Развод — где Исток сусреће Запад

Од дописника Пробудите се! из Јапана

„ХАЈДЕ да се и ја исто повучем с мог посла.“ Ове речи изненадиле су шефа у главној јапанској трговачкој компанији који је одлазио у пензију. Његова жена је хтела да се повуче од тога да буде његов брачни друг и његова домаћица. Њихова земља доживљава раст у стопи развода, који, зачудо, гутају особе средњих година и старије. Међу онима који су у својим 50-тим и 60-тим, број развода̂ се за 20 година утростручио. Дизање руку од њихових бракова изгледа да постаје њихова задња шанса за налажење срећнијег живота.

На другом крају старосне лествице, млађи парови који су се разочарали једно другим за време свог меденог месеца одлучују да спроведу Нарита рикон (Нарита развод). Нарита је токијски међународни аеродром, и тај израз се односи на нововенчане парове који једно другоме и свом браку кажу довиђења кад поново стигну у Нариту. У ствари, сваки четврти или пети у Јапану тражи развод. Они на развод гледају као на врата за срећнији живот.

Чак и у Хонгконгу, где су старе кинеске вредности још увек јаке, стопа развода се више него удвостручила за шест година између 1981. и 1987. У Сингапуру, развођење се међу муслиманима и немуслиманима повећало за скоро 70 посто између 1980. и 1988.

Као што је свима познато, гледишта жена на Истоку дуго се сузбијају. На пример, некада у Јапану, муж је могао да се разведе од своје жене уз само „три и по реда“ писања. Све што је требало да уради било је да у три и по реда напише изјаву којом потврђује развод и уручи тај папирић својој жени. Његова жена, с друге стране, није тако лако могла да добије развод осим ако би се склонила у храм који је пружао уточиште женама што беже од насилних мужева. Без средстава да би себе издржавале, жене су морале да подносе бракове без љубави и чак прељубничке афере својих мужева.

 Данас, многи мужеви који уроне у корпорацијски систем практично напуштају своју породицу. Он не види ништа лоше у томе да живи за своју компанију. Уз такву преданост послу, он занемарује потребу његове жене да је неко саслуша, и гледа на њу као на неплаћеног слугу који кува, чисти и пере за њега.

Међутим, прилив западњачких идеја мења начин на који жене с Истока гледају на брак и брачни живот. „Индиректно, ’ослобођење‘ жена је“, примећује Asia Magazine, „јединствен и најважнији фактор који доводи до пораста стопе развода̂ у Азији.“ Антони Јау (Antony Yeo), директор сингапурског Центра за саветовање и негу, рекао је: „Жене су постале сигурније у своја права и свесније свог достојанства. Оне више нису вољне да седе у запећку и ћутке подносе ствари. Данашње жене имају више могућности избора и мање толеранције према занемаривању и злоупотреби. А развод је реална могућност избора за оне који не могу да пронађу брачну срећу, нарочито кад је срамота која га окружује увелико уклоњена и није оно што је била пре 25 година.“

Западне земље су такође искусиле дубоку промену у току минуле четвртине века. Самјуел Х. Престон (Samuel H. Preston) назвао је ту промену „земљотресом који је дрмао америчку породицу у протеклих 20 година“. У 1985. од свих домова с децом испод 18 година скоро су једна четвртина били домови с једним родитељем, углавном због развода. Прогнозирано је да би 60 посто деце рођене 1984. могло да живи у дому с једним родитељем пре него што напуне 18 година.

Уз малаксавајућу институцију брака, да ли развод стварно представља врата за срећнији живот? Да бисмо одговорили на то хајде најпре да испитамо шта је проузроковало да људи на развод гледају као на универзални лек за њихове породичне проблеме.

[Оквир на 4. страни]

Плод „кућног развода“

ИСПОД бројних стварних развода прикривају се „притајени“ разводи. У Јапану, где су многе жене још увек економски зависне од својих мужева и подложене настављајућој традицији мушке доминације, парови могу невољно живети под истим кровом у стању које је названо „кућни развод“. У једној таквој ситуацији, жене нагињу да сву своју енергију уложе у подизање деце. Често су ове мајке превише заштитничке, отежавајући деци да касније стоје на својим сопственим ногама.

Као резултат, кад такви мајчини синови порасту и ожене се, многи од њих пате од „синдрома недодирљивости“. Они уопште никада с љубављу не дотакну своје жене, чак ни после неколико година брачног живота. Они пате од онога што је означено као проблем „Ја волим Маму“ и жене се често зато што су им мајке рекле да то ураде. Према Asahi Evening News, др Јасуши Нарабајаши (Yasushi Narabayashi), који се специјализује за саветовање у вези с браком, каже да је проблем већ једну деценију у порасту и да постоје десетине хиљада мушкараца који се плаше да траже савет јер се стиде.