5. део

Наука — трагање човечанства за истином (2)

Остварење „чуда“ 20. века

ОНО што је у 19. веку изгледало као немогуће „чудо“, у 20. веку постало је стварност. Унутар само једне генерације, људи су прешли пут од вожње властитим фордом Моделом Т до узбуђења приликом гледања на телевизору у боји како људи ходају по Месецу. Далеко од тога да се сматрају изузецима, научно створена „чуда“ данас се углавном сматрају нормалним.

„Научна достигнућа с почетка 20. века“, примећује Нова британска енциклопедија, „превише су бројна чак и за каталогизацију.“ Међутим, она указује на „општи образац напретка“, наводећи да се „на сваком главном подручју, прогрес темељио на успешном описном раду у 19. веку“. То подвлачи чињеницу да је наука непрестана потрага за истином.

Замењена групама

Научна друштва, групе научника које се састају да измењују идеје и информације, почела су да се формирају у Европи још у 17. веку. Како би обзнанили своје најновије проналаске, та друштва су чак почела да издају властите журнале. То је довело до обимне размене информација што је послужило да се консолидује темељ на коме би могао да се изврши даљњи научни прогрес.

До 19. века, универзитети су се дубоко укључили у научно истраживање, а следећих година њихове лабораторије су дошле до важних открића. a До почетка 20. века, пословне фирме су такође оснивале истраживачке лабораторије, које су с временом развиле нове лекове, синтетичке материјале (укључујући  пластику) и друге производе. Од њих је јавност имала користи, а истраживачке фирме зарадиле су милионе долара профита.

Оснивање ових лабораторија и истраживачких група указало је на тренд према организованом истраживању за разлику од индивидуалних настојања. Неки научници су се питали да ли је то најбољи приступ. Године 1939, Џон Д. Бернал (John D. Bernal), ирски физичар и кристалограф рендгенским зрацима, поставио је питање: „Да ли наука треба да напредује помоћу случајне координације рада надарених појединаца, од којих сваки следи своје унутрашње светло, или помоћу група или чета радника који се међусобно помажу и интегришу свој рад према неком унапред замишљеном а ипак флексибилном плану?“

Због сложености и високе цене истраживања, Бернал се залагао за рад у групама, говорећи да је проблем једноставно у томе како да се исправно организује активност. Он је предвидео: „Тимски рад ће све више тежити да буде начин научног истраживања.“ Данас, скоро пола века касније, очигледно је да је Бернал био у праву. Тај тренд се наставио, убрзавајући процес остварења научних „чуда“ 20. века.

„Шта је Бог учинио!“

Семјуел Морзе, проналазач морзеове азбуке је, 24. маја 1844, успешно телеграфисао овај узвик од четири речи на удаљеност од преко 50 километара. Тада су у 19. веку посађени корени телекомуникацијским „чудима“ 20. века која су уследила.

Око 30 година касније, 1876, Александер Грејем Бел са својим асистентом Томасом Вотсоном спремао се да тестира одашиљач, кад је Бел пролио неку киселину. „Господине Вотсон, дођите. Потребни сте ми“, показало се да је више него само позив у помоћ. Вотсон, који се налазио у суседној соби, чуо је поруку, схватио је да је то прва потпуно разговетна реченица икада пренесена телефоном и журно је дошао. Отада људи журе да се јаве кад телефон звони.

Током протекле 93 године, научно спознање, уз технолошке вештине, омогућавало је све већем броју људи животни стандард који никада раније нису имали. Свет је постао глобално село. „Немогуће“ ствари постале су норма. У ствари, телефони, телевизори, аутомобили и авиони — и било које од бројних других „чуда“ 20. века — толико су део нашег света да понекад заборавимо да је човечанство већи део свог постојања било без њих.

Како је овај век започео, примећује Нова британска енциклопедија, „изгледало је да тријумфи науке обећавају спознање и моћ у преобиљу“. Али, технолошка достигнућа постигнута у међувремену нису се уживала свуда у једнакој мери, нити су се сва могла класификовати као несумњиво корисна. „Мало људи“, додаје се, „могло је да предвиди проблеме које ће баш ти успеси донети њиховој социјалној и природној околини.“

Шта је проузроковало проблеме?

Никаква се грешка не може пронаћи у научним чињеницама које нам помажу да боље разумемо свемир, нити у  технологији која их на практичан начин искоришћава у корист човечанства.

Ово двоје — наука и технологија — дуго је било у сродству. Али, према књизи Science and the Rise of Technology Since 1800, „њихова блиска веза, сада присна, није била потпуно остварена све до недавно“. Очигледно чак и током првог дела индустријске револуције, однос није био баш близак. Док је новостечено научно спознање допринело развоју нових производа, занатско искуство, мануелно искуство и експертиза дали су допринос механичким вештинама.

Међутим, након почетка индустријске револуције, нагомилавање научног спознања се убрзало, стварајући тиме шири темељ на коме је технологија могла да делује. Прожета свежим спознањем, технологија је кренула у покушај да смисли начине за смањење мучног рада, побољшање здравља и унапређивање бољег, срећнијег света.

