Видљиви доказ о холокаусту

ДОК ЗАЛАЗИТЕ У ПРОСТОР КОЈИ ПРИКАЗУЈЕ људску природу у њеном најсрамнијем издању, изгледа чудно пронаћи угравиране у камену, ове речи из Библије: „Ви сте моји сведоци.“ Међутим, можда ово и јесте место да се цитира Библија, барем тај нарочити стих (Исаија 43:10).

Спомен музеј холокауста Сједињених Америчких Држава у Вашингтону, који је свечано отворен 22. априла 1993, стоји као одлучан и трезвен подсетник на технологију коју су аморалне демагогије изопачиле у ужасну смртоносну машину. Попис беспомоћних жртава које је нацистичка тиранија поубијала чини да разум обамре — око шест милиона Јевреја и милиони других људи, укључујући Пољаке, Словене, Јеховине сведоке, Роме, хомосексуалце и инвалиде.

Обилазак за памћење

Обилазак започиње у хладном, сивом, челичном лифту што вас од Дворане сведочанства на првом спрату вози на четврти спрат. Одатле, док се крећу надоле, посетиоци пролазе поред изложби које приказују све фазе холокауста, од нацистичке пропаганде, преко Хитлеровог успона, моћи, рације жртава до ослобађања логора смрти. Обилазак се најзад окончава у Дворани сећања, где гори вечни пламен. Сведочанства очевидаца, непокретне и покретне слике, музика и илустрације — све је то употребљено да би помогло у причању ове стравичне приче.

Посетиоци својим очима посматрају три нивоа непрестано евоцирајуће и поразне сталне изложбе. Неке од најужаснијих изложби крију се иза 1.2 метра високих заклањајућих зидова, који су превисоки да би деца могла преко њих видети.

Музеј поуке

Музејски Институт за истраживање холокауста обухвата опсежну библиотеку и архиву. Он ће такође служити као  интернационални центар за образовање о холокаусту. „Ми смо посвећени подучавању и образовању јавности“, каже др Елизабет Кониг (Elizabeth Koenig), директор Музејске библиотеке. Библиотека ће располагати информацијама о неким мањим групама које су биле у концентрационим логорима. „Ми већ имамо доста о Јеховиним сведоцима“, каже она.

Године 1933, Хитлер је покренуо кампању да уништи Јеховине сведоке. Хиљаде Сведока — из Немачке, Аустрије, Пољске, бивше Чешкословачке, Холандије, Француске и других земаља — биле су транспортоване у концентрационе логоре. Њих су прогонили само по религиозној основи. Двојица од оних који су преживели логоре били су позвани на отварање музеја.

Они који су преживели холокауст

Један преживели, Франц Волфарт, са 73 године, видео је укупно 15 чланова његове најближе породице и рођака ухапшене зато што су Сведоци. „Седморо од њих било је погубљено, већина гиљотином. Један је био угушен гасом, а остали су помрли у концентрационим логорима и затворима Гестапоа“, прича он.

Да ли је сматрао да ће икако преживети логоре? „Озбиљно сам сумњао“, каже Франц. „Скоро сваког дана стражари су ме подсећали да ће ако Немачка изгуби рат, они још увек имати довољно муниције да ме убију.“

Да ли жали што је био затвореник ради својих религиозних уверења? „Никад! Никад!“ каже Франц, као да је та мисао била увреда за његову постојаност. „Ми смо увек били у добром расположењу. Много пута су ме стражари зауставили и питали: ’У свој овој мизерији ти још увек имаш осмех на лицу? Шта није у реду с тобом?‘ Онда бих рекао: ’Ја имам разлог да се смешкам јер ми имамо наду која је изнад овог тешког времена — наду у Божје Краљевство кад ће све бити обновљено и кад ће све бити учињено добрим за све оно што данас морамо преживљавати.‘“

 Јосеф Шен, рођен 1910, био је стално запослен у тајној операцији штампања и дистрибуирања библијске литературе у Аустрији, измичући Гестапоу увек за један корак — до 1940. кад су га ухапсили. Од 1943. до 1945, био је под константном претњом смрти. У 1943, вођа концентрационог логора је пред целим окупљеним персоналом,  издвојио Јосефа, и праснуо: „Још увек се држиш Бога Јехове?“

„Да“, одговорио је Јосеф.

