличан начин. „Када се дете тек роди“, писао је 1895. један професор медицине са University of Pennsylvania, „оно је врло мало разумније од биљке.“ Традиција се није слагала и тврдила је да одојче учи у материци и да је свесно догађаја изван ње. Наука данас каже да ни Аристотел ни споменути професор нису били у праву и да су традиционалисти у праву.

Мозак има мали почетак, али како само улива страхопоштовање када достигне потпуни развој! Његов развој започиње у трећој недељи трудноће као танак слој ћелија названих неурална плоча. Неуролог Ричард М. Рестек (Richard M. Restak) каже нам шта она постаје на крају трудноће: „Али од тог почетка који не обећава много развиће се најчудеснији орган у познатом свемиру.“ Процес почиње са око 125 000 ћелија које се размножавају просечном брзином од 250 000 у минуту. Рестек додаје: „Коначно ће се размножити до неких сто милијарди неурона који су темељ свих функција мозга.“

Како мозак расте, између његових неурона формирају се везе. Те везе, назване синапсе, развијају се до осме недеље и ускоро броје на милионе док преузимају многобројне функције феталног мозга. У исто време — на крају другог месеца трудноће — „утврђено је... све што ће се наћи у потпуно развијеном људском бићу“, према опште прихваћеној књизи A Child Is Born. Сви његови телесни делови су на месту и то више није ембрион. Започело је фетално раздобље раста и усавршавања појединости. Па ипак, заступници абортуса се усуђују да нам кажу да то не живи.

Најранији покрети фетуса почињу након седам и по недеља. До 13. недеље профункционишу брадавице укуса на језику, а касније, ако се амнионовој течности дода шећер, брзина гутања се удвостручава. Али ако се дода нешто неукусно, он брзо смањује своје гутање и изразима лица наглашава своје незадовољство. До 15. и 16. недеље јавља се дисање, штуцање, сисање, гутање, зевање, покрети очију — а у наредним недељама РЕМ-фаза спавања. „До ограничене мере“, каже Рестек, „фетус може и чути, видети, окусити, мирисати и осећати у интраутеринском свету.“ Али то још није живо створење, уверавају нас заступници абортуса.

 Новорођенче се сећа онога чему је било изложено у материци — на пример, откуцаја срца своје мајке. Оно уз тај звук заспи, буди се, одмара се, покреће се његовим ритмичким откуцајем. Он је био стални пратилац, пружајући осећај спокојства и сигурности. Истраживачи су доказали његову умирујућу снагу у једном експерименту у породиљском одељењу. Бебе које су биле изложене снимку откуцаја људског срца мање су плакале и напредовале су боље од оних без тога. Занимљиво је да су „интраутерински и други звукови умирујући (за немирну одојчад) само када су изнесени у висинама тона упоредивим са оним из материце“.

Фетални мозак није само укључен у активности унутар материце, већ запажа и памти оно што се догађа ван. „Вивалди је један од омиљених композитора нерођеног детета“, каже др Томас Верни (Thomas Verny). „Моцарт такође. Кад год је на грамофон била стављена нека од њихових узвишених композиција, извештава др Клементс, откуцаји феталног срца редовно су се умиривали, а број откуцаја се смањивао... С друге стране, сви облици рока већину фетуса су веома узнемиравали.“

Др Антони Дикаспер (Anthony DeCasper), психолог на University of North Carolina, направио је цуцлу варалицу која мери брзину и притисак сисања дојенчета. Мењајући свој начин сисања, одојче учи да бира снимљене звукове које жели да чује — на пример, одређене гласове и приче. Новорођенче старо само сат или два могло је да разликује глас свог оца, који му је говорио кратким умирујућим речима док је оно било у материци. Дете не само да је за слушање изабрало тај глас, већ је и емоционално реаговало и престало је да плаче, осећајући се сигурним. На исти начин оно би изабрало да слуша и глас своје мајке, као и њен откуцај срца, а на обоје се навикло док је одрастало у материци.

У другом експерименту, Дикаспер је упутио 16 трудница да гласно читају дечју причу под називом Мачка у шеширу. Оне су је читале два пута дневно у последњих шест и по недеља своје трудноће. Убрзо након што су бебе биле рођене, биле су повезане с направом за сисање, те су им пуштане снимке са две приче, Мачка у шеширу и Краљ, мишеви и сир. Брзином свог сисања бебе су у свим случајевима изабрале да слушају Мачку у шеширу, причу коју су чуле у материци. Увек изнова бирале су ту причу уместо приче Краљ, мишеви и сир, коју нису чуле у материци. Деца свих узраста чине исто, увек желећи да чују своју омиљену причу више пута, уместо да чују неку нову причу.

