Чување беспрекорности у нацистичкој Немачкој

ЈЕДНОГ хладног априлског дана 1939, послат сам у Заксенхаузен, концентрациони логор у Немачкој. Заједно с другим новим затвореницима, довели су нас пред заповедника логора, злобног човека кога су због његове снажне грађе звали Четвртасти. У својим „изразима добродошлице“ прво нас је испсовао, описујући окрутна мучења која смо могли да очекујемо.

„Од мене можете добити све што год зажелите“, дерао се, „метак у чело, метак у груди, метак у стомак!“ Затим нас је упозорио: „Моји момци су добри стрелци. Послаће вас право у небо! Одавде ћете изаћи само као лешеви.“

Након тога послат сам у Изолацију, посебно ограђену секцију унутар логора. Ту су држали Јеховине сведоке, заједно с другим затвореницима које се сматрало опаснима. Кад су ме довели тамо, млади есесовац (Хитлерови црнокошуљаши/Елитна стража) неколико пута ме је ошамарио због тога што сам одбио да потпишем изјаву којом се одричем своје вере.

Ото Камиен из Хернеа показао се правим пријатељем помажући ми на моју униформу да пришијем затворенички број и љубичасти троугао, који је у логору служио за идентификовање Јеховиних сведока. Такође ми је показао како да наместим свој кревет — затвореници су били претучени или чак убијени зато што нису правилно наместили кревет.

Ото ме је упозорио: „С времена на време питаће те да ли си још увек Јеховин сведок. Буди чврст, буди непоколебљив, и реци јасно и гласно: ’Ја сам још увек Јеховин сведок‘“ Додао је: „Ако будеш чврст и непоколебљив, Ђаво ће те оставити на миру“ (Јаков 4:7). Отово охрабрење помогло ми је да сачувам беспрекорност према Богу теком следећих шест година које сам провео у три концентрациона логора.

Кад се сетим тих мучних година, морам признати, данас више него икада, да сам само уз Божју помоћ сачувао беспрекорност. Али, како је уопште дошло до тога да сам 20. јануара 1938. први пут ухапшен?

Моје ране године

Неколико година пре мог рођења 1911, моји родитељи који су живели у Кенигсбергу, Источна Прусија, постали су Bibelforscher (Истраживачи Библије), како су Јеховини сведоци тада били познати. Имао сам три брата и две сестре, и мајка нас је често водила на састанке. Нажалост, након неког времена отац се више није придруживао породици у правом обожавању. Иако су моја браћа и једна млађа сестра постали ревни објавитељи Краљевства, с временом смо моја старија сестра Лизбет и ја, престали да поклањамо већу пажњу библијским истинама које смо научили.

Кад сам био у својим раним двадесетим, Хитлер је дошао на власт у Немачкој, а људи су били стављени под јаки притисак. Радио сам као аутомеханичар у једној великој  фабрици за поправке у Кенигсбергу. Кад је Фирер у посебним приликама држао говоре, цела фабрика морала је да буде присутна. Такође је постало уобичајено да се користи поздрав „Хајл Хитлер!“ Коначно ми је било наређено да учествујем у предвојничкој обуци тако да сам се морао суочити с питањем: На чијој сам страни?

Из Дела апостола 4:12, знао сам да хајл, или спасење, не долази од Хитлера, већ једино кроз Исуса Христа. Зато нисам могао рећи „Хајл Хитлер“, и никада то нисам учинио. Исто тако, нисам се одазвао на наредбу да учествујем у предвојничкој обуци.

Током 1936. и 1937, ухапшени су моја мајка, млађа сестра Хелен и моја браћа, Ханс и Ернст. Од тада сам и ја желео да заузмем став за правог Бога. Почео сам свако вече да читам Библију и молио сам се Јехови да ми помогне. Лизбет се такође почела више интересовати.

Заузео сам став

Кад је за то дошло време, заузео сам јасан став за Јехову и одбио сам да служим у Хитлеровој армији, иако још нисам био крштен. Ухапшен сам и предан војсци. Пет седмица након тога, војни суд у Растенбургу осудио ме је на годину дана затвора.

Бачен сам у самицу у Централном затвору у Штуму у Западној Прусији. Током времена које је било предвиђено за вежбу у затворском дворишту нашао сам утеху у измењивању кратких погледа с верним Сведоцима из Кенигсберга које сам познавао од детињства. Тада су и моја браћа — Паул, Ханс и Ернст — због своје вере у Бога доведена у тај исти затвор. Док сам се налазио у самици, Ханс би понекад успео да ми протури комадић хлеба.

