Успон и пад светске трговине

2. део: Проширивање у сврху учвршћивања моћи

НА ПОЧЕТКУ, развој света трговине био је јако ометан недоступношћу, спорошћу као и трошковима транспорта и комуникације. Поморска трговина била је спора, а копнени путеви били су пуни опасности. Али све се то ускоро променило.

Трговина постаје међународна

У хеленистичко доба, од 338. до 30. пре н. е., медитерански градови постали су главна трговачка средишта. Међу њих је спадала и Александрија, Египат, коју је 332. пре н. е. основао Александар Велики. Али „од другог века пре [н. е.], хеленистички исток“, каже професор историје Шепард Б. Клаф (Shepard B. Clough), „почео је показивати знакове економске стагнације; у првом веку пре [н. е.], било је очигледно да је на измаку“. Грчку је као светску силу заменио Рим. Касније је, под римском управом, Александрија постала престоница, одмах до самог Рима.

Источна половина и наследник Западног Римског Царства, Византијско Царство, достигло је свој врхунац између 9. и 11. века. Његова престоница, Константинопољ (данашњи Истанбул), с милион становника, био је кудикамо највећи град на свету. Пијаца свиле, мирођија, боја и парфема с Истока као и крзна, ћилибара, дрва и гвожђа са Запада, служила је као чврсти економски мост између Европе и Азије.

Али године 1204, у време четвртог крсташког рата, то царство је претрпело тежак ударац. Његова је престоница као жртва економске похлепе била заузета и опустошена. Како то? Према The Collins Atlas of World History, „поход Запада у потрази за богатством Оријента био је повод крсташких ратова“. Ово јасно показује како је црква, иако наводно вођена религиозним жаром, имала исто тако и друге мотиве.

 У међувремену, трговци су у средњовековној Европи отварали трговинске сајмове где су могли да излажу робу из разних земаља уз путеве којима су путовали. О нарочито успешним изложбама робе које су се одржавале у области Шампањ у североисточној Француској, The New Encyclopædia Britannica каже: „На тим сајмовима трговци су често склапали послове помоћу писама која су се могла пренети на друге особе а јемчила су плаћање на следећем сајму. Такви су послови били почеци употребе кредита. У 13. веку сајмови су служили као признати банкарски центри за Европу.“

Током 15. века, турска освајања претила су пресецању трговачких путева између Европе и Азије. Зато су европски истраживачи кренули у потрагу за новим. Васко да Гама, португалски поморац, водио је од 1497. до 1499. једну експедицију која је успешно опловила Рт добре наде у Африци, успостављајући при томе нову поморску везу с Индијом што је допринело томе да Португалија постане светска сила. Нови пут је такође лишио Александрију и друге средоземне луке њихове трговачке важности као главних трговачких центара.

У међувремену, португалски сусед, Шпанија, финансирала је покушај италијанског поморца Кристофера Колумба да стигне до Индије пловећи западно око света. Године 1492 — у октобру ће то бити тачно пре 500 година — Колумбо је такорећи набасао на западну хемисферу. С друге стране, Енглези су, уместо да покушају да стигну на Исток пловећи јужно као што је то учинио Васко да Гама или западно као Колумбо, наставили да траже североисточни или севорозападни пролаз. Сва та истраживачка путовања помогла су да трговина постане међународна. И као одлучујући чинилац при открићу Америке, свет трговине је показао свој моћни утицај над светским догађајима.

Економска моћ — градитељ царстава

Светска трговина створила је моћне организације. Пример за то је, према књизи By the Sweat of Thy Brow, „једна од најдалекосежнијих и најдуготрајнијих социоекономских иновација старог света: удружење занатлија или цех“. Попут сличних моћних организација данас, та удружења су, уз испуњавање своје сврхе, повремено нападно злоупотребљавала своју моћ, у толикој мери да се за библијског преводиоца Џона Виклифа из 14. века говори да је неке од њих оптужио да су „лажни уротници... проклети од Бога и од човека.“ (Види оквир на страни 11.)

Свет трговине је чак изградио царства, од којих је несумњиво најуспешније било Британско Царство. Али, пре његовог појављивања у 16. веку, у Европи се већ са неким трговачким подухватима почело посезати за економском моћи која управља светом. Један од тих подухвата била је Ханзеатска лига.

