Поглед на места која називамо домом

„Ма где лутали по свету том, нек’ је и скроман, ал’ нема места као што је дом“ Џон Хауард Пејн (John Howard Payne).

ШТА називаш домом? Добро конструисану кућу коју су саградили професионални грађевинари употребљавајући савремене материјале? Или кућу коју су саградили њени власници употребљавајући материјале који се могу наћи у околини? Бацимо брз поглед на места која људи широм света називају домом.

Наше прво стајалиште је држава Салвадор, где упознајемо Хорхеа и његове родитеље у малом селу Техистепеке. Док обилазимо Хорхеов дом, запажамо да је под у ствари голо тло. Подупирачи за кров направљени су од трупова стабала који су постављени на земљу. Зидови од непечене цигле облепљени су блатом. Црепови на крову пружају се преко зидова да би омогућили сену и заштитили зидове од кише. Међутим, многи људи у Салвадору уместо црепа праве кров од дуге траве, наслагане до дебљине од 15 центиметара.

Неки сиромашни сељаци у Колумбији живе у приближно сличним домовима. Између угаоних стубова који су забијени у тло, расечени бамбус облепљен блатом формира зидове. Кров се састоји од палминих листова који се полажу на потпорне стубове.

У Такварамбу, Уругвај, неке куће су саграђене од непечене цигле која је направљена од смесе коњског ђубрива, земље и воде. Смеса се излива у дрвене калупе који се остављају на равној површини да би се осушила на сунцу. Стврднуте цигле употребљавају се за зидове, а сламнати кров лежи на потпорним стубовима крова. Уместо стакла на отворима за прозоре, употребљавају се дрвени капци, а подови су гола земља.

Неке сиромашне породице у унутрашњости Уругваја живе у кућама прекривеним земљом. Као и куће од печене цигле, таква су обитавалишта лети хладна, а зими топла. Блокови земље постављају се тако да се међусобно повезују како би формирали зид дебео 0,6 метара и висок 1,8 метара. Трска се причвршћује на носаче крова да би се добио кров покривен трском дебео 18 центиметара. Да би спољни зидови добили чврсту, глатку површину, неки их власници домова облепе смесом од блата и кравље балеге. Преградни зидови у кући направљени су од оквира од младица прекривених врећама од дебелог платна које су заједно сашивене. Понекад је преко врећа налепљено блато.

 У подручјима која су ближа рекама и мочварама, неки Уругвајци у унутрашњости земље живе у кућама од трске, изграђеним од недавно одрезаних грана за које су чврсто свезани снопови трске. Како је то учињено? Трска се реже на делове дугачке од 1,5 метар до 1,8 метара и суши се на сунцу док из ње не нестане влага. Затим се веже у снопове пречника око 23 центиметра, и коначно се причвршћује на костур да би се формирали зидови и кров куће.

Плутајуће куће

Близу града Иквитоса, у Перуу, особа ограничених материјалних средстава гради своју кућу на реци Амазони. Али, како успе спречити да кућа не отплови? У џунгли сече велике, лагане балване да би направио сплав, а затим га усидри стубовима забијеним у речно дно. Након што је стубовима учврстио сплав, на њему гради своју кућу — једнособну грађевину са зидовима од бамбуса и кровом покривеним сламом. Кућа има свој властити облик климатизације — ваздух пролази кроз просторе између делова бамбусових зидова. Често је изостављен цели зид због интензивне тропске врућине.

Просторије за спавање обично се састоје од дрвеног кревета, мрежа за спавање или простирача̂ на поду. Иако је ова кућа примитивна у поређењу с већином кућа на Иквитосу, то је дом за сиромашније људе.

На предивном језеру Титикака у Перуу, куће од трске се граде на плутајућим острвима. И острва су направљена од трске и различитих су величина, нека су мала као тениско игралиште. Трске има у изобиљу у овом језеру које се налази на надморској висини од преко 3 800 метара.

Сналажљиви становници вежу заједно снопове трске да формирају зидове и кровове њихових домова, који су подигнути на плутајућој платформи. Једном годишње људи обнављају најгорњи слој трске на платформи, што надокнађује распадање најдоњег слоја. Платформа је дебљине око 1,8 метара, а дно постепено труне.

