Пређи на садржај

Пређи на садржај

Верни пример мог оца

Верни пример мог оца

Верни пример мог оца

БИО је 6. јул 1947, и наша породица је присуствовала обласном конгресу Јеховиних сведока у Лондону, у Енглеској. Очи мог оца биле су пуне суза радосница док ми је пружао своју руку како би ми помогао да изађем из базена за крштење. Мој отац и ја управо смо се крстили у знак нашег предања Јехови, Створитељу и Универзалном Суверену. Моја мајка и три брата такође су присуствовали овом радосном догађају.

Тужно је, међутим, што ће јединство наше породице у хришћанском обожавању ускоро бити уздрмано. Али пре него што испричам о томе и како је верност мог оца утицала на мене, допустите ми да кажем нешто о његовој младости.

Источно-западно порекло

Мој отац, Лестер, рођен је марта 1908. у Хонг Конгу. Његов отац је био помоћник капетана луке. Кад је тата био дечак, његов отац би га водио са собом на обиласке чамцем ради проверавања активности око Хонг Конга и оближњих острва. Затим, кад је тата имао само осам година, његов отац је умро. После тога се његова мајка поново удала, и породица се преселила у Шангај. Године 1920. мајка је њега и његову десетогодишњу сестру, Фил, одвела у Енглеску ради школовања.

Тата је наредне године провео у сенци Кентерберијске катедрале, огњишта англиканске цркве. Посећивање тамошње цркве било је његово упознавање с религиозним стварима. Фил је отишла у интернат, северно од Лондона, али су током тих година она и тата постали веома блиски јер су своје школске распусте проводили заједно. Пет година касније, 1925, кад је тата завршио школу, његова мајка се вратила у Енглеску и побринула се да се он учврсти у послу. Затим се, наредне године, вратила натраг у Шангај, водећи Фил са собом.

Пре него што је татина мајка отишла, она му је оставила примерак једне књиге коју је написала његова прабаба. Била је то поетска прича о Будином животу с насловом „Светло Азије“. То је тату подстакло да размишља о стварном разлогу за живот. На Кентерберију је био импресиониран грандиозношћу катедрале и свечаношћу религиозних процедура, али му је недостатак духовне поуке оставио један осећај празнине. Зато се питао: ’Да немају источњачке религије те одговоре?‘ Одлучио је да испита. Током година које су следиле, он је завирио у будизам, шинтоизам, хиндуизам, конфучијанизам и ислам. Али ниједан није успео да да̂ одговор на његова питања.

Тата је живео у спортском клубу који је држала фирма за коју је радио, и он је уживао у веслању, игрању рагбија и у другим спортовима. Убрзо се заљубио у Едну, једну привлачну девојку која је имала исту љубав према спортовима. Венчали су се 1929. и били благословљени с четири сина у току следећих десет година.

Трауматичне ратне године

Током 1930-тих, навлачили су се олујни облаци Другог светског рата, па је тата одлучио да се из Лондона пресели на село. То пресељење смо обавили само неколико месеци пре него што је, септембра 1939, избио рат.

Уведено је регрутовање за ратну службу, и како се рат отезао, старосне границе су постепено дизане. Радије него да чека да буде регрутован, тата се добровољно јавио за службу у Краљевској авијацији и маја 1941. био је позван. Иако је повремено био у могућности да дође кући на одсуство, прошло је шест година док нису поново настављени нормални породични односи. Терет бриге за нас децу — двојица најстаријих од нас улазили су у своје тинејџерске године — пао је на маму.

Духовно освежење

Око две године пре него што је тата био отпуштен из Авијације, два Јеховина сведока су навраћала код маме и с њом отпочели библијски студиј. Мама је писала тати и рекла му колико се радује ономе што учи. Једном, кад је он био на одсуству, одвела га је на скупштински студиј Библије у једном приватном дому.

Децембра 1946. тата је био отпуштен из војске и почео је да бива присутан на библијским расправама које је мама имала с две госпође, Сведокиње. Оне су приметиле његов интерес и уредиле да Ерни Бивор, председавајући надгледник, посети тату. За само једно вече, брат Бивор је из Библије одговорио на све татине приговоре. Током наредне две недеље, док је сваког дана путовао возом за Лондон на посао, прочитао је три књиге које му је дао брат Бивор. Кад га је брат Бивор поново посетио, тата га је поздравио: „Ово је истина за којом сам трагао! Шта треба да радим?“

Од тада је тата почео да нас, дечаке, води на састанке. Међутим, мајка није увек желела да пође с нама. Њен интерес је почео да слаби. Ипак, сви смо отишли јула 1947. на конгрес у Лондону, где смо се тата и ја крстили. После тога, мама је само повремено долазила на састанке.

