Шта каже Библија

Колико је потпун Божји опроштај?

„Осећам да ми Бог никада неће опростити моје грехе. Он ме никад неће хтети ради онога што сам учинила“ — Глорија.

ЗА ГЛОРИЈУ није био никакав проблем да другима говори како би Јехова могао опростити њихове грехе. a Али кад је размишљала о сопственим грешкама, Глорија се осећала осуђеном. Јеховин опроштај је изгледао недостижан.

Спознање о неисправном поступку или начину живота може узнемирити савест. „Сасахнуше кости моје од мог уздисања по вас дан“, написао је Давид након што је погрешио. „Осуши [се] сок живота мога као на летњој припеци“ (Псалам 32:3, 4; упоредите Псалам 51:3). На срећу, Јехова се радује праштању грешке. Он ’радо прашта‘ (Псалам 86:5, Дуда-Фућак; Езекјел 33:11).

Међутим, Јехова види срце. Његов опроштај се не заснива на пуком осећању (Излазак 34:7; 1. Самуелова 16:7). Грешник мора отворено признати свој пропуст, показати истинско жаљење и одбацити свој лош пут као нешто одурно и мрско (Псалам 32:5; Римљанима 12:9; 2. Коринћанима 7:11). Само тада преступнику може бити опроштено и он може доживети „времена освежавања“ од Јехове (Дела апостола 3:19).

Али чак и након покајања, неки се још увек осећају осуђено. Морају ли они заувек носити терет кривице? Каква се утеха може у Библији наћи за оне који се кају за своје грехе и остављају их за собом али који се још увек осећају забринутим у срцу? (Псалам 94:19).

Дизање терета

Ожалошћен својим грешкама, Давид се молио Јехови: „Види јаде и жалости моје, и опрости [„праштај“, New World Translation] ми све грехе моје“ (Псалам 25:18). Овде је Давид тражио да Јехова учини више него да опрости. Он је молио да Јехова „прашта“ његове грехе, да их дигне или носи, да их однесе. Грех има озбиљне последице, и за Давида је то несумњиво укључивало терет узнемирене савести.

Сваке године Израелци су били видљиво подсећани да Јехова  може однети грехе нације. На Дан помирења првосвештеник је на главу једног јарца положио своје руке, исповедио над њим грехе народа и затим послао тог јарца далеко у пустињу. Било ко од присутних могао је себи дочарати уклањање народних греха (Левитик 16:20-22).

Према томе, појединци који се кају за своје грехе могу се утешити. Процедуре Дана помирења предочавале су далеко већу припрему за одношење греха — откупну жртву Исуса Христа. Исаија је пророчански писао о Исусу: „Грех [је] од многих на себи носио“ (Исаија 53:12). Према томе, прошли греси не треба да оптерећују савест. Али хоће ли се Јехова касније присетити ових греха?

Поништавање дуга

У својој узорној молитви, Исус је рекао: „Опрости нам дугове наше“ (Матеј 6:12). Грчка реч која је овде преведена „опрости“ јесте облик једног глагола који значи „отпустити“. Тако је опроштај греха упоређен с отпуштањем, или поништавањем, неког дуга. (Упоредите Матеј 18:23-25.)

Петар је опширније говорио о овоме кад је рекао: „Покајте се дакле, и обратите се, да се очистите од греха својих [„да вам се избришу греси“, NW]“ (Дела апостола 3:19). „Избрисати“ значи уништити, или истрти. Оно подсећа на брисање писаног документа, на остављање листа чистим. (Упоредите Колошанима 2:13, 14.)

Према томе, они који се покају не треба да страхују да ће Бог захтевати наплату за дуг који је поништио. Он говори: „Греха твојих нећу се сетити“, (Исаија 43:25, NW; Римљанима 4:7, 8). Шта то значи за покајничког грешника?

Уклањање мрље

Преко пророка Исаије, Јехова је рекао: „Ако ли су греси ваши као скерлет, као снег постаће бели; и ако су као пурпур црвени, постаће као вуна“ (Исаија 1:18).

Напори да се нека стара мрља уклони с одевног предмета често су узалудни. У најбољем случају мрља избледи али је ипак приметљива. Како је утешно што Јехова може узети грехе који су толико упадљиви као скерлет или пурпур и учинити их белим као снег. (Упоредите Псалам 51:7.)

Дакле, покајнички грешник не треба да осећа да носи неку љагу до краја свог живота. Јехова не чини да грешке само избледе, проузрокујући да покајник живи у вечној срамоти. (Упоредите Дела апостола 22:16.)

Подршка других

Иако Јехова диже терет, поништава дуг и уклања мрљу греха, покајник се још увек може понекад осећати надвладаним грижњом савести. Павле је писао о једном покајничком преступнику у коринтској скупштини коме је Бог опростио али који би могао бити ’схрван превеликом жалошћу, (ДФ) [„постајући толико жалостан да се потпуно преда“, Today’s English Version]‘ (2. Коринћанима 2:7).

Како се овој особи могло помоћи? Павле наставља: „Молим [вас], утврдите к њему љубав“ (2. Коринћанима 2:8, ДК). Реч коју је Павле употребио за „утврдите“ је правни термин који значи „учинити пуноправним“. Да, покајницима који имају Јеховин опроштај такође треба чињење пуноправним, то јест печат одобравања, од сухришћана.

Разумљиво је да то може захтевати време. Покајник мора својим начином живота бацити у заборав бруку свог греха и мора изградити уверљив досије праведности. Он треба стрпљиво подносити осећања било кога ко је лично био погођен његовим прошлим пропустима. Дотле, он може бити сигуран у Јеховин потпуни опроштај, као што је био Давид: „Колико је исток далеко од запада, толико он удаљује преступе наше од нас“ (Псалам 103:12).

[Фуснота]

[Извор слике на 18. страни]

Повратак изгубљеног сина од Рембранта: Scala/Art Resource, N.Y.