Зашто сам оставио свештенство ради боље службе

БИО сам заређен као католички свештеник 31. јула 1955. у својој 24. години. То је био врхунац 12 година обликовања које сам провео у надбискупској богословији, у Раколу, Гоа, Индија. А шта је у мени створило жељу да будем свештеник?

Рођен сам у Бомбају, у Индији, 3. септембра 1930. Следеће године, мој отац се пензионисао, и породица се сместила у Салвадор до Мунду, у Бардезу, Гоа, на југозападној обали Индије. Био сам најмлађи од четворо деце. Од раног детињства подизан сам по португалско-католичкој култури и традицији, што у Гои постоји од 1510, кад ју је Португалија колонизовала.

 Моји родитељи, верни својим веровањима, били су ревни католици који су сваке године славили Божић, Велики пост, Ускрс, и празнике у част Девице Марије и неколико „светаца“. Свештеници који су учествовали у овим прославама често су били смештени у нашем дому, понекад и више од десет дана заредом. На тај начин смо с њима имали сталан контакт, и они су на мене као дечака оставили дубок утисак.

Моја служба у Гои, Саламанки, и Риму

Свештеничку службу сам почео с великим ентузијазмом, и нисам имао никаквих сумњи у вези с исправношћу доктрина и поступака Католичке цркве. Током мојих првих седам година службе у Гои, вршио сам социопасторалне дужности у цркви Св. Томе у Панаџију, главном граду Гое. Истовремено, на тада Политехничком институту Португалске владе, држао сам службени положај који је имао двоструку улогу — професор и такође директор института.

У 1962. био сам послат на универзитет Саламанка, у Шпанији, где сам зарадио своје звање доктора филозофије у Филозофији закона и црквеног права. За време мог школовања у области правосуђа, неки предмети које сам изучавао, нарочито римско право и историја црквеног права, подстакли су ме да истражим како се конституција Католичке цркве развијала и како је стигла до тачке да идентификује папу као Петровог наследника с ’приматом судске власти над црквом‘.

Радовао сам се што се планирало да своје теолошке докторске студије завршим у Риму, у Италији, где бих имао могућности да више научим о хијерархији цркве. Преселио сам се у Рим у лето 1965.

У то време екуменски концил Ватикан II достигао је свој врхунац. Док сам настављао са својим теолошким студијама, имао сам занимљиве дискусије с неколико теолога и „очева концила“ који су се супротстављали ултраконзервативцима у концилу. Владајући папа био је Павле VI, с ким сам имао личне контакте у оквиру мог својства потпредседника Удружења индијских свештеника у Риму.

Рана противречја и сумње

Кроз цео период ових контаката и мојих студија и истраживања за моје докторске тезе, имао сам могућности да стекнем даљњи увид у историју и развој основне структуре Католичке цркве. a Насупрот гледиштима конзервативаца у концилу, који су били навикнути на облик апсолутне монархије Пија XII (1939-1958), либерали су коначно успели да добију одобрење концила за Догматски устав цркве (латински назив, Lumen Gentium, Светло нација). Између осталих ствари, у 3. поглављу он је говорио о праву бискупа да као тело учествују у потпуној и врховној власти папе над црквом. Ова доктрина била је дубоко укорењена у традицији али су је конзервативци сматрали јеретичком и револуционарном.

Установио сам да су оба гледишта неприхватљива, јер им је недостајала истина еванђеља. Она су извртање Матеја 16:18, 19 и пружају допуштење за све прошле и будуће небиблијске доктрине и догме цркве. b Приметио сам да грчке речи употребљене у овом ставку, peʹtra (женски род), што значи „стена“, и peʹtros (мушки род), са значењем „комад стене“, Исус није употребио као синониме. Осим тога, да је Петру био дат примат као стени, налик угаоном камену, онда не би било никаквих расправа касније међу апостолима око тога ко је највећи међу њима. (Упореди Марко 9:33-35; Лука 22:24-26.) Исто тако, Павле се не би усудио да јавно укори Петра што ’није ишао право по истини еванђеља‘ (Галатима 2:11-14). Дошао сам до закључка да су сви духом рођени Христови  следбеници подједнако слични стени, са Исусом као својим темељним угаоним каменом (1. Коринћанима 10:4; Ефесцима 2:19-22; Откривење 21:2, 9-14).

Што сам виши академски ниво и пасторални статус достизао и што сам већу размену идеја имао, у уму и срцу постајао сам све удаљенији од различитих догми Католичке цркве, нарочито оних који се односе на свештеничко заређивање у контексту „Мисине свете жртве“ и „Најблагословљенијег сакрамента причешћа“ — названог транссупстанцијација.

По католичком начину изражавања, „Мисина света жртва“ јесте вечна успомена и бескрвно обнављање Исусове жртве на „крсту“. Али Хришћанска грчка писма у целини и посебно Павлово писмо Јеврејима било је за мене довољно јасно да закључим да је Исусова жртва била једна савршена жртва. Његово дело било је потпуно. Оно нити захтева нити може да прихвати било какве додатке, понављања, или побољшања. Та жртва дата је „једанпут за свагда“ (Јеврејима 7:27, 28, Димитрије Стефановић).

