„О, Јехова, сачувај моју девојчицу верном!“

РОЂЕНА сам 1930. у Алзасу, Француска, у једној уметничкој породици. Током вечери, отац би, седећи у својој фотељи, читао неке књиге о географији или астрономији. Моја куца би спавала на његовим стопалима, и тата би неке врхунце из свог читања делио с мамом док је она штрикала за њену родбину. Како сам волела те вечери!

Религија је играла велику улогу у нашим животима. Били смо верни католици, и кад би нас људи видели како недељом ујутро идемо у цркву рекли би: „Девет је сати. Арнолдови иду у цркву.“ Сваког дана пре него што бих отишла у школу, ја сам одлазила у цркву. Али због свештениковог лошег понашања, мама ми је забранила да у цркву идем сама. Тада сам имала шест година.

Након што је прочитала само три брошуре Бибелфоршера (Истраживача Библије, сада познатих као Јеховини сведоци), моја мајка је почела да проповеда од куће до куће. Тата је био узрујан тиме. Он је поставио правило да се никаква религиозна дискусија не води преда мном. ’Никакво читање тих будалаштина!‘ Али мама је била толико одушевљена истином да је одлучила да са мном чита нешто из Библије. Набавила је католички превод Библије и читала је сваког јутра ништа не коментаришући, да би била послушна тати.

Једног дана она је прочитала Псалам 115:4-8: „Идоли су њихови сребро и злато, дело руку човечјих... Такви [као идоли] ће постати они који их граде и сви који у њих се уздају.“ Повезала га је с другом заповешћу, која каже: „Не гради себи лика резана“ (Излазак 20:4-6, ДК). Истог часа сам устала и развалила свој лични олтар који сам имала у соби.

Одлазила бих у школу и са својим католичким школским друговима делила моје свакодневно читање Библије. То је проузроковало прилично метежа у школи. Врло често деца би ме пратила улицом називајући ме „смрдљивом Јеврејком!“ То је било 1937. Ова ситуација подстакла је мог оца да провери шта ја то учим. Са̂м је набавио књигу Стварање, коју су издали Јеховини сведоци. Прочитао ју је, и са̂м постао Сведок!

Чим је немачка војска ушла преко белгијске границе у Француску, почели смо да виђамо кукасте крстове на заставама по врховима цркава, иако је француска застава још увек лепршала над скупштином града. Француска влада је затворила нашу Дворану Краљевства и забранила дело Јеховиних сведока, и кад су Немци дошли ми смо већ радили у тајности. Али настојање да се Сведоци сломе појачавало се. Две године касније, са 11 година, ја сам се крстила.

Месец дана касније, 4. септембра 1941. у два сата поподне, звоно на вратима је  зазвонило. Требало је да тата стигне с посла. Скочила сам, отворила врата, и утрчала у његове руке. Човек иза њега је викнуо: „Хајл Хитлер!“ Особођена из његовог загрљаја, схватила сам тада да је човек кога сам била загрлила био неки есесовац. Послали су ме у моју собу и четири сата унакрсно испитивали маму. Кад су одлазили, један од њих је викао: „Више никад нећеш видети свог мужа! Ти и твоје дете проћи ћете исто!“

Тог јутра тата је био ухапшен. У џепу је имао своју месечну плату. Есесовци су затворили банковни рачун и одбили да мојој мајци дају радничку карту — документ који је неопходан да би се добио посао. Њихова девиза сада је била: „Никаквих животних средстава за ту гамад!“

Прогонство у школи

Током овог периода притисци у школи су наставили да се повећавају. Кад год би наставник ушао у одељење, свих 58 ученика морало је стајати с испруженим рукама и рећи, „хајл Хитлер“. Кад је свештеник долазио ради религиозне поуке, он би ушао и рекао: „Хајл Хитлер — благословен који иде у име Господње.“ Разред би одговорио: „Хајл Хитлер — амен!“

Ја сам одбијала да кажем, „хајл Хитлер“, и реч о томе допрла је до директора школе. Написано је упозоравајуће писмо које је образложило: „Ученик се не покорава школским правилима, и уколико се никаква промена не догоди у року од једне седмице, овај ученик ће морати да напусти школу.“ На дну писма је стајало да ја, Симон Арнолд, морам да га прочитам у више од 20 одељења.

