„Нацисти нас нису могли зауставити!“

ТО ЈЕ била кућа потпуног странца. Покуцао сам на врата и стајао тамо дрхтећи од страха, надајући се да нема никога код куће. Био сам млад — имао сам само 21 годину — и то је био први пут да сам кренуо у дело проповедања Јеховиних сведока од куће до куће. Био је новембар 1934, и овде у Немачкој Хитлер је строго забранио свако такво проповедање. Кад је проповедник који је водио наше мале састанке споменуо планове да кренемо у еванђелизирање, помислио сам: „Сигурно не мисли на мене!“ Коначно, још нисам био ни крштен, и знао сам само један библијски стих. Али, нисам био у праву — мислио је на мене, и тако сам кренуо у проповедање.

Нема никога! Осетио сам олакшање. На следећим вратима опет нико није одговорио, али сам изнутра чуо шум, па сам отворио врата. Једна жена је прала неке лонце и изгледала је збуњена што ме види. Почео сам јој нервозно објашњавати мој један цитат, Матеја 24:14. Она је само буљила у мене. (Касније сам сазнао да је била глува.) Изненада се поред мене појавио неки човек. Претпостављајући да је то њен муж, наставио сам сведочити, док на ребрима нисам осетио пиштољ. Тај човек је био нацистички вођа! Мој партнер, који је проповедао с друге стране улице, дошао је на врата том човеку и због тога је био ударен ногом тако да је пао низ степенице. Мислећи да је окончао сведочење тог брата за тај дан, нациста је затим уочио мене и дошао да ме ухапси. Док је мој партнер једноставно стресао прашину са себе и наставио проповедати, ја сам завршио у затвору на четири месеца. Тако је започела моја проповедничка каријера!

У концентрациони логор!

Након пуштања из затвора, браћа су ми поверила да помажем код илегалног сведочења. Ипак, нацисти су следили сваки мој покрет, и за кратко време опет сам био ухапшен. Локална полиција одвела ме Гестапоу, и следио сам се кад сам чуо пресуду: „У концентрациони логор!“ Требало је да идем у Естервеген. Тамо је било око 120 нас Сведока (Bibelforschera), и СС стражари су били одлучни да сломе нашу беспрекорност.

Тамо је био један наредник коме смо дали надимак „Гвоздени Густав“, који је био одлучан да нас натера на компромис. Једног дана нас је све  присилио да радимо напорне телесне вежбе под врућим августовским сунцем — без прекида, читав дан. До краја дана, половина браће се срушила или су због болести лежали у амбуланти. Нажалост, надгледник једне скупштине је ослабио и потписао „папир компромиса“, а у потписивању му се придружило 12 других из његове скупштине.

Одушевљен тиме што је изгледало да његова тортура делује, „Гвоздени Густав“ је сада обећао: „Сутра ће сваки од вас бити срећан да потпише ово писмо, и никакав Јехова вам неће помоћи.“ Па, можете замислити да смо се те ноћи жарко молили. Следећег јутра чекали смо да се појави „Гвоздени Густав“. И чекали смо. Коначно нам је било речено да се вратимо у своје бараке. Још увек нема Густава! На крају смо сазнали шта се догодило. На свом путу у логор тог јутра, „Гвоздени Густав“ је на непријатан начин научио да је направљен од нечега што је слабије од гвожђа. Ударио је својим мотоциклом директно у један од циглених стубова поред улаза у логор — улаза који је широк више од 9 метара! Хитно су га отпремили у болницу с разбијеним челом и сломљеном руком. Кад смо га коначно видели након два месеца, викао је на нас: „То ми је урадио ваш Јехова!“ Нико од нас ни на тренутак није сумњао у његове речи.

Даље у Холандију

Децембра 1935. био сам ослобођен и речено ми је да се прикључим немачкој војсци. Уместо тога, одлучио сам да кренем у Шпанију преко Холандије и да тамо наставим са својим сведочењем. Кад сам једном успео да дођем до Холандије, потражио сам Сведоке и они су ме подстакли да останем у Холандији. Какво је само било уживање опет слободно проповедати и бити са својом браћом и сестрама на хришћанским састанцима! Возили смо се бициклима кроз холандске пределе, дању проповедајући а ноћу спавајући у шаторима. У просеку, проповедали смо од 200 до 220 сати месечно.

Имали смо малу залиху новца за куповање хране и плаћање других трошкова. Живо се сећам једног фармера који нас је, кад је видео како смо навече припремили наше оскудне оброке, позвао на вечеру. Чекао нас је сто препун најукусније хране! Од тада је та љубазна породица преузела бригу око наших основних потреба за маслацем, јајима, сиром и хлебом, а чак су нам помагали и око прања нашег рубља. Сви у породици постали су Сведоци. Они су били витални контакт за време посла који је лежао пред нама.

