Одлучни да помогну деци

ЈУЧЕ је у земљама у развоју помрло 40 000 деце у старости испод пет година. Данас ће умрети још 40 000. Сутра још 40 000. Већина тих смртних случајева могла би се спречити.

Годинама се та ситуација називала „тихом опасношћу“ или „тихом катастрофом“, што значи да је углавном измакла пажњи света. „Кад би 40 000 пегавих сова гинуло сваки дан, био би то злочин. Међутим, 40 000 деце умире, а то се једва примећује“, жалио се Петар Тили (Peter Teeley), који је као представник САД говорио на Светском самиту УН о деци који је 1990. одржан у централи УН у Њујорку.

Тај би самит, како неки мисле, могао коначно све то променити. Присуствовали су му највиши службеници, укључујући 71 поглавара државе, из 159 земаља. Заједно су представљали 99 посто светске популације. Присутно расположење сажето је изразио Михаил Горбачов, који је рекао: „Човечанство више не може подносити чињеницу да сваке године умиру милиони деце.“

У данима који су претходили самиту, свет је показао своју подршку. Дословно су се стотине националних и локалних састанака, семинара, течајева и дебата усредсредиле на судбину деце. Преко милион људи у 80 земаља упалило је свеће како би симболизовало своју наду да се свет, упркос проблемима и опасностима које леже пред њим, може претворити у боље место.

Завршни дан самита био је од стране УНИЦЕФ-а (Фонда Уједињених нација за помоћ деци) поздрављен као „вероватно за децу света најзначајнији дан у историји“. Откуд такав ентузијазам? Јер су светске вође усвојиле конкретан „План деловања“ да би смањиле патње и смрт младих по целој Земљи.

Као што је свима познато, историја конференцијашке дипломатије препуна је прекршених обећања. Међутим, многи су осетили нов дух искрености и сарадње као последицу свршетка хладног рата. Џејмс Грант (James Grant), извршни директор УНИЦЕФ-а с ентузијазмом је рекао: „Поглавари држава и влада направили су, у бити, први корак према остварењу добробити за све људе — како за ’одраслу децу‘ тако и за децу — као средишњем циљу развоја у новом светском поретку.“

Заиста, у години након самита већина нација већ је зацртала националне планове како би извршила одлуке самита. То је директора Гранта навело да каже: „Сада видимо врло реалан изглед да ће се до 2000. године постићи здравље за сву децу.“

Али, каква је у ствари судбина деце, као светске срамотне породичне тајне, коју су разоткрили интернационални медији? Постоји ли сада, у постхладноратовској атмосфери међународне сарадње, оправдан разлог за веровање да ће Уједињене нације предводити у чудесном новом светском поретку? Можемо ли се реално надати светлој будућности за нашу децу? У идућа два чланка разматраће се та питања.