Трагедија Аралског језера

 „ИСТОРИЈА човечанства не познаје ни један други пример где, пред очима једне једине генерације људи, читаво море нестаје с лица Земље.“

Након што је дао ту примедбу, Р. В. Кабибулиан, истакнути члан научне заједнице бившег Совјетског Савеза, објаснио је: „Нажалост, то је тужна судбина која прети Аралском језеру.“

Ово огромно море налази се у пустињским подручјима Узбекистана и Казахстана, пређашњих азијских република Совјетског Савеза. Године 1960. покривало је око 67 000 квадратних километара, чиме је било четврта по величини највећа унутрашња водена површина на свету. Већу површину имали су само оближње Каспијско море, северноамеричко Горње језеро и афричко Викторијино језеро.

Међутим, у протеклих 30 година, Аралско језеро смањило се за више од трећине у површини и око две трећине у запремини! Преко 28 000 квадратних километара Арала, двоструко веће од површине државе Конектикат у САД, нестало је. Ниво мора спустио се за више од 12 метара а вода се на неким местима повукла од 80 до 100 километара од своје раније обалне линије. Тиме се разоткрило суво морско дно негостољубивог песка где су раније дивне плаве воде врвеле рибама. Некад цветајућа рибарска села сада леже напуштена много километара од обале.

Током касних 1950-их, Арал је давао годишњи улов од око 45 милиона килограма рибе за продају. То море с ниским салинитетом обиловало је с двадесет и четири врсте слатководне рибе. Око 10 000 рибара радило је само у луци Мужнак, где се прерађивало 3 посто годишњег улова Совјетског Савеза. Али, сада је цветајућа  рибарска индустрија мора, која је једном пружала запослење за 60 000 људи, мртва; растући салинитет аралских вода усмртио је рибу.

Неупоредив призор

Запањујуће је да Мужнак, чији је број становника са више од 30 000 пао на око 20 000, сада лежи више од 30 километара од Арала који се повлачи! Један посетилац из Сједињених Америчких Држава, који се ваздухом приближавао граду, известио је да је видео „нешто што је изгледало попут бродова-играчака положених на бок у пустињи“. Боље погледавши подручје кад се спустио на тло, приметио је: „Десетине огромних гвоздених рибарских коча и других бродова нагнути су и делимично закопани, као да их је огроман плимни талас избацио миљама далеко на копно.“

Кад су воде мора почеле опадати, ископан је канал тако да би бродови у мужначкој луци могли имати приступ отвореном мору. Али градоначелник је приметио: „У зими 1974. море се брзо повукло, и до пролећа, кад су бродови обично испловљавали, били су на сувом, и било је немогуће покренути их.“

Шта је проузроковало ту трагедију?

Зашто језеро нестаје

Арал од памтивека снабдевају две велике реке, Аму-Дарја и Сир-Дарја. Те реке примају своју воду отапањем ледењака са планина североисточног Авганистана и Киргистана. Међутим, да би се сув Аралски басен претворио у главно пољопривредно подручје, вода је скренута у канале за наводњавање тако да готово ништа није остало да утиче у море.

Године 1960. објављен је такозвани Пројекат Аралског мора и убрзо се земља под наводњавањем попела на око 6,8 милиона хектара, двоструко више од Калифорније у САД. Пустиња је цветала усевима, али убрзо је море почело нестајати.

Да ли су користи надмашиле штету нанесену мору?

Користи са жалосним последицама

Главни усев је памук, и око половине земље посвећено је њему. Пре распада Совјетског Савеза, 95 посто памука који је он употребљавао долазио је са те наводњаване земље Аралског басена. Осим тога, било је и вишкова за извоз како би се осигурала потребна готовина. То је подручје производило и око 40 посто пиринча Совјетског Савеза.

Уз то, Аралски басен постао је водећи опскрбљивач свежим воћем и поврћем у земљи, слично као што је Калифорнија у Сједињеним Америчким Државама. Брзо растућој популацији тог подручја од скоро 40 милиона људи пружале су се могућности за запослење. Ипак, показивало се мало далековидности у погледу тога како ће то утицати на околину.

