Млади питају...

Како да се суочим са својом инвалидношћу?

„ОНА још увек може да хода,“ каже мајка младе девојке коју ћемо звати Маги. „Али њена координација је отказала, и њен говор је неразговетан“. Маги има полисклерозу и једна је од милиона̂ младих по целом свету који пате од физичког оштећења.

Можда си и ти један од њих. И без обзира да ли си рођен с инвалидношћу или си је стекао као последицу болести или несреће, a не треба да закључиш да је готово с твојим животом. Уз стрпљиви напор с твоје стране, можеш да предузмеш позитивне кораке да се успешно суочиш с твојом ситуацијом.

Замка чежњивог размишљања

Наравно, у људској је природи да не желимо да прихватимо непријатну реалност већ да се чежнутљиво надамо да ће оштећење једноставно нестати. Апостол Павле је очигледно патио од неке врсте болести која је утицала на његов вид. (Упореди Галатима 6:11.) Указујући на своју прву посету хришћанима у Галатији, Павле је рекао: „Знате да вам у слабости тела први пут проповедах еванђеље. И не презресте ме, нити омрзосте због невоља пу̏ти моје“ (Галатима 4:13, 14). Неки изучаваоци мисле да је Павлова болест проузроковала да из његових очију цури гној или да је на неки начин учинила његов изглед одбојним. Не изненађује, онда, што је Павле „три пута... Господа молио“ да болест одступи. Али она није одступила (2. Коринћанима 12:8, 9). Међутим, упркос својој инвалидности, он се радовао изванредној каријери мисионара, изучаваоца, и писца.

И ти можда исто тако мораш да прихватиш трајност твог оштећења. У књизи Living With the Disabled, аутор Џан Кумс (Jan Coombs) пише: „Да би се пацијент привикао на своју инвалидност он мора најпре да призна да је онеспособљен. Мора да научи да га његова ограничења могу скучити и да му могу сметати али да га не обезвређују као особу.“ Ако не постоји основана нада за излечење, порицање реалности твог стања послужиће само да те потопи у мочвару самооптуживања, патње, и разочарења. С друге стране, „мудрост код смерних се нађе,“ каже Библија у Пословицама 11:2, а скромна особа зна и прихвата своја ограничења. То не значи постати пустињак или задовољити се једноличним животом без радости. Уместо тога, скромност изискује поштено процењивање твоје ситуације и постављање реалистичких циљева.

Делуј са спознањем

Такође ти је потребно тачно спознање природе твоје инвалидности. ’Сваки паметан  човек ради с разумом,‘ кажу Приче Соломунове 13:16 (ДК). (Упореди Пословице 10:14.) То може да значи читање неке медицинске литературе или постављање специфичних питања твојем доктору и другим здравственим стручњацима који те лече. Лично образовање у овом погледу може да те ослободи од било каквог погрешног схватања које би те могло спречавати да достигнеш своје могућности.

Одржавање корака с медицинским напрецима и третманима који би могли да поправе твоју ситуацију такође може да помогне. На пример, развијени су вештачки удови (протезе) од лаких материјала који омогућавају већу удобност и еластичност покрета. Заиста, часопис Time извештава о „експлозији“ помоћних справа за особе с инвалидношћу. Можда су такви производи локално доступни и у оквиру буџета твоје породице.

Уобичајеније справе, као што су слушни апарати, штапови, штаке и справе које се причвршћују да би подупрле неки слаб уд такође могу бити сасвим корисне. Међутим, неки млади се можда осећају сувише сметено и нелагодно да би користили таква помагала. Али краљ Соломон је мудро приметио: „Кад се затупи гвожђе и оштрице му се не наоштре, тада треба двапут више снаге“ (Проповедник 10:10). Ти би се слично могао исцрпсти — или кочити себе од пријатних активности — ако би пропустио да добро употребиш справе које могу да ти помогну. Зашто дозволити поносу да ти створи тегобнији живот него што он мора да буде? Соломон је закључио говорећи: „Мудрост може боље оправити“.

Да, то је за твоју корист да употребљаваш нешто што ће ти помоћи да боље ходаш, видиш, или чујеш. Истина, то може захтевати знатно вежбање и стрпљење да овладаш употребом штаке, протезе, или слушног апарата. И ове справе не могу обавезно много учинити да побољшају твој изглед. Али размисли о слободи коју ти могу пружити и приликама које могу отворити! Једна онеспособљена афричка девојка по имену Џеј живела је животом усамљеника, усуђујући се да изађе ван малог простора ограђеног зградама где је живела, само једном у њених 18 година. Након што је студирала Библију с Јеховиним сведоцима, она је почела да посећује хришћанске састанке. То је од ње захтевало да „пешачи“ неколико блокова, потежући се напред својим рукама, вукући своје тело за собом. Кад је једна Сведокиња из Европе сазнала за Џејину неприлику, послала јој је инвалидска колица на три точка. Ишла су на ланчани погон којим је Џеј могла да управља својим рукама. Изгледа чаробно? Једва. Али јој је овај наизглед незграпан начин превоза омогућио да иде на састанке и да учествује у делу проповедања од врата до врата.

