Тајанствени јахачи небеских ветрова

„Ко осим Бога може замислити такве бескрајне призоре славе? Ко их осим Бога може извести, осликавајући небеса у тако блиставу манифестацију?“

ШТА је пробудило осећање побожности у Чарлсу Ф. Холу (Charles F. Hall), истраживачу Арктика из 19. века? Један од оних природних феномена видљивих за људско око који изазивају највеће страхопоштовање, аурора бореалис — обично познате као северна зора.

Очараност овом небеском светлошћу датира још из четвртог века пре н. е, кад је грчки филозоф Аристотел написао своју теорију о овом феномену. Међутим, термин „аурора бореалис“ (или, северна зора) који ми сада користимо није био уведен све до 1621, када га је увео француски научник и математичар Пјер Гасенди. Аурора је било име римске богиње зоре, с розе прстима, у класичној митологији. Она је такође била мајка ветрова, а северни ветар звао се Бореја.

Шта изазива поларну светлост? Да ли је можда изазивају сунчеви зраци који се одбијају од сићушних кристалића леда у ваздуху? Или сунчева светлост што се одбија од санти леда? Или експлозије изазване сусретањем топлог и хладног ваздуха? Ништа од тога. Напредно  научно испитивање порекло овог феномена доводи до директне повезаности између активности на сунцу и земљиног магнетног поља.

На удаљености од сто педесет милиона километара, у срцу нашег сунчевог система, започиње чудесни спектакл северне светлости. Нуклеарне експлозије које се одигравају на Сунцу и унутар њега избацују у простор велике количине гаса брзинама  које неки прицењују да достижу 4 000 000 километара на час. Ове бурне сунчане олује, које садрже млазеве наелектрисаних честица, могу до земљине спољашње атмосфере доспети за 24 до 48 сати. Док улазе унутар спољашњих ивица земљиног магнетног поља, многе наелектрисане честице се хватају и повлаче ка половима. Оне се затим сударају с молекулима азота и атомима кисеоника, побуђујући их и активирајући манифестацију светла. Слична реакција одиграва се када се притисне прекидач за неонско светло.

Понекад изгледа као да завесе поларне светлости скоро додирују земљу. Међутим, овај феномен се одиграва само између 100 и 1 000 километара изнад земљине површине. Судари на мањим висинама стварају жуте и зелене нијансе, док на већим висинама, долази до црвеног и плавог зрачења. Неке манифестације су огромне — с димензијама од 3 до 5 километара дебљине и преко 160 километара висине — а протежу се дословно хиљадама километара.

Где је можемо видети, и како она изгледа?

На жалост, само ће веома мали проценат земљине популације икада видети поларну светлост. Она је практично непозната људима који живе у тропским пределима. Међутим, ако живите на јужном Гренланду, Исланду, северној Норвешкој, или северној Аљасци, поларна светлост има наступе и до 240 ноћи годишње. Северни Сибир и централна Канада видеће их у око 100 ноћи годишње, док их становници јужне Аљаске виђају само у око 5 ноћи годишње. Централни Мексико може бити сведок њеног појављивања једном у деценији. На јужној хемисфери, ова треперава светла, названа аурора аустралис, изводе представе углавном за фоке, китове и пингвине. Међутим, Нови Зеланд, делови Аустралије, и Аргентина спадају у ретко настањена подручја где се поларна светлост види и зато могу искусити ту небеску манифестацију.

Ведро ноћно небо обезбеђује савршену позадину за стално променљиву панораму завеса, лукова и фигура водопада који се таласају и њишу по небу. Изгледа да је невидљиви појас, који окружује северне и јужне геомагнетске полове, негде између 55 и 75 степени географске ширине, место где је светло најјаче. Поларни истраживач Вилијам Х. Хупер (William H. Hooper) признаје: „Језик је беспомоћан у покушају да опише њене стално променљиве и блиставе фазе; ниједно перо нити оловка не може насликати њене променљиве нијансе, њену сјајност и њену величанственост.“

Можемо ли је стварно чути?

Иако научници не одбацују могућност да се као резултат неке ауроре стварају звукови, нејасно је како би икакав приметљив шум могао произаћи из те саме манифестације. Феномен се одиграва на знатној удаљености изнад земље. Звуку је потребно око 3 секунде да пређе један километар, тако да би шум приметно каснио након видљивог блеска.

