2. део

Наука — трагање човечанства за истином (1)

Потрага почиње

„НИКО не зна ко је први открио ватру, изумео точак, развио лук и стрелу или покушао да објасни излазак и залазак сунца“, примећује The World Book Encyclopedia. Али, они су откривени, измишљени, развијени и објашњени и од тада свет више никада није био исти.

Та достигнућа су била рани кораци на путовању у потрази за истином, која сада траје већ око шест хиљада година. Људи су увек били радознали, желели су да разумеју живе и неживе ствари у свету око себе. Такође су били заинтересовани да примене оно што уче, употребљавајући то на практичан начин који ће им користити. Та урођена жеђ за спознањем и жеља да се оно примени јесу покретачке снаге у трагању човечанства за научном истином.

Наравно, ти први покушаји да се научно спознање практично употреби нису се звали технологија, како се данас називају. Зато се ни они који су предузимали такве покушаје нису звали научници. У ствари, наука у свом савременом смислу није чак ни постојала током највећег дела историје човечанства. Кад је енглески песник Чосер у 14. веку употребио реч „наука“, он је једноставно мислио на све различите врсте знања. То је у складу с етимологијом те речи, која сеже до латинског израза који значи „знати“.

Први зоолог показује пут

Без обзира на то како се у почетку звала, наука је започела у Еденском врту чим су људи почели да истражују свет око себе. Чак и пре него што је створена Ева, Адам је добио задатак да животињама да̂ имена. Да би им доделио одговарајућа имена требало је да пажљиво проучава њихове карактеристике и њихове навике. Данас то зовемо науком зоологије (Постање 2:19).

Прво дете Адама и Еве, Каин, ’сазидао је град‘, тако да је морао да има довољно научно спознање да би развио потребне алате. Касније је један од његових потомака, Тубалкаин, био назван ’ковач свих бакрених и гвоздених справа‘. До тада су се научно спознање и технологија очигледно повећали (Постање 4:17-22).

До времена кад је Египат постао светска сила — прва која се спомиње у Библији — научно спознање је напредовало до те мере да су Египћани били у стању да изграде дивовске пирамиде. До конструкције тих пирамида, каже Нова британска енциклопедија, „могло се успешно доћи тек после много експериментисања, у коме су били решени велики грађевински проблеми“. Решавање тих проблема захтевало је солидно познавање математике и указује на постојање одређених научних вештина које су повезане с математиком.

Наравно, научна радозналост није била ограничена само на Египћане. Вавилонци су, осим што су развили календар, увели бројчане и мерне системе. На Далеком истоку кинеска цивилизација је  дала вредне научне доприносе. А рани праочеви Инка и Маја у Америци развили су напредну цивилизацију што је касније изненадила европске истраживаче, који уопште нису очекивали таква достигнућа од „заосталих домородаца“.

Међутим, није се све што су ти древни народи првобитно сматрали научном истином показало да је научно тачно. The World Book Encyclopedia нам каже да су уз корисна средства која су Вавилонци израдили за научно истраживање, „они такође развили псеудонауку астрологије“. a

Вавилон је свуда

За истраживаче Библије Вавилон је синоним за криво обожавање. У астрологији која се тамо практиковала, веровало се да над сваким делом неба влада други бог. Библија, која научава да постоји само један прави Бог, научно је тачна кад одбацује псеудонауку познату као астрологија (Деутероном 18:10-12; 1. Коринћанима 8:6; 12:6; Ефесцима 4:6).

Религија је била интегрални део живота раног човека. Зато је разумљиво да се научно спознање није развило одвојено од религиозних веровања и идеја. То се нарочито може видети на подручју медицинске науке.

„Древни документи који приказују египатско друштво и медицину за време Старог Краљевства“, каже Нова британска енциклопедија, „показују да су магија и религија били интегрално повезани с емпиријскорационалном медицинском праксом и да је главни чаробњак на фараоновом двору често служио и као главни лекар те нације.“

За време треће египатске династије, истакнути архитект по имену Имхотеп стекао је славу као лекар велике вештине. За мање од једног века после његове смрти, обожаван је као египатски бог медицине. До краја шестог века пре н. е. уздигнут је на положај већег божанства. Британска енциклопедија каже да су храмови посвећени њему „често били препуни патника који су се молили и спавали тамо у уверењу да ће им бог открити лекове у њиховим сновима“.

Египатски и вавилонски исцелитељи били су под великим утицајем религиозних идеја. „Преовладавајућа теорија о болести у то време, и још у следећим генерацијама“, каже The Book of Popular Science, „била је да грознице, заразе и болове проузрокују зли духови, или демони, који нападају тело.“ Зато је медицински третман углавном укључивао религиозне приносе, чини и бајање.

С временом је, у четвртом и петом веку пре н. е., грчки лекар по имену Хипократ довео у питање то гледиште. Он је био нарочито познат по Хипократовој заклетви, за коју се још увек сматра да утеловљује медицински кодекс понашања. Књига Moments of Discovery—The Origins of Science примећује да је Хипократ такође био „међу првима који је конкурисао свештеницима у проналажењу објашњења за човекове болести“. Практикујући медицину у духу науке, он је тражио природне узроке болести. Разум и искуство почели су да долазе на место религиозног празноверја и нагађања.

