Уравнотежено гледиште о забави

„ПУНО рада а без игре Џека чини тупим дечаком.“ Ова је изјава данас тако добро позната да је лако заборавити колико је истинита. Али, у ствари, „пуно рада а без игре“ може знатно горе наудити Џеку него да га само отупи. Може од њега створити радохоличара, зависника од рада до те мере да искључи све друго.

Размотримо, на пример, један проблем који се појавио у Јапану, земљи познатој по својој строгој радној етици. Од запослених се често очекује да свако вече и викендима раде прековремено. Maclean’s, канадски лист, запазио је да просечан јапански радник проведе годишње на послу 2 088 сати, у поређењу са 1 654 сата колико проведе просечан канадски радник. Али, у листу се примећује: „Јапанске фирме морају се борити с једним другим проблемом: радницима који страдају од карошија, или смрти услед прекомерног рада. Новине извештавају о случајевима мушкараца у својим 40-им који су доживели срчани или мождани удар након што су 100 дана радили без слободног дана.“ Јапанско министарство рада морало је чак покренути рекламну кампању, пуну привлачних римованих песмица, како би подстакло људе да узму слободне викенде и да се опусте. Каква је то супротност према неким земљама Запада, где људе треба наговарати да раде целе седмице!

Користи од игре

Стручњаци, стога, сасвим одговарајуће на радохолизам гледају као на болест, а не врлину. Џек треба да се игра — и то не само док је дечак; и одрасли и деца имају ту исту потребу. Зашто? Шта људи добијају од доколице, или игре? Један приручник је на ту тему сачинио попис: „Самоизражавање, дружење, интеграција ума и тела, односно целовитост, телесно здравље, потребни контраст или ритам у радно-усиљеном  распореду, одмор и опуштање, прилика да се испроба нешто ново и да се упознају нови људи, да се изграде односи, да се учврсти породица, да се дође у додир с природом... и да се једноставно добро осећа без анализирања зашто. Све су то користи које људи извлаче из свог слободног времена.“

Социолози су много књига посветили теми доколице и игре, и слажу се да је доколица од битне важности како за појединца тако и за друштво. Сигурно је, међутим, да нико људску природу не познаје боље од Створитеља човечанства. Какво је његово мишљење о тој теми?

Насупрот ономе што неки изгледа мисле, Библија није против забаве и рекреације. Она нам говори да је Јехова срећан Бог и да од својих слугу очекује да буду исто тако срећни (Псалам 144:15б; 1. Тимотеју 1:11). У Проповеднику 3:1-4 сазнајемо да „има време... смеха“ и „време кад се игра“. Хебрејска реч за ’смех‘ на овом месту повезана је с речима које означавају „играње“. Иста библијска књига говори нам како је „добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова“ (Проповједник 2:24, Даничић-Караџић).

Данас је један од најпопуларнијих начина уживања у слободном времену да се човек забавља, да се опусти и ужива у приказивању талената других. Ни то није нешто сасвим ново. Библија показује да су људи хиљадама година налазили задовољство посматрајући друге како играју, певају, свирају музичке инструменте или се такмиче у спорту.

Забава нам, као облик рекреације, може учинити много добра. Ко не налази некакав ужитак у мајсторијама вештог атлетичара, недокучивој љупкости балерине, напетом ишчекивању неког доброг, корисног авантуристичког филма или у ведрој мелодији која се задржава у мислима дуго времена након што музика престане? И нема сумње да је већина нас уживала опуштајући се уз добру књигу, окрећући странице брже кад нам је добро испричана прича заокупила пажњу.

Таква нас забава може опустити, и не само то. Може нас и стимулисати, духовно окрепити, дирнути нам срце, насмејати нас — и чак нас просветлити. Литература нас, на пример, може много тога научити о људској природи. Шекспирова дела јасан су пример тога.

Опасности забаве

Ипак, да бисмо имали уравнотежено гледиште о данашњој забави, морамо признати како њене користи тако и њене опасности. Много се говори о искварујућем утицају забаве, али опасности се уопште могу поделити у две широке категорије: квантитет и квалитет, сам обим доступне забаве и њен садржај. Размотримо најпре квалитет.

Живимо у мрачним временима, које Библија назива ’тешким временима‘ (2. Тимотеју 3:1). Не изненађује што је данашња забава одраз нашег доба, често у његовим најружнијим видовима. Садистичко насиље, нападан неморал и најниже људске реакције — као што је расизам — све то налази своје место у популарној забави,  загађујући је у различитом степену. На крајњој ивици спектра, оно што би требало да буде забава једва је нешто више од порнографије и прљавштине. Размотримо неке примере.

Филмови: У прошлогодишњој додели највиших холивудских признања, Оскара, тројица мушкараца номинована у категорији „најбољи глумац“ глумила су психопатске убице, и сви су врло уверљиво убијали на платну. Један лик наводно одгриза некој жени комад лица док је силује. У финансијском погледу, један од највећих хитова прошле године био је филм под насловом Basic Instinct. Судећи по критикама, тај наслов је преблаг. Филм почиње отвореном сценом секса у којој жена непрестано убада свог свезаног љубавника шиљком за разбијање леда, шкропећи себе посвуда крвљу.

