Жене — да ли су поштоване на радном месту?
Жене — да ли су поштоване на радном месту?
„Без обзира да ли су самци или су ожењени, већина мушкараца гледала је на жене као на лаку робу“ (Џени, бивша секретарица у канцеларији адвоката).
„Сексуално напаствовање и злостављање жена у болничкој средини је опште позната ствар“ (Сара, медицинска сестра).
„На послу сам стално добијала предлоге, знате, неморалне наговоре“ (Џин, медицинска сестра).
ДА ЛИ ОВИ случајеви представљају изузетну ситуацију, или су раширени? Пробудите се! је интервјуисао један број жена с искуством на радном месту. Да ли су их њихове мушке колеге поштовале и поступале с њима с достојанством? Следе неки од њихових коментара:
Сара, медицинска сестра из Њу Џерсија, САД, са деветогодишњим искуством у америчким војним болницама: „Сећам се кад сам радила у Сан Антонију у Тексасу и кад се појавило празно радно место у Одељењу за хемодијализу. Питала сам групу доктора шта треба да направим да добијем радно место. Један ми је одговорио уз смијуљење: ’Идите у кревет с главним доктором.‘ Једноставно сам рекла: ’Под тим условима не желим то радно место.‘ Али, то је често начин на који се одлучује о унапређењима и радним местима. Жена се треба покорити доминантним пожудним мушкарцима.
Једном другом приликом радила сам на одељењу за интензивну негу и док сам пацијенту давала инфузију дошао је доктор и уштинуо ме за задњицу. Била сам бесна и љутито сам отишла у оближњу собу. Он ме следио и рекао нешто вулгарно. Једноставно сам га одаламила тако да је пао у канту за смеће! Вратила сам се право свом пацијенту. Не треба ни рећи да ми више никада није досађивао!“
Мирјам, удата жена из Египта која је раније била секретарица у Каиру, објаснила је положај жена које раде у египатској муслиманској средини. „Жене су одевене скромније него у западном друштву. Нисам приметила никакво сексуално напаствовање на свом радном месту. Али
сексуално напаствовање у каирској подземној железници тако је раширено да је сада први вагон резервисан за жене.“Џин, тиха али одлучна жена са 20 година искуства као медицинска сестра, рекла је: „Следила сам стриктну политику да никад не излазим ни са ким с посла. Али, напаствовања су наступала док сам радила с докторима или болничарима. Сви су они мислили да имају психолошку предност. Ако ми медицинске сестре нисмо ’сарађивале‘ с њима у њиховим сексуалним жељама, онда болничари не би били при руци кад нам је требала помоћ да подигнемо пацијента на кревет и сличне ствари.“
Џени је седам година радила као правничка секретарица. Она објашњава шта је видела док је радила с адвокатима. „Без обзира да ли су самци или су ожењени, већина мушкараца гледала је на жене као на лаку робу. Њихов став је био: ’Као адвокати ми смо то заслужили, а жене су једна од наших предности.‘“ А изгледа да докази указују да и други професионалци имају исто мишљење. Али, шта жена може направити да смањи напаствовање?