Дикаспер је закључио: „Чини се да је на слушне склоности након рођења утицало оно што се чуло пре рођења.“ Др Рестек, који је известио о овим открићима, каже: „Беба учи у материци, препознаје глас своје мајке, чак и њену интонацију и исту књигу коју она чита.“ Његов закључак: „Другим речима, фетуси имају способност слушног перцептивног учења у материци месецима пре него што им је то заиста потребно или него што би се могло очекивати да то употребе.“

Беба је много научила у материци. Она је добро опремљена да учи. Све горе наведено показује да мозак чак и у материци задивљује. У њој он добија свој потпуни број неурона. Према неуролозима, „приликом рођења, мозак новорођенчета има више неурона помоћу којих може да  формира мреже него што ће их икада више имати“. Тај нови живот је од свог почетка у материци био веома заузет у наредних осам месеци градећи те милијарде неурона и стварајући милијарде веза између њих, омогућујући кретање, дисање, сисање, гутање, укус, мокрење, слушање, гледање, учење и памћење. Како икоја разумна особа може рећи да то створење не живи?

Многи научници и милиони других логично верују да живот започиње у материци приликом зачећа. У својој књизи The Mind, Др Рестек каже: „Прави почетак и најкритичнији догађај у нашем животу без сумње је тренутак нашег зачећа. Кинези то признају мерећи старост од тог тренутка; беба се приликом рођења сматра старом једну годину.“

Данас многи желе веровати да децу до рођења не треба сматрати животом, особом, али  Божја реч се не слаже с тим. Ако се беба намерно абортира, Божје правило је: ’Живот за живот.‘ То је поткрепљено Књигом Изласка 21:22, 23: „Кад се посваде људи, па неко од њих удари трудну жену тако да она побаци без друге штете, платиће пред судијом глобу коју муж њезин тражи; али ако ли настане штета, тад ћеш узети живот за живот“.

Док је дете још у материци, Јехова га сматра живом особом. Да је то тако, јасно је видљиво из свих његових активности у материци. Наука сада зна да до краја другог месеца постоје сви његови телесни делови и да функционишу, да оно осећа, учи и памти. Разум новорођенчета сигурно није ’празна плоча‘, како је рекао Аристотел, нити дете зна ’мало више од биљке‘, како је рекао универзитетски професор. Оно има све неуроне које ће увек имати, а они су спремни да региструју све нове призоре, звукове и осећања што га сада окружују. Оно је спремно! Или можда није?

Мајка може много учинити за добробит бебе у својој материци, или јој може нашкодити. На бебу могу утицати њене мисли, и то на добро или на лоше. Фетус неће мислити оно што мисли мајка; али мисли којима се она бави стварају осећања, а на фетус утичу емоционална стања која стварају те мисли, било да су то стања сигурности, мира и спокојства, или пак тескобе, страха и гнева. Што је још горе, преко постељице се с мајке на фетус могу пренети заразне болести. Могу се пренети полне болести, па чак и сида. Мајке које у време трудноће употребљавају дуван, марихуану, алкохол, морфијум, кокаин, хероин и друге дроге могу родити децу зависну од дрога, душевно заосталу, с оштећеним мозгом, телесним недостацима, подложну нападима болести и другим тешким последицама.

Дете у материци није тако херметички затворено од спољашњег света како су многи некада мислили. Док је у материци, оно се може неговати с пуно љубави или окрутно мучити. Какво га поступање чека када једном напусти материцу? Оно почиње да учи у материци, али какво ће искуство у учењу доживети када дође на овај свет? Насрећу, срећно венчани родитељи пуни љубави учиниће та искуства позитивним.

[Истакнути текст на 12. страни]

„Најчудеснији орган у познатом свемиру“

[Истакнути текст на 12. страни]

Осам недеља, а сви његови делови на свом месту

[Истакнути текст на 13. страни]

Како икоја разумна особа може рећи да то створење не живи?

[Истакнути текст на 15. страни]

Многи научници верују да живот започиње приликом зачећа

[Слика на 14. страни]

Са осам недеља, 4 центиметра дугачак, а сви његови телесни делови су на свом месту

[Извор]

Фотографија: Lennart Nilsson за A Child Is Born - изд. 1976./Dell Publishing Co.