Старонемачка реч Hansa, која значи „трупе“, постепено се примењивала за сваки од бројних цехова или удружења трговаца која су се појавила. Крајем 12. и почетком 13. века, Ханза, чији је центар био у граду Либеку на северу Немачке, добила је превласт над балтичком трговином и успешно је повезала Немачку с Русијом и осталим земљама које се граниче с Балтиком. У међувремену, према западу, Ханза у немачком граду Келну јачала је трговинске везе с Енглеском и земљама Бенелукса.

Та су трговачка удружења доносила прописе како би заштитила себе и своју робу, уопште регулишући трговину за опште добро. Такође су ујединила напоре како би се сузбило гусарство и пљачка на копну или мору. Како се трговина ширила, постала је очита потреба за већом сарадњом међу различитим групама. Зато су се крајем 13. века сви већи севернонемачки градови  заједно удружили у само једну лигу која је постала позната као Ханзеатска лига.

Захваљујући свом географском положају, лига је контролисала главне токове северне трговине. На западу је трговала с економско напредним земљама Енглеске и земљама Бенелукса, које су, опет, имале трговинске контакте са Средоземљем и Оријентом. На истоку јој није био проблем доћи до Скандинавије и Источне Европе. Осим трговине вуном с Фландријом, лига је тако контролисала трговину рибом с Норвешком и са Шведском, а исто тако и трговину крзна с Русијом.

Иако није била политичка федерација, и без сталног водећег тела или сталних службеника, лига је на свом врхунцу ипак имала велики утицај. Један од њених највећих успеха био је развој система поморског права и трговачких закона. Док је развијала нова тржишта, лига је била брза у одбрани својих старих, користећи и силу уколико је било потребно. У већини случајева њена је моћна трговачка флота била у стању да сломи отпор, наметајући економска ембарга или блокаде.

Ханзеатска лига је досегла врхунац средином 14. века. Њено слабљење започело је у 15. веку, када су Енглези и Холанђани почели јачати моћ и доминирати светском трговином. Тридесетогодишњи рат био је узрок пропасти лиге. Њени су се чланови последњи пут састали 1669. Само се неколико градова, међу којима су Либек, Хамбург и Бремен, још увек поносе да су ханзаетски градови, релативно немоћни чланови некада моћног трговачког гиганта.

Други већи, много моћнији трговачки гиганти чекали су како би заузели место Ханзеатске лиге. О њима ћемо сазнати у 3. делу ове серије: „Трговина почиње да показује своје право лице.“

[Оквир на 11. страни]

Моћ цехова и синдиката

У четвртом веку пре н. е., неки градови у Средоземљу специјализовали су се за одређену робу. Становници који су се бавили истим занатом живели су заједно у неком делу града. Та удружења занатлија била су на почетку очигледно религиозно-социјалне природе. У делу By the Sweat of Thy Brow говори се да је „свако удружење имало свог бога заштитника или богињу заштитницу, а његови чланови одржавали су властите заједничке религиозне обреде“.

Средњевековни цехови су основани с циљем како би својим члановима пружили потребну помоћ и како би заштитили целокупно занатство, регулишући производњу и одређујући стандарде, можда чак и контролишући цене и наднице. Неки од њих постали су монополистички, подешавајући цене тајним договорима, с циљем да заштите тржиште цеха и да спрече непоштену конкуренцију.

Као наследник древних занатских цехова, трговачки цехови настали су у 11. веку, када су их путујући трговци организовали да би се заштитили од опасности на путевима. Али, цехови су поступно изгубили свој првобитни карактер. Уско повезани с локалном трговином, њихова је моћ и утицај измакао када су локална, национална и међународна тржишта постала надмоћна и када су трговци почели да засењују занатлије.

Крајем 18. и почетком 19. века, као последица индустријске револуције, синдикати који су настали у Британији и Сједињеним Америчким Државама као удружења радника имали су исте квалификације. Започевши делом као друштвени клубови, развили су се у протестне покрете против владајућег друштвеног и политичког система. Данас се неки синдикати боре да за своје чланове осигурају веће наднице, краће радно време, боље услове рада и већу безбедност радног места, постижући то или преговорима с послодавцем или прибегавањем штрајковима. Међутим, други су отворено политичке природе.