Музика: И рап и хеви метал музика недавно су дошли под све већу критику због сличних проблема у вези са садржајем. Песме које величају сексуалну исквареност и злостављање жена, насиље и мржњу према различитим расама и полицајцима, па чак и сотонизам, све се то налази на плочама рап и хеви метал музике. У неким подручјима, плоче с таквим одређеним материјалом морају имати етикете упозорења. Али, као што је наводно признао извођач рапа Ice-T, он ставља шокантне речи у своје песме само зато да би добио такву етикету; то је јемство да ће намамити радознале. Рок звезда Принс певао је хвале инцесту између брата и сестре. Музички видео-спотови често таквом крајњем неморалу једноставно придају визуелну димензију. Видео спот Justify My Love поп звезде Мадоне постао је озлоглашен због приказивања садомазохизма и хомосексуалне активности. Чак је и MTV, амерички ТВ канал који је познат по томе што повремено без много грижње савести приказује неморалне видео спотове, одбио да емитује тај спот.

Књиге: Размотримо неколико примера сакупљених из недавних књижевних рецензија. American Psycho у детаље описује грозне поступке серијског убице, који с телима својих жртава чини неизрециво стравичне ствари, укључујући канибализам. Vox се усредсређује на један дуги телефонски разговор током кога човек и жена који се никад нису срели сексуално стимулишу једно друго еротским разговором. Raptor прати изопачене сексуалне пустоловине двојице хермафродита из шестог века, људи са полним карактеристикама оба пола. Љубавни романи углавном прихватају и уздижу прељубу и блуд. Стрипови, некад сасвим безазлени за децу, сада често приказују секс, насиље и окултне теме у цртаном облику.

Спорт: Настављају се позиви да се забрани бокс. Упркос даљњим доказима да сваки нокаут ударац изазива неко непоправљиво оштећење мозга, огромни новчани добици и милиони посматрача и даље вабе боксере у ринг. Дословно су стотине боксера на тај начин претучене на смрт.

Али, у другим спортовима постоји још већа стопа смртности. Није реткост да се прочита о насиљу које је избило на спортским игралиштима или међу гледаоцима. У немирима изазваним национализмом или погрешно управљаним „тимским духом“ побијене су на стадионима широм света стотине људи. Борбама с биковима, које немачки недељник Die Zeit назива „вероватно најбестијалнијим спортским догађајем који је истрајао до савременог доба“, недавно је набујала популарност у Шпанији и јужној Француској. Кад је један бик роговима пробуразио срце познатог 21-годишњег матадора Хосеа Кубера (José Cubero), пали јунак био је касније у свом мртвачком ковчегу пронесен уоколо по мадридској арени уз поздраве 15 000 обожавалаца. Његова смрт непрестано је приказивана на шпанској телевизији.

Мора се признати, то су екстремни случајеви, и они не значе да је сва забава у некима од тих категорија лоша. Међутим, ко има уравнотежено гледиште о забави мора признати да ти екстреми постоје и да су популарни. Зашто? Па, јесте ли икада запазили да се оно што је пре неколико  година изгледало као екстремно сада људима чини као питомо? Екстреми се изгледа помало увуку у главну струју; људи се навикну на њих. А на шта ћете се ви навикавати?

Питање квантитета

Међутим, чак и ако је сва забава потпуно чиста, још увек остаје питање самог квантитета. Индустрија забаве производи огромну бујицу материјала. У Сједињеним Америчким Државама, на пример, само у 1991. објављено је преко 110 000 различитих књига. Кад бисте сваки дан могли да прочитате неку књигу од корица до корица, требало би вам преко 300 година да прочитате књиге које се издају само у једној години! Америчка филмска индустрија производи знатно више од 400 филмова годишње, а многе земље увозе те филмове и производе исто тако и своје филмове. Индијска индустрија сваке године произведе стотине хинду филмова. А ко може избројати музичке плоче, компакт-дискове и касете које излазе сваке године? А ту је и телевизија.

У неким развијеним земљама доступно је на десетине телевизијских канала — кабловске станице, сателитски канали и редовна телевизија. То значи да забава може непрекидно притицати у домове 24 сата на дан. Спорт, музика, драме, комедије, научна фантастика, говорни програм, филмови, све на додир дугмета. С појавом видео-рикордера на располагању су и хиљаде филмова, заједно с безбројним уради-сам, музичким и чак образовним видео-тракама о природи, историји и науци.

Али, где је време за сву ту забаву? Технологија може бити у стању да за нас оствари чудо тренутне забаве — замислите само како би Моцарт био запањен кад би чуо једну од својих симфонија преко портабл стерео-уређаја! Међутим, технологија не може створити време које је потребно за упуштање у сва та задовољства. У ствари, у неким земљама где је технологија високо развијена, постоји тренд ка све мање слободног времена, а не све више.

Дакле, ако јој то допустимо, забава би нам могла прогутати све слободно време. А не бисмо смели заборавити да је забава само један облик рекреације, обично онај најпасивнији. Већина нас треба и да изађе и да учини нешто активније, да учествује а не само да седимо и да нас други забављају. Можемо прошетати, радовати се добром друштву, играти игре.

Ако је погрешно допустити забави да нам прогута све слободно време, колико ли је горе допустити јој да прогута време које би требало да посветимо вишим дужностима, на пример нашем Створитељу, нашим породицама, нашем раду, нашим пријатељима! Дакле, од пресудне је важности да имамо уравнотежено гледиште о забави! Како одређујемо која је забава за нас лоша и колико је ње превише?

[Слике на 7. страни]

Неке врсте забаве могу нам дирнути срце и просветлити нас