Дошао је дан кад су ме позвали испред свог одељења да објавим своју одлуку. Директор ми је дао још пет минута да или салутирам или узмем своја документа и одем. Тих пет минута на сату изгледали су као вечност. Ноге су ми клецале, глава ми је била пуна, моје срце је лупало. Тешку тишину у читавом одељењу прекинуло је оштро „хајл Хитлер“, које је цело одељење затим поновило три пута. Отрчала сам до стола, узела своје папире, и истрчала напоље.

Идућег понедељка, поново сам била у школи. Директор је рекао да могу да се вратим под условом да никоме не кажем зашто сам била истерана. Другови из одељења су ме нападали, називајући ме лопужом, делинквентним дететом, говорећи да сам због тога била избачена. Нисам могла да објасним прави разлог.

Седела сам позади у одељењу. Девојчица поред мене схватила је да ја не салутирам. Мислила је да сам припадница француског покрета отпора. Једноставно сам морала да јој објасним зашто одбијам да поздравим Хитлера: „Према Делима апостола 4:12, ’Нема у никоме другоме спасења, јер нема другога имена под небом данога људима, којим бисмо се могли спасти.‘ Само је Христ наш Спаситељ. Пошто „хајл“ значи имати спасење од некога, ја не могу то спасење приписати ниједном човеку, укључујући и Хитлера.“ Та девојчица и њена мајка почеле су да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима и са̂ме су постале Сведоци!

Илегална активност

За све ово време, ми смо наставили да у тајности проповедамо. Сваке прве недеље у месецу одлазили смо на једно место у планинама где смо добијали француско издање Куле стражаре да бисмо је превели на немачки. Мама је направила специјални појас с подвезицама са сакривеним џепом како бих носила Кулу стражару. Једног дана зауставила су нас два војника и одвела на планинску фарму, где смо претресени. Мени је било толико мука да су ме послали да легнем на сено, и ради тога, никад нису нашли Кулу стражару. Било како било, изгледа да ме је Јехова увек избављао.

Једног дана добила сам позив да идем код „психијатра“. Показало се да су то два есесовца. Тамо су била и друга деца Сведока. Ја сам била последња коју су позвали унутра. Та два „доктора“ су седела за једним столом, ја сам седела док ми је блештаво светло обасјавало лице, и унакрсно испитивање  је почело. Један „доктор“ би ме питао неке географске или историјске чињенице, али пре него што бих могла да одговорим, други би упао с питањима о илегалном раду. Он је такође тражио имена других Сведока. Била сам на ивици слома кад је изненада један телефонски позив прекинуо њихово испитивање. Како је чудесно Јеховина помоћ увек долазила!

У једној прилици наше школско одељење је било изабрано да на две седмице иде у камп за обуку Хитлерове омладине. Никад нисам мајци рекла о томе. Нисам желела да она мора носити било какву одговорност у вези с мојом одлуком да тамо не идем. Пре него што је дошао дан одласка, директор школе ме је упозорио: „Ако у понедељак не будеш на железничкој станици или у мојој канцеларији, послаћу полицију по тебе!“

Тако сам, у понедељак ујутро, на мом путу ка школи прошла поред железничке станице. Сви моји школски другови су ме звали да идем с њима, али ја сам била одлучна да одем у директорову канцеларију. Касно сам стигла тамо, па је он претпостављао да сам с другима отишла на воз. Био је бесан кад ме је видео. Одвео ме је у своје одељеље и тамо присилио читаво одељење да четири сата трпи кињење. На пример, позивао би свако дете испред одељења, и уместо да им пружи њихове свеске, он би их њима пљеснуо по лицу. Показао би на мене и рекао: „Она је одговорна!“ Покушао је да 45 деце, узраста од само 10 година, окрене против мене. Али на крају часа, она су ми пришла честитајући што сам и даље одбијала да певам војничке песме.

Касније сам била одређена да сортирам папир, конзерве и коске. Одбила сам да то радим, јер су се конзерве користиле за војне сврхе. Претукли су ме и оставили онесвешћену. Моји другови из одељења касније су ми помогли да опет станем на ноге.