Убрзо након тог крштења, моја тетка Фил је дошла у посету у Енглеску, и на велику радост мог оца, спремно прихватила библијску истину и крстила се. Кад се вратила за Шангај, ступила је у везу са Стенлијем Џонсом и Харолдом Кингом, двојицом мисионара Јеховиних сведока који су тамо били послати мало раније. Владајућа комунистичка влада је касније ове мисионаре затворила, првог на седам и другог пет година. Они су духовно помагали Фил док се њен муж није пензионисао с посла у Кини. Онда су се она и њен муж вратили у Енглеску и настанили се близу нас.

Трагичан распад породице

У међувремену, права комуникација између маме и тате је постала проблем. Мама је видела ревност с којом је тата тежио ка својој новопронађеној вери, и верујући да ће материјална сигурност породице бити угрожена, она је почела да се противи његовом хришћанском деловању. Коначно, септембра 1947, поставила му је ултиматум да одустане од хришћанске вере или ће она отићи.

Отац је мислио да је смирио мамине страхове резонујући с њом из Писма, показујући да нема никаквог разлога за страх. Међутим, врхунац је дошао без даљњег упозорења 1. октобра 1947. Кад је тог дана тата стигао кући с посла, нашао је празну кућу и мене како седим на прагу уз наше кофере. Мама је отишла, узимајући све, укључујући и моја три брата. Рекао сам тати да сам ја изабрао да останем с њим. Мама чак није оставила ни неку поруку (Матеј 10:35-39).

Ерни Бивор је направио припреме како бисмо остали код једног старијег пара док тата не нађе смештај. Они су били веома љубазни према нама и утешили су нас речима апостола Павла из 1. Коринћанима 7:15: „Ако ли се онај који није верник раздваја, нека се раздвоји, јер брат или сестра у том случају нису везани. Бог нас позва да у миру живимо.“

Коначно смо ступили у везу с нашом породицом и посетили их, али смо ускоро схватили да би за маму једино прихватљиво решење било компромитовање наше вере. Знали смо да нам прављење уступака не би донело благослове од Јехове. Тако је тата продужио да ради на световном послу, пружајући мами финансијска средства како би издржавала моју браћу. Одлазећи из школе 1947, примио сам се посла са скраћеним радним временом, а јануара 1948. прихваћен сам у пуновремену службу.

Библијска расправа за памћење

Једног дана, у служби на терену, када сам још увек имао само 17 година, разговарао сам с једним човеком у једној фармерској кућици. Док сам тамо био у посети, стигао је Винстон Черчил, британски вођа за време Другог светског рата. Мој разговор је прекинут, али је г. Черчил приметио Кулу стражару и похвалио ме за мој рад.

Неколико дана касније био сам поново у проповедању кад сам зазвонио на звонце на вратима неке велике куће. Врата је отворио надзорник домаће послуге, и кад сам затражио да разговарам с власником куће, питао ме је да ли знам ко је он. Нисам имао појма. „Ово је Чартвел“, рекао је, „дом Винстона Черчила.“ У том се тренутку појавио г. Черчил. Сетио се нашег претходног сусрета и позвао ме унутра. Мало смо разговарали, и он је прихватио три књиге и позвао ме да поново навратим.

Касније, једног топлог поподнева, навратио сам и поново био позван унутра. Г. Черчил ми је понудио лимунаду и, након кратке добродошлице, рекао: „Даћу ти пола сата да ми кажеш шта ти мислиш да је Божје Краљевство, али ми онда мораш допустити да ти кажем шта ја верујем да ће то бити.“ То смо и урадили.

Г. Черчил је мислио да ће Божје Краљевство бити успостављено кроз богобојазне државнике и да док људи не буду научили да живе у миру, оно никако неће доћи. Био сам у могућности да објасним библијско гледиште о Божјем Краљевству и о благословима које ће оно донети. Г. Черчил је био веома срдачан и показивао је да цени наш рад.

Нажалост, никада више нисам био у могућности да ступим у контакт с њим. Али, захвалан сам што сам, иако сам још био тинејџер, уз подуку и охрабрење које сам примао од оца, био у могућности да дам добро сведочанство једном тако истакнутом светском државнику (Псалам 119:46).

Проширена служба

Маја 1950, мама нам је писала како би нам казала да се сели за Канаду и да ће са собом повести Џона, мог најмлађег брата. До тог времена, моја браћа Питер и Дејвид већ су се сами бринули о себи. Тако је након 18 година у његовој фирми (укључујући и ратне године, када је био задржан на њиховој листи службеника), тата дао отказ и предао молбу за сталну пионирску службу. С пуновременом службом започео је у августу 1950, након што се вратио с присуствовања огромном међународном конгресу Јеховиних сведока у Њујорку. Мало више од годину дана касније, новембра 1951, тата је наименован за путујућег надгледника и почео је да посећује скупштине како би их охрабрио. У међувремену, у јесен 1949, био сам позван да служим у канцеларији подружнице Јеховиних сведока у Лондону, у Енглеској.

