Успон и пад светске трговине

3. део: Похлепна трговина показује своје право лице

ПОЧЕТКОМ 16. века, европском трговином на северу владала је Ханзеатска лига, трговачко удружење севернонемачких градова; на западу Енглеска и Холандија; на југу Венеција.

Вековима је Венеција монополисала трговину зачинима. Споразуми који су склопљени с Арапима, а касније и с Турцима, успешно су затворили источне трговачке путеве од могућих супарника. Ко је желео да сломи тај монопол, морао је да за Далеки исток пронађе нове путове. Започело се с трагањем. Последица једног таквог трагања било је откриће и покоравање Америка̂.

Током 1490-их папа је дао Португалији и Шпанији папски благослов у погледу освајачког похода на тадашњи непознати свет. Али није било само религиозно веровање то што је мотивисало те две католичке силе. Професор Шепард Клаф коментарише: „Чим су њихова права на новооткривене делове света била призната, тражиоци су похотно насрнули како би из својих открића извукли сваку могућу економску корист.“ Он додаје: „Постојала је готово неприродна похлепа у журби којом су ти први досељеници мислили да ће се обогатити. Овде налазимо још једно занимљиво објашњење како за скривене мотиве истраживања тако и за преовладавајуће идеологије западног света.“ Шпанске освајаче је у њиховом поробљавању Новог света гонила и похлепа за златом и ревност у обраћању људи.

У међувремену, Холандија се развијала у доминирајућу трговачку силу, тренд који није могао спречити ни један други трговачки гигант. У ствари, током 17. века било је очигледно да је још само Енглеска довољно снажна да се супротстави Холандији. Економска конкуренција се појачала. За 30 година, до 1618, Енглези су удвостручили величину своје флоте; средином 17. века, холандска трговачка морнарица била је четири пута већа од здружених флота Италије, Португалије и Шпаније.

Трговачки центар Европе се тако из Средоземља преместио на атлантску обалу. Називајући то „трговачком револуцијом“ и „једном од великих локацијских промена у историји“, Клаф каже да је промена водила до „економског благостања које је омогућило политичко и културно вођство Западне Европе у култури Запада“.

Империје изграђене не само на шећеру и зачинима

Године 1602. Холандија је ујединила бројне трговачке компаније које су водили њихови трговци те је основала Холандску источноиндијску компанију. Наредних деценија, осим постизања одређеног трговачког успеха у Јапану и на Јави, она је такође протерала Португалце из данас познате Западне Малезије, Шри Ланке и Молукиа (Миродијска острва). „Попут Португалаца и Шпанаца“, каже Клаф, „[и Холанђани] су желели да задрже корист од источне трговине искључиво за себе“. А није ни чудо! Трговина је била тако уносна да је Холандија у 17. веку имала највећи доходак по глави становника у Западној Европи. Амстердам  је постао финансијски и трговачки центар Западног света. (Види оквир, страна 25.)

Данска и Француска формирале су сличне компаније. Али прва, и у временском следу најутицајнија, била је Енглеска источноиндијска компанија, основана 1600. Она је из Индије истиснула Французе и Португалце. Касније су Енглези исто тако стекли трговачку надмоћ у Кини.

У међувремену, на западној хемисфери, Холандијска западноиндијска компанија трговала је шећером, дуваном и крзном. А Енглези су се, након оснивања Компаније Хадсоновог залива у Канади 1670, марљиво трудили да пронађу северозападни пролаз на Пацифик док су истовремено трговали са земљама око Хадсоновог залива.

Новинар Питер Њумен (Peter Newman) каже како је борба између Компаније Хадсоновог залива и једног од његових ривала, Северозападне компаније, „била једно удружено такмичење за тржиштима и крзном, али брзо се претворила у борбу за власт и територију... Обе стране подмириле су своје рачуне у крви“. Праве жртве били су Индијанци, с којима су трговале обе компаније. „У тој трговини крзном алкохол је постао новац“, каже он, додајући како је то „трговање алкохолом проузроковало пропаст породица и десетковало индијанску цивилизацију.“ a

Тако су настале две моћне и утицајне империје, обе изграђене не само на шећеру и зачинима — него и на крви! Похлепна трговина показивала је своје право лице. Као што The Columbia History of the World каже: „Холанђани и Енглези опловили су светска мора као заступници трговачких концерна... тим компанијама профит је био најистакнутији мотив.“ (Наглашено од нас.)

Профит на рачун других

Од 16. до 18. века, један економски систем познат као меркантилизам снажно је утицао на европски начин размишљања. The New Encyclopædia Britannica објашњава: „[Меркантилизам] наглашава како је стицање богатства, нарочито богатства у облику злата, било од највеће важности за националну политику... Трговачка политика коју је диктирала меркантилистичка филозофија била је дакле једноставна: подстицати извоз, ограничавати увоз и узимати сав вишак од извоза и то у злату.“

Вршење те политике често је резултирало тешким неправдама. Колоније су се експлоатисале, будући да су се тоне злата одузимале у корист матичне земље. Једноставно  речено, меркантилизам је одражавао егоцентричан, похлепан став који је свет трговине подстицао од самог почетка, дух који је још увек присутан.

Меркантилизам је имао своје критичаре, а један од најзначајнијих био је Шкот по имену Адам Смит. Као познати социјални филозоф и политички економиста, Смит је године 1776. објавио једну студију о економици под насловом An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations. (Истраживање природе и узрока богатстава нација). Иако се супростављао меркантилизму, Смит није отворено говорио против стицања профита док га подстиче властити интерес. Напротив, он је тврдио да људе води једна „невидљива рука“ која их подстиче да учествују у економском такмичењу у потрази за појединачним властитим интересом; али да управо тај властити интерес, тврдио је, може бити користан за друштво у целини.

