Горка цена коцкања

Боби је пронађен мртав у аутомобилу паркираном на улици у северном делу Лондона. Са само 23 године, извршио је самоубиство.

Старији човек је неко време спавао по улицама док није дошао у центар за социјалну помоћ. Био је врло слаб, јер није јео четири дана, нити је узимао прописани лек за срце.

Емилио, отац четворо деце, био је сломљена срца. Оставили су га жена и деца, који сада одбијају да чак и разговарају с њим.

САМОУБИЦА, скитница и напуштени отац: три тужна случаја, наизглед неповезана, али не и необична у данашњем друштву. Али, свака од тих трагедија има заједнички фактор — зависност од коцкања.

Многи страствени коцкари одбијају признати да имају проблем, а чланови породице често га прикривају како би избегли друштвени жиг срамоте. Али, због те разорне зависности сваког се дана милиони породица широм света суочавају с патњом и очајем.

Нико не зна колико има страствених коцкара. За Сједињене Америчке Државе, десет милиона сматра се опрезном проценом. Бројке су свуда алармантне и повећавају се, јер се могућности коцкања шире у једној земљи за другом. Коцкање из страсти описује се као „најбржа растућа зависност“.

Многи нови зависници почели су као повремени коцкари који су само желели да „окушају своју срећу“. После су запали у кошмар зависности од коцкања.

Кад коцкање измакне контроли

Како повремени коцкари могу постати страствени? Узроци се разликују, али коцкари, на један или други начин, стигну до тачке у свом животу кад сматрају да не могу живети без коцкања. (Види оквир на страни 7.) Неки у играма на срећу открију узбуђење које им у животу недостаје. Једна жена коцкар је објаснила: „Мени заиста није важно да ли добијам или губим. Кад се кладим, нарочито ако уложим више од осталих око себе, мислим да сам најважнија особа на свету. Људи ме поштују. Осећам се тако узбуђено!“

Други се окрећу коцки због усамљености или потиштености. Естер, мајка четворо деце, била је удата за војно лице, који  је често одлазио од куће. Осећала се усамљено, па је у локалима за забаву почела играти на аутоматима. Ускоро је сваки дан играла по неколико сати. Новац за куповину је брзо нестао, а проблеми су се множили. Настојала је да не каже своје губитке мужу док је махнито покушавала да позајми новац од банака или других људи како би подржавала своју дневну зависност од 200 долара.

Има такође особа чију је опсесију подстакла велика победа. Роберт Кастер (Robert Custer), стручњак за страствено коцкање објашњава: „Особе које у својој коцкарској каријери рано и често добијају обично постану страствени коцкари.“ Након тога, жеља да се сачува добитак постане прејака.

Лукава замка празноверја

На многе коцкаре уместо логике утичу слутње. Једноставно рачунање требало би наводног коцкара застрашити кад би га водио само разум. Да то прикажемо: у Сједињеним Америчким Државама, шансе да се погине од грома отприлике су 1 према 1 700 000. Шансе да се добије на државаној лутрији су бар двапут толико мање.

Ко очекује да га удари гром? Само неизлечив песимиста. Али, скоро свако ко купи срећку сања о томе да буде извучен његов број. Истина, изглед да се добије на лутрији више привлачи, али разлог због кога се многи надају ономе што је готово безнадно јесте празноверје. Њихов избор омиљених „срећних бројева“ уверава их да би могли добити иако су им шансе мале. (Види оквир на страни 8.)

Клаудио Алсина (Claudio Alsina), шпански математичар, нагласио је да кад би казина и лутрије у играма на срећу уместо бројки користиле слова, изгледи за добитак остали би сасвим исти, али би чаролија — а вероватно и добар део прихода — нестали. Необична је та очараност одређеним бројевима. Док су за неке омиљени бројеви 9, 7, 6 и 0; други свој „срећан број“ бирају на темељу датума рођења или читања хороскопа. А има и оних које воде неки бизарни догађаји.

Једног је дана неки човек доживео неугодно изненађење док се приближавао казину у Монте Карлу. Голуб који му је пролетео изнад главе онечистио му је шешир. Тог истог дана, он је добио 15 000 америчких долара. Уверен како је голубов измет био повољан предзнак, више никад није ушао у казино а да претходно није око њега бесциљно шетао у нади да ће примити још један „знак с неба“. Тако празноверје многе коцкаре наводи на помисао да раздобље добијања неће никад завршити. Међутим, оно је често пропраћено немилосрдним захватом опсесије која над њима влада и која их коначно може уништити.

Због љубави према новцу

Људи се коцкају да добију новац, ако је могуће велики. Али, у случају страственог коцкара, новац који он добија поприма посебну чар. У његовим очима, као што објашњава Роберт Кастер, „новац је важан... Новац представља пријатељство... Новац је лек“. А зашто му новац тако много значи?

У коцкарским круговима, људи се диве великом добитнику или великом трошиоцу. Они желе бити у његовој близини. Зато, новац који је добио коцкару говори да је он неко, да је паметан. Новац му такође помаже да заборави на своје проблеме, да се опусти, и уздиже га. По речима истраживача Џеја Ливингстона (Jay Livingston), страствени коцкари „све своје емоционалне потребе стављају на једну карту“. То је трагична грешка.