Моја потрага за истином се наставља

Да бих себе тестирао, наставио сам да радим за неколико бискупија и надбискупија у западној Европи, за надбискупију Њујорка, и за бискупију Фербанкс, на Аљасци. Био је то болан деветогодишњи испит у мојој потрази за истином. Углавном сам био укључен у административне ствари, црквено правосуђе, и судску праксу. Држао сам се одвојено колико сам год могао од литургијских обреда и церемонија. Највећи изазов било је изговарање свакодневне мисе. То је створило озбиљан сукоб уверења и емоција јер нисам веровао у бескрвну жртву Христа што се понавља нити у транссупстанцијацију нити у земаљско свето свештенство неопходно да правоваљано и законски спроведе „чаролију“ транссупстанцијације.

Током Другог ватиканског концила, постојао је метеж у вези с овом „чаролијом.“ Либерали које је предводила холандска католичка хијерархија, подупирали су само „транссигнификацију“, то јест, да хлеб и вино само значе или представљају Христово тело и крв. С друге стране, ултраконзервативци, које је предводила италијанска католичка хијерархија, чврсто су бранили „транссупстанцијацију“, то јест, промену супстанце хлеба и вина у истиниту и стварну супстанцу Христовог тела и крви уз помоћ „речи посвећења“ изговорених током мисе. Стога је постојала изрека: ’У Холандији се све ствари мењају осим хлеба и вина, док се у Италији ништа не мења осим хлеба и вина.‘

Раскидам

С обзиром на таква погрешна представљања Христа и његовог еванђеља, осећао сам се страшно разочарано и фрустрирано што је мој циљ да славим Бога и спасем душе био подривен лажним доктринама. Зато сам се, у јулу 1974, коначно повукао из активне службе уз захтев за одсуство на неодређено време. Било ми је нелогично и неприхватљиво да ослобођење од заклетви тражим од свештенства које нема никакве библијске основе. Зато сам, од јула 1974. до децембра 1984, остао потпуно повучен. Нисам се повезао ни са једном другом религијом хришћанског света јер ниједна од њих није делила моје закључке против тројства, бесмртности душе, замисли како сви праведни људи добијају вечни живот на небу, и бескрајне казне паклене ватре. На ове доктрине гледао сам као на продукте паганизма.

 Унутрашњи мир и срећа

Моја религиозна повученост завршила се у децембру 1984. У свом својству менаџера посла у Одељењу кредита и дуговања у Анкориџу, на Аљасци, требало је да размотрим неколико фактура с једном муштеријом, Барбаром Лерма. Била је у журби и рекла је да треба да присуствује „библијском студију“. Израз „библијски студиј“ привукао ми је пажњу, и поставио сам јој неколико библијских питања. Она ми је спремно и ефикасно на темељу Писма дала одговоре који су прилично били у складу с мојим личним доктринарним закључцима. Увидевши да сам имао још питања, Барбара ме је повезала с Џералдом Ронком, који је био у подружници Јеховиних сведока на Аљасци.

Изграђујуће дискусије у вези с Библијом што су уследиле донеле су ми унутрашњи мир и срећу. То је била врста људи за којима сам трагао — Божји људи. Молио сам се Богу за вођство и у одговарајуће време почео сам да сарађујем с Јеховиним сведоцима као некрштени објавитељ добре вести. Био сам истински изненађен сазнавши да је централа ове организације смештена у Бруклину, у Њујорку, само неколико километара од Цркве свете породице у Менхетну, где сам служио (1969, 1971, и 1974.) као помоћни пастор Парохијске цркве Уједињених нација.

Помагање мојој породици да види истину

После шест месеци дружења с Јеховиним сведоцима у Анкориџу, 31. јула 1985. преселио сам се у Пенсилванију. Ту сам имао предност да добру вест о Јеховином Краљевству поделим с мојом сестричином Мајлини Менданја, која је настојала да заврши своје студије биохемије на универзитету Скратон. Кад је Мајлини сазнала да тражим Јеховине сведоке, запањила се, пошто су је раније погрешно информисали да је та група један култ. У први мах није ми ништа рекла јер ме је поштовала као свог ујака и као свештеника и јер је имала високо цењење за моја академска и пасторална достигнућа.

Следеће недеље, Мајлини је отишла у Католичку цркву на мису, а ја сам отишао у Дворану Краљевства на библијско предавање и студиј Куле стражаре. Те исте вечери сели смо заједно, она с католичком Јерусалимском Библијом а ја с Нови свет преводом светих Писама (New World Translation of the Holy Scriptures). Показао сам јој име Јахве у њеној Библији и еквивалент, Јехова, у Нови свет преводу. Била је узбуђена сазнавши да Бог има име и да жели да му се обраћамо тим именом. Такође сам јој рекао како су доктрине о тројству, транссупстанцијацији, и о бесмртности душе небиблијске и показао јој одговарајуће стихове. Праосто је била запањена!

