Галилејев телескоп — само почетак!
Галилејев телескоп — само почетак!
КАД је Галилео усмерио свој новоизумљени телескоп према небу, угледао је један потпуно нови свет. Сада је могао видети десет пута више звезда него било који човек икада раније. Млечни пут се сада није појавио као нека магличаста маса, већ као калеидоскоп безбројних звезда, великих и малих. Месечева површина се пред његовим очима од блиставог порцулана претворила у мозаик планина, брда, кратера и безводних мора.
Неколико месеци касније, он је открио четири Јупитерова месеца. Затим је угледао прекрасне Сатурнове прстенове. Усмеривши свој телескоп на Венеру, запазио је одређене планетне фазе, фине промене светла и облика. Те фазе могле су се објаснити само ако се та планета креће око Сунца. Али, ако се једна планета креће око Сунца, остале — укључујући Земљу — морају то такође чинити, закључио је. Био је у праву. Тако је 1609. године Земља била срушена са свог посвећеног пиједестала као наводно средиште свемира.
Ипак, поштована веровања се нису могла лако напустити. Католичка црква је утврдила да „гледиште да Земља није средиште свемира и да се чак једанпут дневно окрене око своје осе јесте... у сваком случају погрешно веровање“. Галилео је био изведен пред инквизицију те је провео последње године свог живота у кућном притвору. Међутим, религиозни догматизам није могао обуздати радозналост коју је побудио изум телескопа. Изазов откривања тајни свемира привлачио је све већи број научника.
Данас, после скоро четири стотине година интензивног истраживања, наше спознање о свемиру је изразито порасло. Идентификоване су различите врсте звезда, као што су црвени џинови, бели патуљци и пулсари. Недавно су у дубини свемирског простора откривени квазари — загонетни објекти који емитују огромне количине енергије. Сада се верује да се у многим галаксијама скривају и невидљиве тајанствене црне јаме — сличне незамисливо снажним космичким вртлозима.
Снажни оптички телескопи омогућавају астрономима да завире далеко у свемир и да тако у ствари путују милијарде година у прошлост, до самог руба видљивог свемира. Откривен је огроман поредак звезда и галаксија, а неке су тако далеко да се рачуна да њиховој светлости треба више од 15 милијарди година да би стигла до нас. a
Премда су звезде у принципу слаби радио-извори, остали небески објекти, као што су пулсари и квазари, откривени су углавном захваљујући радио-телескопима. Као што и само име говори, ти телескопи откривају радио-таласне дужине а не оптичке таласне дужине. Од 1961, откривено је стотине квазара, многи од њих у далеким дубинама познатог свемира.
Задатак прављења карти свемира био је већи него што је Галилео вероватно могао замислити. Тек у овом веку човек је почео да добија представу о енормитету свемира, милијардама галаксија од којих је
састављен и запањујућим удаљеностима које их деле.Да би нам помогао да замислимо космичке удаљености, физичар Роберт Џестро (Robert Jastrow) указује на следећу аналогију: Замислимо Сунце које се смањило на величину наранџе. Земља би у том случају била само зрно песка које кружи у орбити око Сунца на удаљености од 9 метара. Јупитер би био сличан коштици трешње која се окреће око наранџе на удаљености од једног градског блока, док би Плутон био друго зрно песка удаљено десет градских блокова од наше замишљене наранџе, Сунца. У тој истој размери, Сунчев најближи сусед, звезда Алфа Центаури била би удаљена 2 100 километара, а читави Млечни пут био би разбацана хрпа наранџи које међусобно дели 3 200 километара, с укупним пречником од 30 милиона километара. Чак и кад је све умањено, бројке убрзо измичу контроли.
Нису само удаљености те које запањују. Кад су научници скинули вео с тајни свемира, на видело су изашли необични феномени. Постоје неутронске звезде које се састоје од тако густе материје да је само једна кашичица исте тешка као 200 милиона слонова. Постоје и сићушне звезде назване пулсари, од којих једна засветлуца приближно и до 600 пута у секунди. Наравно, постоје и те тајанствене црне јаме о којима научници теоретишу. Саме јаме се не могу видети, али њихова незаситна глад за светлошћу и материјом може открити њихову скровиту присутност.
Наравно, још много тога остаје тајна, заоденуто тим огромним удаљеностима и еонима времена. Ипак, шта су научници до сада открили о свемиру? Да ли оно што знају баца ново светло на питање како делује и зашто постоји свемир?
[Фуснота]
a За израчунавање тих огромних удаљености, морале су се створити нове мерне јединице удаљености, као што је светлосна година. Светлосна година је удаљеност, неких шест билиона километара, коју светлост пређе за једну годину. Аутомобилу који вози константном брзином 100 километара на сат требало би 11 милиона година да пређе ту удаљеност!
[Слика на 4. страни]
Џодрел Бенк радио-телескоп, конструисан 1957. у Енглеској, био је први потпуно покретни телескоп
[Извор]
Љубазношћу Jodrell Bank Radio Telescope