Кад сам се вратила у школу, изненадила сам се видевши да сва одељења стоје око јарбола у дворишту, отприлике 800 деце. Мене су поставили у средину. Пружен је дугачак опис слободе и последица за издајнике, који су следила три повика зиг хајл! (победа и спасење). Певали су химну док сам ја стајала укочена и уздрхтана. Јехова ме је подржао; сачувала сам беспрекорност.

Требала ми је подршка. Због става мојих родитеља и мог личног, била сам ухапшена, испитвана на суду, и судија ме је осудио на „казнено-поправну школу“. Пресуда је приметила да је ’она била васпитана по учењима Међународног удружења истраживача Библије, чија су учења законом забрањена, и постаће изопачена особа и опасна за друге.‘ Било је то грозно искушење за мене, сада с 12 година, у тој судници која улива страхопоштовање! Касније, кад сам ушла у наш стан, нашла сам своју одећу положену на кревет и једну поруку која је говорила: „Симон Арнолд треба да се сутра ујутро појави на железничкој станици.“

Ка казнено-поправној школи

Следећег јутра мама и ја смо биле на железничкој станици. Две госпође су ме ухапсиле. У возу мама је поновила свој савет у вези с мојим понашањем. „Увек буди учтива, љубазна, и обзирна, чак и кад трпиш неправду. Никад немој бити својеглава. Никад немој дрско или безобразно одговарати. Упамти, бити непоколебљив нема никакве везе с тврдоглавошћу. То ће бити твоје школовање за будући живот. Јеховина је воља да пролазимо кроз искушења за нашу будућу корист. Ти си за то добро припремљена. Знаш да шијеш, да куваш, да переш, и да радиш око баште. Сад си млада дама.“

Након петочасовног путовања возом, стигли смо у казнено-поправни дом. Те вечери мама и ја смо клекле на колена, отпевале песму Краљевства о нади у васкрсење, и помолиле се. Чврстим гласом, мама је молила за мене: „О, Јехова, сачувај моју девојчицу верном!“ Последњи пут, мама ме је утуткала у кревету и пољубила ме.

Идућег дана ствари су се брзо дешавале, не дајући ми шансу да се поздравим с мамом.  Једна девојка ми је показала кревет с мадрацем напуњеним пшеничним мекињама. Одузете су ми ципеле, и морали смо да идемо босоноги све до првог новембра. Било ми је тешко да поједем први подневни оброк. Дали су ми да окрпим шест пари чарапа; иначе не би добила ништа за јело. Први пут, почела сам да плачем. Сузе су наквасиле чарапе. Плакала сам скоро целу ноћ.

Следећег јутра сам устала у 5.30. Кревет је био крвав — моје менструације отпочеле су кратко пре овога. Дрхћући, кренула сам до прве наставнице на коју сам наишла, госпођице Месинџер. Она је позвала девојку која ми је показала како да своју постељину оперем у хладној води. Камени под је био хладан, а болови су постали јачи. Поново сам почела да плачем. Тада је госпођица Месинџер уз саркастичан смешак рекла: „Кажи свом Јехови нек ти он опере постељину!“ То је било управо оно што је требало да чујем. Обрисала сам очи, и никад ме више нису могли натерати да пролијем сузе.

Морали смо да устајемо у 5.30 сваког јутра да чистимо кућу пре доручка — једне чинијице супе у 8.00 сати. Школа се одржавала у кући за 37 деце, од 6 до 14 година старости. Поподне смо прали, шили, и радили у башти, пошто није било ниједног мушкарца да ради тешке послове. Зиме 1944⁄1945, с још једном девојчицом, морала сам да сечем стабла и до 60 центиметара у пречнику помоћу шумареве тестере. Деци је био забрањен међусобни разговор и нису смела бити сама, чак ни кад су ишла у клозет. Купали смо се двапут годишње, а једном годишње прали косу. Казна је била лишавање хране или батине.

Добила сам да чистим собу госпођице Месинџер. Она је захтевала да сваког дана идем под кревет да бих чистила опруге. Имала сам једну малу Библију коју сам прокријумчарила у кућу, и могла сам да је заглавим у те опруге. Отада, могла сам да читам делове Библије сваки дан. Није чудо што су ме звали најспоријим дететом које су икада имали!