Хипократ је предузео кораке у исправном смеру да би одвојио медицину од верске догме. Међутим, чак и данас се можемо подсетити на религиозну позадину медицине. Порекло самог њеног симбола, штап Асклепија, грчког бога медицине, обавијен змијом, може да се следи све до древних храмова лечења где су се држале свете змије. Према The Encyclopedii of Religion, те су змије утеловљавале „способност за обнављање живота и поновно рођење у здрављу“.

 Хипократ је касније постао познат као отац медицине. Али, то га није спречило да понекад буде научно нетачан. The Book of Popular Science каже нам да неке од његових погрешних представа „нама данас изгледају прилично фантастичне“, али опомиње на медицинску ароганцију, говорећи: „Неке од медицинских теорија које су данас најчвршће утемељене вероватно ће изгледати исто тако фантастичне људима неке будуће генерације.“

Напредовање корак по корак

Дакле, откривање научне истине је постепени процес који захтева изабирање чињеница од заблудних теорија кроз векове. Али, да би то било могуће, налази једне генерације морају се тачно пренети следећој. Један од начина да се то уради очигледно је усмени пут, пошто су људи створени са способношћу говора. (Упореди Постање 2:23.)

Међутим, та метода преношења запажања никада не би била довољно поуздана да осигура тачност коју захтева научни и технолошки напредак. Постојала је велика потреба за чувањем информација у писаном облику.

Не зна се када су људи почели да пишу. Али кад су једном почели, на располагању су имали диван процес помоћу кога су могли преносити информације на којима други могу да граде. Пре проналаска папира — вероватно у Кини око 105. пре н. е. писало се на таквим материјалима као што су глинене плочице, папирус и пергамент.

Важан научни напредак био би немогућ без система̂ за бројање и мерење. Важност њиховог развоја не може се пренагласити. Називајући примене у математици „универзалног обима“, The Book of Popular Science подсећа нас да су  „њене анализе довеле до многих научних напредака од примарне важности“. Математика служи и као „непроцењиво средство за хемичара, физичара, астронома, инжењера и друге“.

Кроз векове су и други фактори дали замах потрази за научном истином. Путовање, на пример. The Book of Popular Science објашњава: „Човек који путује у стране земље вероватно ће установити да је његова радозналост изоштрена новим видицима, звуковима, мирисима и укусима. Биће доведен у искушење да пита зашто су ствари тако различите у непознатој земљи; а у свом настојању да задовољи своју радозналост, стећи ће мудрост. Тако је било код древних Грка.“

Да, ти свуда присутни Грци

Прочитајте о историји религије, политике или трговине и пронаћи ћете више него повремено указивање на Грке. А ко није чуо за њихове славне филозофе, што је израз који долази од грчке речи philosophía, која значи „љубав према мудрости“? Љубав Грка према мудрости и жеђ за знањем биле су добро познате у првом веку кад је хришћански апостол Павле посетио њихову земљу. Указао је на епикурејске и стоичке филозофе, који „као сви Атењани и странци који пребиваху у Атени провођаху своје време само у говорењу и у слушању новости“ (Дела апостола 17:18-21).

Зато није изненађујуће што су од свих древних народа, Грци оставили науци највеће наслеђе. Британска енциклопедија објашњава: „Покушај грчке филозофије да пружи теорију о свемиру која ће заменити космолошке митове на крају је довео до практичних научних открића.“

У ствари, неки од грчких филозофа дали су значајне доприносе потрази за научном истином. Трудили су се да искорене погрешне идеје и теорије својих претходника, док су у исто време градили на темељу онога што су установили да је тачно. (Види оквир за примере.) Тако су грчки филозофи јучерашњице од свих других древних људи дошли најближе размишљању научника данашњице. Кад већ говоримо о томе, све до релативно новијег доба, термин „природна филозофија“ употребљавао се да опише различите гране науке.

С временом је Грчку која је љубила мудрост у политичком погледу засенило новоосновано Римско царство. Да ли ће то имати икакве последице на научни прогрес? Или ће долазак хришћанства нешто променити. Трећи део даће одговор.

[Фуснота]

[Оквир на 15. страни]

Претхришћански грчки „научници“

ТАЛЕС из Милета (шести век), нарочито познат по свом раду у математици и по свом веровању да је вода у основи сваке материје, имао је критички приступ космичком уређењу, за који Нова британска енциклопедија каже да је био „пресудан у развоју научне мисли“.

Сократ (пети век) је у The Book of Popular Science назван „креатором методе испитивања — дијалектике — која се приближава самом срцу праве научне методе“.

Демокрит из Абдере (пети до четврти век) помогао је да се положи темељ за атомску теорију свемира као и за теорије о неуништивости материје и сачувању енергије.

Платон (пети до четврти век) утемељио је Академију у Атини као институт за систематско настојање према филозофском и научном истраживању.

Аристотел (четврти век), образовани биолог, основао је Ликеј, научну институцију која је проводила истраживања на многим подручјима. Његове идеје су више од 1500 година доминирале у научној мисли, а он је сматран врховним научним ауторитетом.

Еуклид (четврти век), најистакнутији математичар антике, најпознатији је по компилацији знања о „геометрији“, што долази од грчке речи која значи „мерење земље“.

Хипарх из Никеје (други век), истакнути астроном и утемељитељ тригонометрије, класификовао је звезде у величине према сјајности, што је систем који се у основи још увек користи. Био је претходник Птолемеја, еминентног географа и астронома из другог века н. е., који је проширио Хипархова открића и научавао да је Земља центар свемира.

[Слика на 16. страни]

Асклепијев штап обавијен змијом, подсетник да се наука није развијала одвојено од религиозног утицаја