Године 1936. у Берну у Швајцарској одржавао се конгрес. Тамо је говорио Џозеф Ф. Ратерфорд, у то време председник Друштва Кула стражара. Тада сам се, након свог тог времена које сам провео као пуновремени еванђелизатор, коначно крстио!

Хаг

Додељен сам у подручје Хага. Овде су многе породице пригрлиле истину Божје речи. С некима сам у контакту до дан данас. Године 1939, ухапсила ме холандска полиција — и што је најбоље, као нацистичког шпијуна! Наставио сам сведочити најбоље што сам могао писмима из затвора, сасвим свестан да судија чита сву пошту коју шаљем ван. Након пет месеци, од којих су последња два била у самици, био сам пуштен. Само неколико дана након што сам се вратио кући у Хаг, немачка Luftwaffe је почела бомбардовати то подручје! Знао сам да Гестапо неће бити далеко иза војника који су наступали. Било је време да се вратим у илегалу.

Али, како сам се могао кретати а да ме не примете? Један брат који је имао продавницу са бициклима направио ми је специјални бицикл. Био је баш онакав каквог је користила тајна полиција — иста специјална боја, с високим гуверналом и оквирима који су могли држати виљушку. Тајна полиција ме чак и поздрављала, мислећи да сам један од њих! Ипак, док сам једног дана возио бициклистичком стазом која је од пута била заштићена живицом, два полицајца која су возила у  супротном смеру с друге стране улице, приметили су ме кроз рупу у живици и препознали су да сам бегунац. Окретао сам педале брже него икада у свом животу! Они су морали доћи до надвожњака пре него што су могли да се окрену и да ме прате, премда су ме опасно прогонили, коначно сам им умакао.

Многа бежања за длаку

Сада је полиција знала да сам у Хагу. Због безбедности почео сам спавати у различитим кућама. Једном приликом спавао сам у дому породице са троје деце. Као и обично, спремио сам своју одећу тако да је могу брзо обући у случају рације. Такође сам уредио да двоје деце спава заједно тако да могу једно дете пренети у мој празан кревет кад одем. Тако нацисти неће наћи топао, празан кревет.

Тог јутра у пет сати, те су се мере показале кориснима. На вратима се чуло снажно, упорно лупање. Једва сам имао времена да ставим деветогодишњег дечака у мој кревет, стрпам одећу у актовку, ставим на себе шешир и огртач и босоног скочим кроз стражњи прозор на снег. Насрећу, нису се сетили да поставе стражу у двориште. Отрчао сам до куће породице с којом сам проучавао Библију. Иако је било 5,30 ујутро и зимски мрак, тај ме човек увео без иједне речи и сакрио ме. Цела његова породица, њих троје, касније су постали Сведоци.

Кад је Гестапо испитивао породицу од које сам управо отишао, усредсредили су се на дечака. Чак су му понудили и новце ако им каже да ли је „ујак“ недавно био у посети. Рекао им је: „Да, то је било пре пуно времена.“ Колико пуно? Није знао. Отишли су, разочарани. Касније је мајка питала дечака зашто је тако одговорио, пошто је знао да је „Ујак Том“ (моје конспиративно име) управо преноћио. Одговорио је: „Двадесет и четири сата је много времена, са јако пуно минута.“ И то је тачно!

Моја следећа додела била је у Гронингену. Страх је савладао неке од Сведока у том граду, и дело проповедања је практично престало. Али, убрзо су браћа опет постала сасвим неустрашива, пркосећи бруталном холандском Гестапоу. Једне ноћи 1942, чак смо учествовали у „рацији“, делећи хиљаде библијских трактата по целом граду током унапред одређеног периода од десет минута. Све новине су известиле да су британске Краљевске ваздушне снаге поделиле милионе памфлета за Јеховине сведоке! Гестапоу смо дали на знање да смо живи и здрави. Нацисти нас нису могли зауставити — никада!

Рат се наставио и постајало је све опасније ходати по улицама. Једне вечери док смо један брат и ја одлазили с тајног састанка у Хилверсуму, неко се залетио у мене отпозади, а некакав предмет је поред мене бучно пао на тло. Подигао сам га и с ужасом видео да је то кацига немачког војника! Њен власник је стајао крај свог бицикла и сада је уперио своју џепну лампу према мени. Пришао сам му; зграбио ми је кацигу из руку, извукао свој пиштољ и повикао: „Ухапшени сте!“

Тресао сам се од страха. Ако ме ухапси, то би ми вероватно био крај. Молио сам се Богу за помоћ. Чувши комешање, скупило се мноштво. Кад сам приметио да се војник лагано љуља, синуло ми је да је пијан. Затим сам се сетио да су немачка војна правила дозвољавала официрима да се крећу у цивилној одећи. Зато сам приступио војнику и повикао са свим ауторитетом који сам могао сакупити: „Знаш ли ти ко сам ја?“ Војник је био запањен. Брзо је ставио кацигу на главу и салутирао ми је! Уверен да је увредио официра, сметено се одшуљао у ноћ. Пролазници су се разишли. Могао сам само захвалити Јехови што сам још једном за длаку побегао!

