Кад се острво враћа

„НИЈЕДАН човек није острво“, написао је Џон Доне (John Donne), песник из 17. века. Сасвим тачно; у ствари, чак ни острва не остају увек острва. Типичан пример је древни острвски град Тир. Александар Велики испунио је значајно библијско пророчанство изградивши насип до тог острва и разоривши његов поносни град. Кроз векове, насип се напунио муљем; острво је постало полуострво.

У Француској је острво Мон-Сент-Мишел такође у опасности да изгуби свој статус острва. Мон-Сент-Мишел, на граници између две француске провинције, Бретање и Нормандије, мало је стеновито брдо са селом у свом подножју и опатијом налик тврђави смештеној високо на свом врху. Израњајући као пирамида из огромног, плитког залива који је под утицајем плиме и осеке, вековима је привлачио посетиоце. Још одонда кад је један бискуп почетком осмог века н. е. тврдио да је тамо видео визију „светог“ Михаела, ходочасници су хрлили према цркви, а касније и манастиру који је изграђен на тој локацији. Време није увек било благонаклоно према овом месту. Векови који су пролазили видели су да је било спаљено пожарима, опседано у ратовима, затворено за време француске револуције, коришћено као затвор и коначно обновљено у прошлом веку, кад је добило свој звоник и шиљак на његовом крову.

Дуго је времена изгледало да је море најопаснији непријатељ. Брдо се понекад називало Сент-Мишел на милости мора. Вековима су ходочасници могли доћи до њега само пешице, прелазећи с копна на острво за време осеке, опрезно избегавајући несигуран живи песак. Плима која се брзо дизала представљала је још једну опасност — људи су знали говорити да је плима могла појурити брзином коња у галопу!

Ипак, показало се да је највећи непријатељ Мон-Сент-Мишела земља, а не море. У 1870-им, изграђен је насип дуг 900 метара који је коначно повезао острво с континентом. Од тог времена, таласи плиме више не чисте залив као што су то пре радили, и око Брда се нагомилава песак. Данас само највиши плимни таласи загрле камене острвске бедеме. Ради се много тога да би се неутрализовао овај феномен како славно Брдо не би завршило као полуострво попут Тира — или као обично избијање гранита на огромној, сувој плажи.