Мајлинин интерес био је надаље подстакнут кад сам јој рекао о нади у вечни  живот у рају на земљи. Пре тога она се бринула о томе шта би се с њом десило приликом смрти. Сматрала је да није довољно света да би директно ишла у небо, али није мислила ни да је толико лоша да би требало да буде осуђена на вечну казну паклене ватре. Зато је једини излаз у њеном размишљању било чистилиште, где би морала стрпљиво да чека на молитве људи и на мисе да је пошаљу горе на небо. Међутим, након што сам јој показао и објаснио неколико стихова у вези с надом за вечни живот у рају на земљи, била је жељна да сазна више о овој изванредној доброј вести. Мајлини је присуствовала састанцима у Дворани Краљевства са мном. Отпочели смо формалан библијски студиј с локалном Сведокињом. Кратко после тога, извршили смо наше предање Јехови Богу и крстили смо се 31. маја 1986.

Моја породица, нарочито мој најстарији брат, Орландо, били су узнемирени новостима о мом напуштању свештенства. Он је разговарао с мојом сестром Мајром Лобо Менданја, која га је умирила, говорећи: „Немојмо се бринути око тога, пошто се Алинио не би одрекао свих својих 43 година тешког рада без неког врло доброг разлога.“ У септембру 1987, Мајра и њена породица придружили су ми се у Висконсину, у САД. Нисам имао никаквих потешкоћа да им предочим небиблијску природу многих католичких доктрина и поступака. Били су ревни да науче библијску истину. Мајлини и ја одмах смо почели библијски студиј с њима. Кад су се преселили у Орландо, у Флориди, наставили су свој студиј.

Мир и срећа што смо сви искусили навели су нас да добру вест о Јеховином Краљевству поделимо с мојом најстаријом сестром Џеси Лобо, која живи у Торонту, у Канади. Њој је сведочено 1983. Међутим, пошто је имала брата свештеника, веровала је да је ништа неће навести да промени своју веру. Четири године после тог првог разговора с Јеховиним сведоцима, кад је сазнала да сам ја постао Сведок Јехове и да су Мајра и њена породица проповедници добре вести, она је ступила у контакт с једним Сведоком који је одмах утаначио библијски студиј. Џеси је крштена 14. априла 1990; Мајра, мој зет Освалд, и моја сестричина Глинис крстили су се 2. фебруара 1991. Веома су срећни што служе Јехови, Највишем.

Конзервативни традиционалисти и либерални прогресисти у Католичкој цркви сигурно су интелигентни људи. Они верују да врше Божју вољу. Међутим, не треба да превидимо чињеницу да је ’бог овога света, онима који не верују, ослепио мисли, да не виде светлост еванђеља о слави Христовој, који је слика Божја‘ (2. Коринћанима 4:4, Димитрије Стефановић). Јасно је, онда, да је мудрост овог система ствари лудост пред Богом (1. Коринћанима 3:18, 19). Колико сам само захвалан и срећан што Јехова даје „мудрост невјештоме“ кроз тачно спознање његове Речи (Псалам 19:7, ДК).

Мојих 19 година службе као католички свештеник јесте прошлост. Сада сам Сведок Јехове. Моја жеља је да идем Јеховиним путевима и да следим његовог Сина, Исуса Христа, нашег Краља и Спаситеља. Желео бих помоћи другима да упознају Јехову како би и они могли стећи услове за награду вечног живота на рајској земљи, на славу истинитог Бога, Јехове. (Испричао Алинио де Санта Рита Лобо)

[Фусноте]

[Оквир на 23. страни]

Кључеви Краљевства

Што се тиче ’кључева краљевства небескога‘, њихово значење постаје очигледно кад се разматри прекор који је Исус упутио религиозним вођама: „Ви узесте кључ од знања: сами не уђосте, а који хтедоше да уђу, не дадосте им“ (Лука 11:52). Матеј 23:13 надаље разјашњава ’улазак‘ указујући на улаз у „краљевство небеско“.

Кључеви које је Исус обећао Петру сачињавали су јединствену образовну улогу која би отворила посебне могућности за појединце да уђу у небеско Краљевство. Петар је ову предност искористио у три прилике, помажући Јеврејима, Самарићанима и паганима (Дела апостола 2:1-41; 8:14-17; 10:1-48; 15:7-9).

Сврха тог обећања, није била да Петар диктира небу шта треба или шта не треба да буде свезано или одрешено, већ да ће Петар бити употребљен као небески инструмент за три нарочита задатка. То је тако јер је Исус остао истинска Глава скупштине. (Упоредите 1. Коринћанима 11:3; Ефесцима 4:15, 16; 5:23; Колошанима 2:8-10; Јеврејима 8:6-13.)

[Слика на 24. страни]

Алинио де Санта Рита Лобо сада Сведок