Девојке протестанткиње су у недељу ишле у своју цркву, и три девојке католкиње у своју, а ја сам морала да кувам за свих 37 деце. Била сам тако мала да сам морала стајати на клупи и да с две руке држим кутлачу да бих мешала супу. За наша четири наставника, морала сам да кувам месо, печем колаче, и припремам поврће. Недељом поподне, морали смо да веземо салвете. Уопште није постојало време за игру.

Неколико месеци касније, с очигледним задовољством, госпођица Месинџер ми је  саопштила вест да је драга мама била ухапшена и да је у концентрационом логору.

Године 1945. рат се завршио. Концентрациони логори су колабирали и просули свој намучени садржај по земљи, пуштајући хиљаде да лутају унаоколо трагајући за било каквим остацима породице који би још могли постојати.

Болна поновна сједињења

Барем је моја мама знала где се ја налазим, али кад је дошла да ме узме, ја је нисам препознала. Није ни чудо, кроз шта је све прошла! Кад су маму ухапсили, послали су је у исти логор где је и тата био послат, Ширмек, само што су њу ставили у женски логор. Одбила је да крпи војничке униформе и месецима је била бачена у самицу у једном подземном бункеру. Затим, да би је заразили, преместили су је код жена које су имале сифилис. Док су је пребацивали у Равенсбрик, постала је везана за кревет због кашља. У то време, Немци су побегли, и затвореници што су били на путу за Равенсбрик изненада су били слободни, међу њима и моја мама. Она се упутила према Констанцу, где сам ја била, али јој је један авионски налет оставио исечено лице које је крварило.

Кад су ме увели код ње, била је толико другачија — исцрпљена од глади, очигледно болесна, лице јој је било нагњечено и крваво, глас једва чујан. Била сам научена да се поклоним пред посетиоцима и да им покажем сав мој посао — моје везове, шивење — јер су неке госпође долазиле у кућу да набаве служавку. И то је био начин на који сам се ја односила према сиротој мами! Тек кад ме је одвела к судији да би добила законско право да ме води кући ја сам схватила да је то била моја мајка! У истом трену су провалиле сузе које сам протекла 22 месеца задржавала у себи.

Кад смо одлазили, изјава директорке, госпођице Ледерле, била је као благотворно уље за маму. Она је рекла: „Враћам вам девојчицу с истим менталним ставом с којим је дошла.“ Моја беспрекорност била је још увек неповређена. Пронашли смо наш стан и почели да се усељавамо. Једина ствар која нас је још увек растуживала било је то што тате није било. Црвени крст га је пописао као мртвог.

Средином маја 1945, неко је покуцао на врата. Поново, ја сам отрчала да их отворим. Једна пријатељица, Марија Кел, била је на вратима, и рекла: „Симон, нисам сама. Твој тата је у приземљу.“ Тата се једва попео уз степенице, а изгубио је слух. Прошао је тик поред мене и отишао право до маме! Природна мала 11-годишња девојчица коју је он некад познавао израсла је у стидљиву младу тинејџерку током тих дугих месеци. Ову нову девојчицу он није чак ни препознао.

Оно кроз шта је он прошао узело је своју цену. Прво у Шимреку, специјалном логору, затим у Дахауу, где је добио тифус и због њега 14 дана после тога био без свести. Касније је био коришћен у медицинским експериментима. Из Дахауа био је послат у Маутхаузен, логор за истребљивање гори од Дахауа, где је преживео тешки рад и батине и био нападнут од полицијских паса. Али преживео је и коначно је био поново овде код куће.

Кад сам напунила 17, ступила сам у пуновремену службу као проповедник Јеховиних сведока а затим и у Гилеад у Сједињеним Америчким Државама, школи Друштва Кула стражара за мисионаре . У централи Друштва, срела сам Макса Либстера, немачког Јевреја који је постао Сведок у једном од Хитлерових концентрационих логора. Венчали смо се 1956, и уз помоћ нашег Бога, Јехове, ми смо све до сада наставили с пуновременом службом као специјални пионири овде у Француској.

Како су истините биле речи које је мама изговорила у својој молитви за мене пре много година кад је морала да ме остави у казнено-поправном дому: „Молим ти се, о, Јехова, сачувај моју девојчицу верном!“

И све до данас, Јехова ради управо то! — Како је испричала Симон Арнолд Либстер.

[Слика на 18. страни]

Симон Арнолд Либстер и њен супруг, Макс Либстер