На пример, канали за наводњавање нису били обложени бетоном. Као последица тога, већина воде отекла је кроз песковито тло чак и пре него што је дошла до усева. Осим тога, употребљаване  су огромне количине опасних пестицида, а да би се олакшала берба памука користили су се снажни хербициди како би се оголиле биљке.

Штета за околину била је дакле велика, и ишла је много даље од разарања рибарске индустрије Аралског мора. На пример, сваке године десетине милиона тона песка и соли које је донео ветар из 28 000 квадратних километара разоткривеног морског дна бива усисано у велике олује, толико велике да се могу запазити из свемира.

Падавине из ових олуја, у облику прашине или кише, садрже токсичне нивое соли, пестицида и других састојака. Делови Аралског басена годишње примају и до пола тоне ове смесе соли и песка на једно јутро земље. А аралска прашина запажена је чак на арктичкој обали Русије.

Још један застрашујућ изглед је то како повлачење Аралског мора утиче на време. Ублажујући утицај мора на време смањио се тако да су летње температуре више а зимске ниже. У пролеће се мраз појављује касније, а у јесен долази раније, што скраћује сезону раста.

Надаље, погоршање стања с Аралом проузроковало је масовно уништење животињског света. Пре неколико година преко 170 животињских врста живело је у близини Арала; сада мање од 40. У раним 1960-им, узимало се више од 600 000 кожа бизамских пацова, данас их практично више нема. Повећани минерални садржај у мору убио је пустињске животиње које су пиле из њега.

Земља на умору и болесни људи

Земља је трагично отрована концентрацијама соли у тлу. Кад се пустињско земљиште наводњава, вруће сунце утиче да већина воде испари, а сол се концентрише на тлу. Осим тога, кад се огромне количине те воде упију у земљиште, то постепено подиже горњу границу слоја с подземном водом. А кад загађена вода дође до корена биљака, токсичност воде их оштети. То је оно што се догађа у Аралском басену. „Исти бич који је допринео опадању раних месопотамских цивилизација“, објаснио је један писац, „тражи још једну жртву.“

И људи бивају отровани. Пестициди и хербициди продиру у земљиште и загађују бунарску воду. Тако многи људи пију воду којој су додате опасне хемикалије, а последице су трагичне. „Месна медицинска литература“, примећује часопис World Watch, „испуњена је причама о урођеним деформацијама, повећању броја болести јетре и бубрега, хроничном гастритису, смртности одојчади која је у порасту, и високим стопама рака.“

Др Леонид Елпинер, који се специјализовао за здравствене проблеме Аралског мора, окарактерисао је невоље које се догађају у регији као „пестицидни AIDS“. Рекао је: „Главни циљ, сматрамо, није више спасти Аралско море. Циљ је спасти становништво.“

Уредник за National Geographic, Вилијам С. Елис (William S. Ellis), један од првих америчких посетилаца те регије, написао је: „Море је еколошка трагедија која траје — у најмању руку једнака, кажу многи, нуклеарној катастрофи у Чернобиљу 1986.“ На састанку у Мужнаку један човек чак ју је назвао „десет пута гором“.

Заиста, оно што се догодило Аралском мору јесте трагедија. Ипак, то није било намерно. Администратори су мислили добро. Покушавали су учинити да пустиња процвета како би хранила људе. Али, извршавање њихових планова проузроковало је огромне патње, које далеко надмашују користи.

Размишљајући о трагедији Аралског мора, један писац је истакао људску одговорност да оставе Земљу будућим генерацијама „као сјајније и оплемењеније место“. На несрећу, овде се догађа супротно, о чему сведоче драматичне промене које су почеле у Аралском басену пре више од 30 година.

[Слика на странама 16, 17]

Обална линија Аралског језера повукла се до 95 километара, остављајући бродове насукане у песку

[Извор]

David Turnley/Black Star

[Слика на 18. страни]

Наводњавање је претворило Аралски басен у плодну земљу али уз огромну цену

[Извор]

David Turnley/Black Star