Затим је дошао још један богати благослов — тата и ја смо били позвани у 20. разред мисионарске школе Гилеад у Њујорку. Овај разред је кренуо у септембру 1952, и ми смо апсолвирали идућег фебруара. После тога, служио сам у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину, Њујорк, док је тата био послат у Индијану као путујући надгледник.

Цео 20. разред био је задржан да не оде на своје мисионарске доделе како бисмо у јулу могли присуствовати међународном конгресу у Њујорку. Јако сам заволео једну школску другарицу из разреда, Кеј Витсон, и одлучили смо да се венчамо. Додељено нам је путујуће дело у Мичигену, а онда две године касније, дата нам је мисионарска додела у Северној Ирској.

Међутим, баш кад је требало да отпловимо, Кеј је открила да је трудна. Тако смо започели једну другу доделу, доделу васпитавања једног сина и три кћерке да постану успешни пуновремени проповедници, баш као што је мене мој отац поучио да будем. Новембра 1953, тата је отишао за Африку, и 4. јануара 1954, стигао је на своју мисионарску доделу у Јужној Родезији (сада Зимбабве).

Тата је имао много тога да научи — нов стил живота, нови обичаји, и нови испити вере. Раније у 1954, на Јужну Родезију нису пуно утицали западњачки стилови. Након једне године у канцеларији подружнице, тата је био послат у путујуће дело као обласни надгледник. Поново је позван у канцеларију подружнице 1956. и тамо је служио до своје смрти, 5. јула 1991. Видео је како број особља подружнице расте од 5 у 1954. до више од 40, и број објавитеља Краљевства од 9 000 до преко 18 000.

Татине и мамине последње године

Тата и мама се никада нису развели. Након што је отишла из Енглеске, мама је неко време остала у Канади а затим се с Џоном преселила у Сједињене Америчке Државе. Ниједан од моје браће није постао Сведок. Међутим, Сведоци су контактирали с мамом средином 1960-тих. У 1966, она се преселила у Момбасу, у Кенији, где је поново започела проучавање. Али следеће године доживела је нервни слом.

Моја браћа Питер и Дејвид уредили су да оде за Енглеску, где је лечена. Опоравила се и поново почела да проучава са Сведоцима. Можете замислити радост мог оца када му је писала да би му рекла како треба да се крсти на конгресу у Лондону 1972. Моја жена и ја долетели смо из Сједињених Америчких Држава да бисмо били с њом у време њеног крштења.

Идуће године, дошло је време за татин одмор, и кад је био у Енглеској, имао је ту радост да с мамом ради од куће до куће у проповедању. После тога, дошао је да посети нашу породицу у Сједињеним Америчким Државама. Тата и мама су разговарали о помирењу, али му је она рекла: „Дуго смо били одвојени. Било би тешко. Хајде да сачекамо до новог света, кад ће све бити у реду.“ Тако се тата вратио на своју доделу. Мамина болест у Кенији оставила је на њој свој траг, и на крају је морала бити везана за болницу, где је и умрла 1985.

Године 1986, тата се јако разболео, па смо га мој брат Питер и ја посетили у његовом дому у Зимбабвеу. То га је веома охрабрило и изгледало је као да му је дало нову животну снагу. Афричка браћа нису могла бити боља према мени зато што сам Лестеров син! Заиста, татин пример је имао позитиван утицај на животе свих с којима је долазио у контакт.

Сада сам и ја болестан. Доктори ми кажу да ћу још само мало живети. Кажу да имам амилоидозу, једну ретку и фаталну болест. Међутим, срећан сам што моја деца следе мој пример, као што сам ја следио пример мог верног оца. Сви они и даље с нама лојално служе Јехови. Каква је то утеха знати да без обзира да ли живимо или умиремо, имамо сигурну наду да ћемо се заувек радовати богатим благословима нашег небеског Оца пуног љубави јер смо верно вршили његову вољу! (Јеврејима 6:10) — Испричао Мајкл Дејви. a

[Фуснота]

a Дана 22. јуна 1993, док се довршавао овај извештај, Мајкл Дејви је заспао смртним сном.

[Слика на 21. страни]

Лево: Моји родитељи с мојим старијим братом и са мном

[Слика на 22. страни]

Био сам у могућности да Винстону Черчилу опширно причам о Божјем Краљевству

[Извор]

фотографија USAF

[Слика на 23. страни]

Мој отац, Лестер, кратко пре своје смрти

[Слика на 24. страни]

С мојом женом, Кеј