По истеку моје затворске казне, неколико пута испитивао ме Гестапо у Кенигсбергу. Пошто нисам желео да се предомислим, одведен сам у концентрациони логор у Заксенхаузену. Тамо ми је додељен посао на изградњи гараже, а радили смо од шест ујутро до шест навече. Неколико је затвореника, због безобзирног малтретирања, покушало да побегне знајући да ће, уколико буду ухваћени, сигурно бити убијени. Једном приликом видео сам како је један затвореник извршио самоубиство бацивши се на електричну ограду.

Притисак се повећава

У септембру 1939. избио је Други светски рат, а притисак на нас који смо били у Заксенхаузену повећао се. Посао је постао још тежи, а одузета нам је и топла вунена одећа. Нацисти су 15. септембра желели да нам покажу пример нашег хришћанског брата Аугуста Дикмана, који је одбио да служи војску. Због тога је сазван посебан скуп за његово погубљење.

Неколико стотина нас других Сведока, били смо очевици кад је стрељачки вод запуцао и Аугуст пао мртав. Након тога сви су затвореници распуштени, осим Јеховиних сведока. Четвртасти нас је тада упитао ко је спреман да потпише изјаву којом се одриче своје вере и показује спремност да постане војник. Нико није потписао, Четвртасти је био бесан.

Зима 1939. била је јака. Нисмо били довољно добро обучени и били смо неисхрањени,  тако да је смрт узела свој данак. Многа наша старија браћа умрла су, али укупан проценат умрлих међу нама Сведоцима био је мали у поређењу с осталим затвореничким групама. Чак се и снажни Четвртасти разболео и у фебруару 1940. умро.

У други логор

Неколико дана након смрти Четвртастог, нас 70 премештено је у мали логор Вевелсбург, близу Падерборна. Надали смо се да ће услови тамо бити бољи, али било је управо супротно. Имали смо мање хране и напорнији посао у каменолому. Било је дана кад смо били мокри до голе коже од снега и кише. Током тог нарочито тешког времена, ноћу бих навукао ћебе преко главе и плачући изливао своје срце пред Јехову. Сваки пут кад бих то учинио, осетио бих унутрашњу смиреност и душевни мир, примајући тако од Бога „помоћ у право време“ (Хебрејима 4:16, NW).

Јехова се побринуо за наше духовно здравље. Сведоци из концентрационог логора Бухенвалд послани су у Вевелсбург, доносећи са собом духовну храну у облику библијске литературе. У малим групама одлазили бисмо у спаваоницу, где бисмо им се придружили на тајном студију Куле стражаре. Чак се и физичка храна у логору мало побољшала.

Захваљивао сам Јехови на његовој доброхотности кад се један други Сведок побринуо да сам могао радити с њим у ковачници. У радионицама, у којима су углавном радили Сведоци, затвореници су примали боље оброке хране. Надаље, у њима је било топло и радници се нису тирански гонили на рад. То ми је толико користило у физичком погледу да сам у року од шест месеци поново добио своју снагу, иако сам пре тога био кост и кожа.

Вести о мојој браћи

Док сам био у Вевелсбургу, примио сам вест од своје сестре Лизбет да је наш брат Ернст сачувао своју беспрекорност према Јехови све до смрти. Након четири године затвора, 6. јула 1941. одрубљена му је глава. Кад су други Сведоци чули за то, дошли су до мене и честитали ми. Дубоко ме дирнуо њихов позитиван став. Више нам је значило да останемо лојални него да преживимо.

Две године касније, 1. фебруара 1943. у Кведнау, близу Кенигсберга стрељан је мој брат Ханс. Хансу је било 34 године, а у затвору је провео пет година. Касније ми је један очевидац његовог погубљења причао како је официр питао Ханса има ли последњу жељу. Ханс је затражио дозволу да изговори молитву, што му је дозвољено. Молитва је оставила такав утисак на војнике да, кад је официр коначно наредио паљбу, нико од њих није послушао наредбу. Поновио је наредбу, после чега је испаљен један једини метак који је погодио Ханса у тело. Тада је официр извадио свој властити пиштољ и лично га докрајчио.