Живот у илегали у Белгији

Моја следећа додела била је у другој земљи: Белгији. Постао сам председавајући слуга у Антверпену. Због забране, сваке седмице сам водио много малих састанака у различитим кућама. Био сам и курир, још једна карика у чудесном ланцу  којим је духовна храна наставила да долазим у тим тешким годинама.

Место наших рандевуа за кријумчарење литературе преко границе из Холандије, био је један ресторан. Сама зграда била је у Белгији, али је врт био у Холандији, па је зато био идеално место да се састанем са својом везом и изменим с њом актовке. Власник је претпостављао да смо агенти британске обавештајне службе и сарађивао је с нама. Чак је рекао одговорном полицијском службенику да нас не дира. Али, једног дана на дужност је дошао нови полицајац у патроли, нацистички настројен Белгијанац који није ништа знао о мени. Кад ме видео с великим кожним кофером, инсистирао је да га отворим. Одбио сам; коначно, био је напуњен са три или четири стотине часописа Кула стражара. Зато ме ухапсио и спровео до полицијске станице. Службеник на дужности који се тамо налазио рекао је полицајцу у патроли да оде док се он побрине за мене. Затим ми је тихо рекао: „Не желим видети садржај кофера. Само вас молим да следећи пут дођете с мањим коферима.“ Опет сам могао само захвалити Јехови!

Кад је стигао Дан Д (6. јуна 1944) и кад су савезничке снаге почеле са својом инвазијом на Белгију, рат је захватио и са̂ми Антверпен. Сведочење и присуствовање састанцима постало је прави изазов док се пушчана и топовска ватра с обе стране брзо ширила целим градом. Кад је рат био скоро готов, слуга подружнице је забуном мислио да више није неопходно да останем у илегали. Послушао сам, насупрот савету пријатељски наклоњеног капетана полиције који је мислио да је још увек прерано да се јавим. Једанаест месеци касније изашао сам из најгрознијег искуства у свом животу. Власти нису веровале мојој причи. Уверени да сам агент Гестапоа, затворили су ме у најнехуманијим условима које сам икада видео. Многи људи млађи од мене, оболели су и умрли у тим месецима. Кад сам коначно био пуштен, претрпео сам потпуни физички слом.

Верна служба се наставља

Након додатних болних одлагања, испитивања и затварања, коначно сам се могао вратити у Немачку — десет година од оног дана кад сам отишао! Поново сам се састао с мајком, верном Сведокињом, и имали смо многа искуства за поделити. Пошто сам полако почео да сакупљам снагу, опет сам почео пуновремено сведочити, сада у Швајнфурту. А какво је само било задовољство помагати у припремању нашег првог послератног конгреса, који смо одржали у Нирнбергу, баш тамо где је Хитлер поносно парадирао са својим трупама! Касније сам био одушевљен што сам позван у Школу Гилеад Друштва Кула стражара у Сједињеним Америчким Државама, где ћу бити оспособљен за мисионара.

На једном окупљању кратко време пре него што сам отишао у Гилеад, упознао сам Лилиен Гобитас, која је играла кључну улогу у борби за верску слободу у судском случају поздрављања заставе у Сједињеним Америчким Државама. Рекла ми је да је уживала у соло-деоницама које сам певао на том окупљању, а ја сам се само насмешио јер је нисам могао разумети. Ја сам се смешио, а она је причала. Завршили смо са венчањем! Наравно, то је било након што смо обоје дипломирали у Гилеаду, и радили смо као мисионари у Аустрији.

Временом су нас моји здравствени проблеми присилили да се вратимо у Сједињене Америчке Државе. Одонда имамо двоје дивне деце, сина и кћер. Одушевљени смо што обоје прихватају истину. Како се моје здравље поправљало, помагао сам скупштинама у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Дело никада не престаје, а ми покушавамо одржавати корак с њим. Још увек се с наклоношћу осврнем на те године илегалног рада. Нацисти нас нису могли зауставити јер је Јехова био с нама. Очигледно је да он још увек благосиља дело, и ништа неће зауставити то дело све док не буде извршено на његово задовољство! (Испричао Ервин Клозе).

 [Слика на 18. страни]

Ервин Клозе