Другачији тип плутајуће куће, оне коју неки Кинези називају домом, може се пронаћи у Хонг Конгу. Није необично да мали водени такси, који за новац превози путнике у хонгконшку луку Абердин, служи и као плутајући брод породице која управља таксијем. То је место где породица кува, једе и спава. Друге кинеске породице проводе читав свој живот на рибарским бродовима који се називају џунке, а који су за њих постали дом.

У Европи постоје многе реке и канали које тегљачи користе за превоз робе. Неке породице које управљају тим тегљачима претворе један крај у стамбене просторије, и тако тегљач постане њихов пливајући дом.

Апартманске куће у Борнео–стилу

На острву Борнеу, народ познат као Ибани, или морски Дајаки, граде дуге куће које су њихова верзија апартманских зграда. Те дуге, ниске грађевине, подупрте многим стубовима постављеним на тло, смештене су високо на терасастим обалама река. Свака дуга кућа садржи целу заједницу, село под једним кровом.

Дужина куће варира према величини заједнице, која може бити од десет до сто људи. Како се кроз брак формирају додатне породице, дуга кућа се једноставно продужи како би могла да их прими.

 Свака породица има свој властити апартман. Како чланови породице могу доћи до свог стана? Преко отворене галерије која се протеже целом дужином куће. Кров од бамбуса пружа се преко ивице галерије и даје јој сенку и заштиту од кише. Кад су код куће, станари проводе највећи део свог времена у тој галерији, посећујући се међусобно или израђујући рукотворине, као што је израда корпи или ткање саронга.

Унутар сваког апартмана, породица кува, једе и спава. Изнад апартмана̂ и галерије налази се поткровље које се користи за спремање алата с фарме и пиринча. Служи и као спаваоница за неудате девојке. Неожењени младићи спавају на простирачима на поду у галерији.

За разлику од вишеспратних апартмана у градовима Запада, ове дуге куће немају купатила или тоалете. Купање се обавља у оближњој реци, а отпадне материје се бацају кроз под од плочица шкриљевца на тло удаљено 4 метра, где у њиховој разградњи помажу свиње и пилићи.

Домови испод земље

Током 19. века, многи пионирски насељеници Сједињених Америчких Држава градили су куће од балвана или земље, али неки су градили своје домове под земљом. Ископали би једнособну земуницу у равнијем делу обронка гудуре, а кров је био у истој равнини с тим равнијим делом. Чунак је намештен кроз кров као вентил за дим од ватре која је служила за кување и грејање. Истина, ти подземни домови били су мрачни, али су зато зими били топли. Није било неуобичајено да људи који су живели сами у земуници станују заједно са својим коњима или говедима.

Данас на Острву орхидеја у близини Тајвана, Јамији још увек граде традиционалне домове који су углавном под земљом. Камење је поређано као зидови на ивицу отворене јаме, а одводни јарак спречава да се за време олуја испуни водом. Дрвени носачи подупиру косе кровне греде и кров од сламе. Изнад тла, свака кућа има малу, одвојену грађевину без зидова с незнатно уздигнутом платформом коју прекрива један други кров од сламе. Та заштићена платформа постаје породично уточиште за освежење, где се може побећи од тропске врућине у подне. Међутим, постоје други људи чији су домови потпуно под земљом.

Пре неколико година, замисао да се пећине користе као домови добила је нови аспект у једном другом делу света. У долини Лоаре у Француској, живот у пећини постао је популаран међу многим богатим породицама. Тамо сте могли видети пећину која је претворена у дневни боравак, трпезарију и кухињу — низ просторија једна иза друге које су ишле дубоко у литицу. Један други дом био је дизајниран са великим бројем пећина једна до друге. Свака је у отвор пећине имала уграђене прозоре и врата са стакленом површином како би се омогућио улазак светла. Породице које су живеле у тим пећинама утрошиле су прилична средства да би их модернизовале с водом за пиће, електричном енергијом и другим погодностима, укључујући и вентилацију за борбу против влажности и плесни.

Куће које смо овде разматрали можда су различите од ваше. Али, људима који живе у тим различитим деловима света то је ’дом, слатки дом‘.