Кад нереалистична ситуација сталног добијања заврши и он почне стално губити, новац постане још важнији. Сада он очајнички жели да поврати оно што је изгубио. Како ће скрпити довољно новца да плати својим зајмодавцима, да поврати то раздобље у коме је добијао? Убрзо се његов живот претвара у сталну потрагу за готовином.

 Такво јадно стање милионима коцкара представља животну чињеницу. Има их оба пола, свих старосних доба и свих звања. И свако је рањив, као што се то може видети по недавном таласу коцкарске зависности међу тинејџерима и домаћицама.

Тинејџери и домаћице зависници

Млади представљају лак плен за привлачне аутомате за убацивање металног новца или друге игре на срећу које им пружају изглед да брзо дођу до новца. Анкета у једном енглеском граду показала је да 4 од 5 14-годишњака редовно игра на аутоматима и да их је већина започела играти с 9 година. Да би играли, неки су изостајали из школе. Анкета међу ученицима једне америчке гимназије открила је да 6 посто њих „показује знакове могућег патолошког играња на срећу“.

Мануел Мелгарехо (Manuel Melgarejo), председник групе за самопомоћ састављене од бивших коцкара у Мадриду, Шпанија, објаснио је за часопис Пробудите се! да пријемчивог младића може упецати добитак само једног већег главног згодитка на аутомату. Преко ноћи, игре на срећу постају разбибрига и страст. Убрзо, да би финансирао зависност, млади зависник ће можда продавати породично наслеђе или ће поткрадати породицу, окрећући се чак ситним крађама или проституцији.

Стручњаци такође примећују значајан пораст броја домаћица као страствених коцкара. У Сједињеним Америчким Државама, на пример, жене сада представљају око 30 посто од укупног броја страствених коцкара, али процењује се да ће се он до 2000. повећати на 50 посто.

Марија, мајка двеју девојчица, из радничке класе, типичан је пример многих домаћица које су постале страствени коцкари. У последњих седам година, она је на бинго и на аутомате за убацивање металног новца потрошила 35 000 долара — углавном породични новац. „Новац је нестао заувек“, јада се она. „Само чезнем за  даном кад ћу моћи с 50 долара у свом новчанику ући у кафану и смоћи снаге да их потрошим на своју децу [уместо да их убацим у аутомат].“

Снови који постају ноћне море

Снови су оно на чему је коцкање изграђено. За неке коцкаре, снови о богатству су пролазни, али за оне страствене, они постају њихова опсесија, опсесија коју они неуморно следе, до раља финансијског слома, затвора и чак до смрти.

Игре на срећу обећавају да ће испунити оправдане потребе — пријатну забаву, мало узбуђења, нешто додатног новца, или пак бег од свакодневних брига — али скривена цена може се показати прекомерном, као што су страствени коцкари на своју жалост то открили. Могу ли се те потребе задовољити негде другде?

[Оквир на 7. страни]

Портрет страственог коцкара

КОЦКАР наставља да се коцка без обзира колико губи. Ако добија, новац користи да би наставио коцкање. Иако можда тврди да може престати кад год то пожели, страствени коцкар који у свом џепу има новца неће издржати ни неколико дана а да се на нешто не клади. Он поседује патолошки нагон за коцкањем.

Он се непрестано задужује. Кад није у стању да плати својим зајмодавцима, махнито позајмљује још новца како би покрио најхитније дугове и наставио с коцкањем. Пре или касније, он постаје непоштен. Можда ће чак прокоцкати новац свог послодавца. На крају обично бива отпуштен с посла.

Све, чак и његова жена и деца, постаје подређено његовом коцкању. Његова страст неминовно доводи до брачног раздора и коначно може имати за последицу раздвајање или развод брака.

Снажна осећања кривице присиљавају га да се све више повлачи у себе. Тешко му је да се повеже с другим људима. Коначно пати од тешке депресије и можда чак покуша да изврши самоубиство; он не види ниједан други излаз из своје дилеме.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

Човек који је „однео банку“ у Монте Карлу

ЧАРЛС ВЕЛС (Charles Wells), Енглез, у јулу 1891. посетио је казино у Монте Карлу. За само неколико дана, претворио је десет хиљада франака у милион, и зачудо, четири месеца касније, он је ту мајсторију поновио. Многи други коцкари су покушавали да открију његов „систем“, али без успеха. Велс је увек тврдио да нема никакав систем. У ствари, следеће године изгубио је сав свој новац, и умро је без пребијене паре. Иронично је да се та епизода показала као рекламни потез за казино. Стекао је интернационални углед који никад није изгубио.

Заблуда Монте Карла

Многи коцкари верују да аутомати за игре или рулети имају меморију. Тако ће играч на рулету можда претпоставити да, ако је одређени низ бројева био већ извучен, постоји вероватноћа да ће рулет наставити да бира бројеве који одговарају том низу. Исто тако, неки који играју на аутоматима прихватају као готову чињеницу да ако на одређеном аутомату неко време није добијен главни згодитак, он се мора ускоро добити. Такве погрешне претпоставке називају се заблудом Монте Карла.

Како рулет тако и механизам који додељује главни згодитак на аутомату ради искључиво на срећу. Тако је оно што се можда раније догодило безначајно. У тим играма на срећу, као што истиче The New Encyclopædia Britannica, „свака игра има исте изгледе као и све друге да да̂ одређен резултат“. Зато је вероватноћа за добитак сваки пут сасвим иста. Заблуда Монте Карла је, међутим, упропастила многе коцкаре, а напунила благајне казина.