„Онда ће се твоја глава котрљати!“

Година 1945. затекла је Јосефа на маршу смрти према Дахауу. „С физичке тачке гледишта, био сам готов“, присећа се он. „Ипак никад нисам био тако јак у вери као на том маршу.“

Сада, обилазећи музеј и размишљајући о својим данима заточеништва, он каже: „Нисам тада уопште био уплашен. Јехова ти даје оно што ти треба, кад ти је потребно. Мораш научити да се ослониш на Јехову и да увидиш колико је он стваран кад дође до најгорег. Сва заслуга припада њему. Нико од нас није био херој. Ми смо се само ослањали на Јехову.“

Вредност музеја

„Сматрам да је значај овог музеја огроман“, каже историчарка др Кристин Елизабет Кинг (Christine Elizabeth King), заменик вицеканцелара универзитета Стафордшир у Енглеској. „На првом месту, ту су његови записи. И овде се могу оспорити они који кажу: ’То се уопште није догодило.‘ Постоји толико много доказа, као и живих сведока који су преживели холокауст. И као друго, музеј је једно изврсно образовно средство“.

„А што се тиче Јеховиних сведока“, наставља она, „веома је значајно што су у могућности да виде своју браћу и сестре који трпе и умиру и дају своје животе. Видети то забележено јесте нешто веома посебно.“

[Оквир на 26. страни]

Текст на стубу гласи:

„ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ“

„Нацисти су Јеховине сведоке почели да узнемиравају 1933. Зато што су одбијали војну службу и што се нису заклињали на верност том режиму, Сведоци су често оптуживани за шпијунажу и заверу против државе. Предвиђања Сведока о будућој анархији нацисти су протумачили као револуционарне претње, а њихова пророчанства о повратку Јевреја у Палестину, као ционистички исказ.

„Упркос томе, Сведоци су наставили да се састају, проповедају и дистрибуирају литературу. Они су изгубили своје послове, пензије и сва грађанска права, и почевши од 1937. слати су у концентрационе логоре. Тамо су их нацисти означили као ’добровољне затворенике‘: Јеховини сведоци који би се одрекли својих уверења могли су бити ослобођени. Нико од њих није одступио.“

[Оквир на 27. страни]

„То је важна прича да се исприча“

„Јеховини сведоци су једна од најзапаженијих прича. Због њихових религиозних уверења, они су били једна од првих религија коју је забранила... нацистичка Немачка влада 1933. То је било једноставно зато што су видели њихову послушност и њихову обавезаност једном вишем закону, Божјем закону. Као последица тога, били су исто тако немилосрдно прогоњени као и Јевреји и Роми и бацани у концентрационе логоре где су многи од њих изгубили своје животе.

„То је важна прича да се исприча. Можда су њен најтрагичнији аспект [била] деца Јеховиних сведока. Кад је њихов отац морао бити одведен у логор а њихова мајка ухапшена, њих би сместили у задњи ред школе, заједно с јеврејском и ромском децом. Ако су деца остала невољна да направе поздрав ’хајл Хитлер!‘ или да одају било какву другу почаст нацистичкој држави, била су класификована као малолетни делинквенти ни због чега другог до њихових уверења. И, наравно, ова деца нису само платила за привидне и тобожње злочине својих родитеља, што су били злочини савести, него су такође платили и за чињеницу да су њихова деца“ — др Сибил Милтон (Sybil Milton), главна историчарка музеја.

[Слика на 24. страни]

Капути из концентрационих логора с ознаком љубичастог троугла идентификовали су Јеховине сведоке

[Слика на 25. страни]

Франц Волфарт (лево) и Јосеф Шен који су преживели холокауст, с историчарком др Кристином Кинг поред експоната „Жртве“

[Слика на 25. страни]

Вагони слични овом превезли су Волфарта и Шена до концентрационих логора

[Слика на 26. страни]

Горе: Преживели Волфарт (лево) и Шен на историјском видео приказивању „Непријатељи државе“ које укључује и Јеховине сведоке

[Слика на 26. страни]

Доле: Марија и Франц Волфарт поред експоната где је и Библија Јохана Штосијера, Маријиног брата. „Јохан ју је некако сакрио за прилично дуго време пре него што је пронађена“, каже Франц. „Та Библија била је једини посед који је био послат назад његовој мајци после његовог погубљења“

[Слика на 26. страни]

Текст поред изложене Библије гласи: „Ова Библија је припадала Јохану Штосијеру, Јеховином сведоку који је био заточен у концентрационом логору Саксенхаузен. Штосијер је умро кратко пре него што су совјетске трупе ослободиле логор“

[Слика на 27. страни]

„Како су крхке мере предострожности цивилизације“, рекао је председник Сједињених Америчких Држава Клинтон на отварању музеја. „Холокауст нас заувек подсећа да знање растављено од вредности може служити само продубљивању људске море, да глава без срца није човечност“