Али, технологија не може да буде боља од научног спознања на коме се темељи. Ако је научно спознање нетачно, сваки технолошки развој који се темељи на томе исто ће тако бити погрешан. Често пропратни ефекти постану очигледни тек након што је направљена знатна штета. На пример, ко је могао предвидети да ће увођење аеросол спрејева који користе хлорофлуороугљенике или хидроугљенике једног дана угрозити Земљин заштитни озонски слој?

Још је нешто укључено — мотив. Предани научник може да буде заинтересован за спознање као такво и може желети да утроши деценије свог живота у истраживању. Али, бизнисмен, који је можда више заинтересован за профит, нестрпљив је да се спознање одмах употреби. И који ће политичар деценијима стрпљиво чекати пре него што употреби технологију за коју мисли да му може дати политичку моћ ако се одмах употреби?

Физичар Алберт Ајнштајн показао је прстом на проблем кад је рекао: „Ослобођена снага атома променила је све осим наших начина размишљања и ми зато срљамо у беспримерну катастрофу.“ (Наглашено од нас.) Да, многи од проблема које су створила „чуда“ 20. века нису се појавили само због нетачног спознања него и због брзе и неконтролисане технологије мотивисане себичним интересима.

На пример, наука је открила да се звук и слика могу преносити на удаљена места — телевизија. Технологија је развила неопходну вештину да би се то учинило. Али погрешан начин размишљања од стране похлепне трговине и потрошача који то траже употребио је то изванредно спознање и технологију за преношење порнографских слика и крвавих сцена насиља у мирољубиве собе за дневни боравак.

Исто тако, наука је открила да се материја може претворити у енергију. Технологија је развила неопходну вештину да би се то учинило. Али, погрешан начин размишљања од стране националистичке политике употребио је то спознање и технологију за израду нуклеарних бомби које још увек висе као Дамоклов мач над главом светске заједнице.

Задржати науку на њеном месту

Ако људи допусте да технолошки развијена средства која су направљена да буду слуге постану господари, то ће открити даљњи погрешан начин размишљања. Часопис Time је упозорио на ту опасност 1983. кад је уместо свог уобичајеног човека године изабрао „апарат године“, компјутер.

Time је објаснио: „Док се људи ослањају на компјутере да раде ствари које  су пре радили у својим главама, шта се догађа с њиховим главама?... Ако речник који је ускладиштен у меморију компјутера може лако да коригује све погрешке срицања, чему служи учење срицања? И ако је ум ослобођен интелектуалне рутине, да ли ће појурити у тежњу за важним идејама или ће лењо трошити своје време на више видео игара?... Да ли компјутер стварно стимулише активности мозга или, тиме што ради највећи део његовог посла, допушта да мозак ленчари?“

Међутим, неки људи су толико импресионирани научним достигнућима да уздижу науку практично до божанства. Научник Ентони Станден (Anthony Standen) писао је о томе у својој књизи Science Is a Sacred Cow (Наука је света крава) из 1950. Чак и ако допустимо могуће претеривање, Станденове речи имају смисла: „Кад научник у белој одећи... да̂ неку изјаву за јавност, можда га неће разумети, али ће му сигурно веровати... Државници, индустријалци, верски проповедници, грађанске вође, филозофи, сви се они доводе у питање и критикују, али научници — никада. Научници су узвишена бића која стоје на највишем врху популарног престижа, јер имају монопол над формулом ’Научно је доказано... ‘ која изгледа искључује сваку могућност неслагања.“

Због тог погрешног начина размишљања, неки људи се хватају за наизгледне контрадикције између науке и Библије као доказ научне „мудрости“ у супротности с верским „празноверјем“. Неки у тим такозваним контрадикцијама чак виде доказ да Бог не постоји. Међутим, оно што у ствари не постоји није Бог него замишљене контрадикције које су свештеници створили неисправним тумачењем његове Речи. Они тиме вређају божанског Аутора Библије и у исто време наносе штету потрази човечанства за научном истином.

Осим тога, тиме што пропуштају да своје парохијане поуче да исказују плодове Божјег духа, те религиозне вође потхрањују атмосферу себичности која проузрокује да људи размишљају углавном о властитим жељама за личну удобност и задовољство. То је често на рачун других, и чак иде дотле да се неисправно употребљава научно спознање како би се убијали други људи (Галатима 5:19-23).

Лажна религија, несавршена људска политика и похлепна трговина обликовале су људе онаквима какви су данас, „љубитељи себе... незахвални... без самосавладавања“, егоисти које води погрешан начин размишљања (2. Тимотеју 3:1-3, New World Translation).

То су људи и организације који су створили изазове 21. века због којих се сада позива наука да им удовољи. Да ли ће успети? Прочитајте одговор у последњем наставку ове серије у нашем следећем броју.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 20. страни]

Ако је научно спознање нетачно, развој који се темељи на томе биће погрешан

[Истакнути текст на 22. страни]

Нису сва научна достигнућа корисна

[Извори слика на 19. страни]

Из Збирки Музеја Хенри Форд и Гринфилд Вилиџ

Фотографија Насе