Даљњи примери беспрекорности

Од Сведока који су били премештени из Бухенвалда у Вевелсбург, 27 их је изабрано за војну службу и послати су да служе у различитим јединицама. Сви су одбили да извршавају ту службу; само је један прихватио цивилно служење. Преосталој двадесетшесторици претило се смакнућем, али без успеха. Након што су враћени у логор Вевелсбург, заповедник им је запретио: „За четири седмице бићете два метра испод земље.“

Тада се према тој лојалној браћи поступало нарочито окрутно. Есесовци су смишљали све могуће начине како би их тлачили, изморили и мучили све до смрти. Ипак, свих 26 је преживело! Касније је тај исти поступак примењиван на некима који нису били Сведоци, и међу њима је већ након кратког времена био високи проценат умрлих.

Моје сестре чувају беспрекорност

Априла 1943. премештен сам у логор Равенсбрик. То је у првом реду био логор за жене, али је имао малу секцију за мушкарце. Одређен сам да радим у аутомеханичарској радионици која се налазила тачно испред женског логора. Хришћанске сестре, које су туда пролазиле, убрзо су приметиле мој љубичасти троугао. Каква је само радост била потајно изменити какав поздрав или топли  осмех! Ускоро се прочуло да сам ја син Баке Ревалд. Да, моја мајка била је међу женама у женском логору, заједно с мојом сестром Хелен и мојом снахом, женом мог покојног брата Ханса!

Наше хришћанске сестре успеле су да ме опскрбе доњим вешом, а повремено и којим комадом хлеба. Једном су тако извеле ствари да сам могао потајно разговарати са својом драгом мајком. Да је наш састанак откривен, то би нам донело велике неприлике. Каквог ли радосног поновног састанка! Неколико месеци касније, кратко пре него што је логор ослобођен, моја мајка је умрла. Сачувала је своју беспрекорност све од смрти.

Коначно ослобођен!

Априла 1945. Руси и Американци приближавали су се Равенсбрику. Поверен ми је трактор с приколицом како бих помогао у евакуацији логора. Након опасног путовања, надлежни SS-официр нам је рекао да се Американци све више приближавају и да смо слободни да урадимо шта год желимо.

Коначно смо стигли до Шверина у савезној држави Мекленбург где смо срели Сведоке који су били у логору Заксенхаузен, а међу њима и мог брата Паула. Преживео је маршеве смрти из Заксенхаузена, као и друге напоре. Неколико дана касније, ухватили смо воз за Берлин и пронашли једну породицу Сведока која нас је љубазно примила.

Та је породица заиста много учинила како би помогла браћи и сестрама који су ослобађани из логора̂ и затвора̂. Године 1946, венчао сам се с Ели, кћерком из те породице. Коначно, учињене су припреме да се крстим, што није било могуће у концентрационим логорима.

Како је само било узбудљиво током година сретати се на конгресима с браћом с којом сам био у концентрационим логорима! Неки су због своје браће ризиковали и своје животе, и та су ми браћа била нарочито драга. Шест чланова наше породице који су били ухапшени — мајка, сестра Хелен и ја, и моја браћа Паул, Ханс и Ернест — провело је укупно 43 године у затвору. И моја сестра Лизбет, такође је сачувала своју беспрекорност према Богу све до своје смрти 1945.

Зависан од Јеховине снаге

Након што смо се Ели и ја венчали, имали смо предност да неколико година служимо у Бетелу у Магдебургу и на пионирском делу све док нисмо почели подизати своја два сина. Веома смо захвални што један од њих, Ханс-Јоким, служи као старешина, док његова жена служи као пионир. Нажалост, наш други син није се држао хришћанског пута на који смо га усмерили.

Прошло је већ 45 година од мојих искустава која сам проживео у концентрационом логору. Али Бог сваке незаслужене доброхотности још увек није довршио моје обучавање (1. Петрова 5:10). Често сам био подсећан на Павлове речи из 1. Коринћанима 10:12: „Ко мисли да стоји, нека се пази да не падне!“

Данас, у 81. години, захвалан сам што још увек могу да учествујем у делу сведочења и служим као скупштински старешина. И захвалан сам што сам многима могао помоћи да дођу до тачке предања и крштења. И на то гледам као на израз Јеховине незаслужене доброхотности (Испричао Јозеф Ревалд).

[Слика на 20. страни]

Јозеф Ревалд 1945.

[Слика на 21. страни]

Породица Ревалд негде око 1914. Мајка с малим Јозефом у крилу

[Слика на 23. страни]

Јозеф и Ели Ревалд 1991. на конгресу у Берлину, заједно са сином Ханс-Јоакимом и његовом женом, Урсулом