Прихвати изазове!

Чувај се, уз све то, развијања негативног менталног става. Мудри краљ Соломон је рекао: „Ко пази на ветар неће сејати, а ко на облаке гледа неће жети“ (Проповедник 11:4). Да ли дозвољаваш да те страх или несигурност заустави од чињења ствари које желиш и које треба да радиш? Размисли о Мојсију. Када га је Бог изабрао да ослободи Израелце из ропства у Египту, Мојсије је покушао да се извуче на темељу тога што је имао говорну ману. ’Необрезаних сам усана‘, рекао је Мојсије могуће указујући на неку деформацију која је пригушила његов говор (Излазак 6:12, ДК). Али Мојсије је себе потцењивао. С временом, он се показао да је способан да течно говори — обраћајући се целој нацији Израел (Деутероном 1:1).

Немој да направиш исту грешку потцењивања себе. Навали и прихвати изазове! Млада Беки на пример, има неке потешкоће с говором због повреда што је задобила у једној несрећи која се догодила кад је имала пет година. Али њени родитељи јој нису дозволили да се преда. Напротив, уписали су је у Теократску школу проповедања коју Јеховини сведоци одржавају у Дворани Краљевства. Са седам година, Беки је држала кратке говоре пред публиком. Она се присећа: „Држање говора̂ је помогло. Мотивисало ме је да више радим на свом говору.“  Беки је такође била охрабрена да има пуни удео у делу проповедања од куће до куће. „Понекад мислим да људи стварно не воле да чују како говорим; Бринем се око тога шта они мисле. Али онда кажем себи: ’Ово радим за Јехову‘, и молим га да ми помогне да то пребродим.“ Данас, Беки служи као пуновремени еванђелизатор.

Крејг сада одрастао човек, пати од церебралне парализе. Он такође одбија да дозволи да га његова инвалидност спречи да буде вредан члан хришћанске скупштине. Он каже: „Ослањам се на Јехову, и он ми допушта да уживам многе од његових благослова. Био сам у стању да служим као помоћни пионир [еванђелизатор] пет пута. Држим библијска излагања у Теократској школи проповедања, и у стању сам да водим скупштинску благајну.“

Такође постоји „време смеха“, и уз извесно вежбање, чак можеш бити у стању да се радујеш неким забавним активностима којима се радују други млади (Проповедник 3:4). Беки признаје: „Не могу учествовати у спортовима као што је одбојка јер су моји рефлекси тако слаби. Али могу да трчим. А недуго после несреће, моја мама ме је охрабрила да научим да возим бицикл. Она ме је увек охрабривала да покушам нове ствари.“

Немој се борити сам

Суочавање с физичком инвалидношћу није лако. Апостол Павле је своје оштећење назвао ’трном у телу‘ (2. Коринћанима 12:7, Чарнић). На срећу, не мораш се сам суочити с проблемима. Сарни млада жена с деформацијом кука, каже: „Налазим да је за мене од непроцењиве вредности да имам право хришћанско дружење и љубазну подршку породице и пријатеља у скупштини.“ Да, немој се изоловати (Пословице 18:1). До мере која је могућа, ’буди богат у делу Господњем‘ (1. Коринћанима 15:58). Сарни описује корист: „Активност на пословима Краљевства помаже ми да имам исправно гледиште на моје проблеме.“ Беки примећује: „Имаш прилику да разговораш с људима којима је заиста горе него теби јер немају наду за будућност. То ми помаже да не мислим на своје проблеме.“

Изнад свега, тражи подршку од Јехове Бога. Он разуме твоје потребе и твоја осећања и чак те може опремити „моћном силом [„која је изнад оног што је нормално“, NW]“ да ти помогне да се бориш (2. Коринћанима 4:7). Можда ћеш с временом имати оптимистичко гледиште онеспособљеног хришћанског младића по имену Теренс. У својој деветој години, Теренс је изгубио свој вид али не дозвољава да га то надвлада, говорећи: „Моје слепило није хендикеп; оно је само непријатност.“

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

Сазнај све што можеш о својој инвалидности