Дарлен, црна Американка која је радила као секретарица и у ресторану, рекла је: „Ствари могу кренути лоше ако пропустите да одредите своје границе понашања. Ако вас мушкарац почне изазивати а ви му узвратите, онда ствари лако могу избећи контроли. Морала сам јасно изразити свој став у различитим приликама. Употребљавала сам изразе као што су: ’Ценила бих да нисте разговарали са мном на тај начин.‘ У једној другој прилици сам рекла: ’Као удата жена, сматрам да је ово што сте рекли неугодно, и мислим да се то неће допасти мом супругу.‘
Ради се о следећем: Ако желите поштовање, морате га зарадити. А ја не видим како жена може зарадити поштовање ако покушава да се такмичи у ономе што ја називам разговором из свлачионице — шале које се приближавају непристојном и сексуалне инсинуације. Ако замаглите границу између прихватљивог и неприхватљивог говора и понашања, тада ће неки мушкарац покушати да је пређе.“
Насилни мушкарци
Кони, медицинска сестра с искуством од 14 година, описала је још један облик напаствовања који се може појавити у многим срединама. „Радила сам с доктором на редовном превијању. Следила сам све стандардне поступке које сам научила. Знам све о техникама стерилности, и тако даље. Али том доктору ништа није било добро. Викао је и урлао на мене и критиковао сваки мој покрет. Такве ствари, понижавање жена, врло су честе. Неки мушкарци имају проблем с егом, и изгледа да имају потребу да намећу свој ауторитет женама с којима раде.“
Сара, која је раније цитирана, додала је своје искуство у том погледу. „Радила сам на припреми за операцију кад сам проверила виталне знакове пацијента. Његов ЕКГ [електрокардиограм] био је тако неправилан
да сам знала да се не може оперисати. Направила сам грешку што сам хирургу скренула пажњу на то. Био је бесан, а његова реакција је била: ’Медицинске сестре треба да пазе на „гуске“, а не на ЕКГ.‘ Зато сам једноставно обавестила главног анестезиолога који је рекао да под тим околностима његов тим неће сарађивати с хирургом. Тада је хирург изненада рекао жени тог човека да сам ја крива што њен муж још није оперисан! У таквој средини жена не може победити. Зашто? Јер сте несвесно угрозили мушки его.“Сасвим је јасно да су жене често изложене напаствовању и понижавајућем понашању на радном месту. Али, какав је њихов положај пред законом?
Жене и закон
У неким земљама женама је било потребно много векова да достигну чак и теоретску једнакост пред законом. А тамо где закон разјашњава ту једнакост, широка провалија често раздваја теорију и праксу.
Публикација УН The World’s Women—1970-1990 наводи: „Већи део овог јаза [јаза владине политике] увршћен је у законе који поричу женску једнакост с мушкарцима у њиховим правима да поседују земљу, позајмљују новац и склапају пословне уговоре.“ Као што је рекла једна жена из Уганде: „Ми смо и даље грађани другог реда — не, трећег реда, будући да наши синови долазе испред нас. Понекад се боље поступа чак са магарцима и тракторима.“
Публикација Time-Lifea Men and Women наводи: „Године 1920, 19. Амандман Устава Сједињених Америчких Држава загарантовао је женама право гласања — дуго времена након што су већ извојевале то право у многим европским земљама. Али, право гласа у Британији није било дато све до 1928 (а у Јапану све до након другог светског рата).“ Протестујући против политичке неправде према женама, британска сифражеткиња Емили Мајлдинг Дејвисон (Emily Milding Davison) бацила се под краљевог коња на Дербију 1913. и погинула. Постала је мученик у ствари једнаких права за жене.
Сама чињеница да чак у 1990. амерички Сенат разматра „Акт о насиљу над женама“ показује да законодавна тела којима доминирају мушкарци споро реагују на потребе жена.
Ова кратка слика поступања према женама широм света доводи нас до питања: Да ли ће ствари икада бити другачије? Шта је потребно да се ситуација промени? Следећа два чланка разматраће та питања.
[Оквир⁄Слика на 11. страни]
Ко лошије пролази?
„Жене раде две трећине посла у свету. Оне производе 60 до 80 посто хране Африке и Азије, 40 посто хране Латинске Америке. Ипак, оне зарађују само једну десетину светског прихода и поседују мање од један посто светског власништва. Оне су међу најсиромашнијима од сиромашних света“ (May You Be the Mother of a Hundred Sons, од Elisabeth Bumiller).
„Чињеница је да девојчице не иду у школу [у неким деловима света] јер нема довољно сигурне воде за пиће... Видео сам адолесценткиње које носе воду за пиће с удаљености од двадесет и понекад тридесет километара [10 до 20 миља], што одузима цели дан. До времена кад имају четрнаест или петнаест година, те девојке... никада нису биле у школи, никад нису ништа научиле“ (Jacques-Yves Cousteau, The Unesco Courier, новембар 1991).
[Слика на 10. страни]
Сексуално напаствовање не мора се толерисати