Смит је заступао теорију laissez-faire (француски: „препуштање“), мишљење да би требало да се владе што је могуће мање мешају у економске послове појединаца. Тиме је он јасно изразио идеологију класичног капитализма.

Капитализам, данас преовладавајући и, како неки тврде, најуспешнији економски систем, карактерише приватно власништво, са слободном трговином између појединаца или компанија које се међусобно такмиче због профита. Савремена историја капитализма почиње у 16. веку у градовима средње и северне Италије, али њени корени сежу много даље. Пензионисани универзитетски професор историје Илијас Бикермен (Elias J. Bickerman) објашњава да „економска употреба наше речи ’капитал‘, од латинске речи caput, која значи ’глава‘, потиче од једног вавилонског израза који такође значи ’глава‘ и који је имао исто економско значење“.

Трговина открива своје право лице у потрази за појединачним или националним властитим интересом. На пример, она није презала од потискивања истине. У The Collins Atlas of World History стоји: „Картограф је такође био учесник, а у случају потребе и талац, у комерцијалним стратегијама. Налази откривају непроцењиве изворе богатства. Може ли се том цртачу карата дозволити да ту информацију открије свету? Зар је не би пре требало сакрити од могућих конкурената?... Холандска источноиндијска компанија није у седамнаестом веку објавила документе који би њеним конкурентима могли пружити информације.“

Трговина је учинила још много горе ствари. Од 17. до 19. века направила је посао од продаје у ропство, према процени, десет милиона Африканаца, од којих су хиљаде умрли приликом превоза до Америка̂. У књизи Roots (Корени), од Алекса Хелија (Alex Haley), као и њеној телевизијској драматизацији 1977, приказана је верна слика те ружне трагедије.

Грађевински блокови — како ће се користити?

Од почетка људске историје несавршени људи су се учили на покушајима и грешкама. Не под божанским откривењем, већ неуморним истраживањем или можда случајно, они су открили темељне научне истине, које су биле искоришћене за нове изуме. Године 1750, када је Велика Британија почела да прелази с аграрне на економију у којој је владала индустрија и употреба машина, неки од тих изума — налик грађевинским блоковима — били су на располагању за употребу у изградњи новог света.

Ветрењача, позната у Ирану и Авганистану већ у шестом или седмом веку н. е.,  припремила је пут ка откривању и развоју других енергетских извора. Али, хоће ли похлепна трговина бити спремна да се одрекне огромних профита како би гарантовала да ће ти извори бити сигурни, без загађивања и поуздани? Или ће искористити енергетске кризе — или чак их и сама створити — ради личног добитка?

Барут, изумљен у Кини у десетом веку, показао се као користан у рударству и градњи. Али, да ли ће похлепна трговина имати моралне снаге да га не користи за оружје које доноси богатство трговцима оружја на рачун људских живота?

Ливено гвожђе, које се вероватно већ у шестом веку н. е. користило у Кини, било је претеча челика, на коме је требао да буде изграђен савремени свет. Али да ли ће похлепна трговина драговољно ограничити своје добити да би спречила загађење, несреће и пренатрпаност што ће индустријско доба донети?

То ће време показати. У сваком случају, ти и други градитељски блокови били су одређени за унапређивање једне светске револуције која ће, опет, довести до нечега што свет никада пре није видео. О томе читајте у нашем идућем броју: „Индустријска револуција — до чега је довела?“

[Фуснота]

[Оквир на 25. страни]

Банкарско пословање

Пре н. е.: Древни вавилонски и грчки храмови чували су ковани новац улагача; пошто нису сви у исто време потраживали свој новац, одређена количина се могла позајмити другима.

Средњи век: Модерно банкарство започели су развијати италијански трговци који су се служили путујућим свештеницима као посредницима за преношење кредитних писама из једне земље у другу; у Енглеској су златари почели за камату да позајмљују новац који им је био предан на чување.

1408: Установа коју неки сматрају претечом савремених банака основана је у Ђенови, Италија, а потом су следиле сличне у Венецији (1587) и Амстердаму (1609). Један историчар наводи да су „ефикасне услуге које је пружала Амстердамска банка допринеле томе да је Амстердам постао финансијски центар света“.

1661: Стокхолмска банка, огранак Амстердамске банке, започела је да издаје банкноте (обећања банке за исплату доносиоцу), пракса коју су касније усавршили Енглези.

1670: Прва клириншка банка, отворена у Лондону, била је банковна установа за изравнавање међусобних потраживања и рачуна; појава данашњег чека, такође исте године, омогућила је банковном кориснику да пренесе потврде о депозиту у друге банке или део своје имовине на друге особе.

1694: Оснивање Енглеске банке, која је постала водећа банка за издавање новчаница (креатор папирног новца).

1944: Стварање Међународне банке за обнову и развој, или Светске банке, посебне установе тесно повезане с Уједињеним нацијама и конституисане за пружање финансијске помоћи земљама-чланицама за пројекте обнове и развоја.

1946: Међународни монетарни фонд, основан ради „унапређивања монетарне сарадње, стабилизације валуте, развоја трговине; помагања у усклађивању платних баланса“ (The Concise Columbia Encyclopedia).

1989: Дилорсов план предлаже да Европска заједница прихвати заједничку валуту и оснује Европску централну банку у 1990-им.

1991: Отварање Европске банке за обнову и развој, установе коју је 1990. формирало више од 40 земаља како би пружиле финансијску помоћ у обнови ослабљених економија Источне Европе.

[Слика на 23. страни]

Индијанци, често плаћени у алкохолу, били су жртве трговине с белим човеком

[Извор]

Harper’s Encyclopædia of United States History