Интересантно је да је током једне светле ауроре, један човек био повезаних очију, и „скоро при сваком бриљантном налету светла  ауроре, он узвикивао: ’Зар је не чујете?‘“. Један астроном аматер је рекао: „Звучала је као гужвање целофана и као шиштање паре. Био је то један од најтајанственијих тренутака мог живота.“ Један домородац Инуит из Форт Чимоа, у Унгави, у Канади, био је замољен да исприча шта је чуо једне ведре ноћи док је са запрегом својих паса ишао кући. „Она су звучала као х-у-у-ш, х-, х-у-у-ш. То није био ветар. Ноћ је била веома мирна... И пси су се уплашили. Толико су се уплашили да су се разбежали на све стране.“

Јесу ли такви звукови халуцинације — шумови у глави? Неки мисле да је тако. Међутим, научник Вилијам Петри (William Petrie) у својој књизи Keoeeit—The Story of the Aurora Borealis нуди једно могуће решење. Он размишља: „Покварен прекидач за светло може произвести слаб шиштав или пуцкетав звук кад електрични набоји побегну уместо да следе уобичајену путању кроз прекидач. Па пошто је поларна светлост последица уласка наелектрисаних честица у атмосферу, може се очекивати да се услови наелектрисања близу земљине површине промене. У ствари недавно је установљено да се ти услови суштински мењају, с последицом да набоји електрицитета ’цуре‘ с површине, и чинећи то, вероватно генеришу слаб звук.“

Колико је она јака? Тромесечник Aurora Borealis—The Amazing Northern Lights у издању Alaska Geographica из 1979 извештава да „је електрична снага повезана с пражњењем ауроре огромна, око 1 000 милијарди вати, или годишње 9 000 милијарди киловат-часова — више него што је садашња годишња потрошња електричне енергије Сједињених Америчких Држава, која је мало мања од 1 000 милијарди киловат-часова!“ Аурора емитује таласе назване радио шумови који се могу ухватити радио пријемником али их људи не могу чути. На срећу, јоносфера нас штити од ових шумова па смо у стању да користимо радио.

Дивље олује ауроре прекидају комерцијалне медије комуникација. Једном приликом су груби телефонски позиви упали у пренос пријатне музике једне радио станице. Једном је цевовод Транс-Аљаска био због ауроре наелектрисан наелектрисањем од 100 ампера. Чак се и радарски системи преваре извештавајући нападе нуклеарним пројектилима. Једна џиновска манифестација над Северном Америком 1941. пробудила је, како се извештава, галебове на доковима Торонта, у Канади.

Трајне импресије

Едуард Елис (Edward Ellis), авантуриста и писац из 19. века, кад је посматрао аурору бореалис, био је присиљен да каже: „Жалим човека који каже, ’Бог не постоји‘ или који у самим дубинама своје душе изгледа недирнут таквим манифестацијама бескрајне моћи.“ Бити очевидац ових тајанствених јахача небеских ветрова први пут, изазива суперлативе, као што су застрашујуће! спектакуларно! величанствено! Овај феномен је таква атракција да људи чак из Јапана изнајмљују летове до Јеловнајфа, Северозападних територија, Канаде, само да би видели северну зору. Један локални становник рекао је о једној таквој групи: „После су неки од њих плакали; сматрали су да је било тако дивно.“

Заиста, само дело нашег Мајсторског Дизајнера може на тако диван начин ганути наше емоције. Управо је тако као што је псалмиста био покренут да напише: ’Небеса славу Божју објављују, дела руку његових небески простор гласи‘ (Псалам 19:2 [19:1, ДК])

[Оквир на 26. страни]

Аурора бореалис Легенде и празноверја

Генерацијама северне културе су веровале да су ауроре:

„Бакље које у рукама држе духови да би одвели душе оних који су управо преминули у земљу среће и обиља“

„Духови умрлих који се играју лопте с моржевом главом“

„Лош предзнак рата и помора“

„Духови њихових побијених непријатеља“

Показатељ „да ће се време променити на горе“

„Ватре на којима су велики људи медицине и ратници... полако кували своје мртве непријатеље у огромним лонцима“

„Зрачећа змија која игра на небу“

„Духови деце која су умрла на порођају“

„Корисне у лечењу срчаних болести“

[Извор слике на странама 24, 25]

Фото NASA