Влажне зоне света — еколошке ризнице на удару

ИНДИЈАНЦИ су је звали Отац вода. Географи је зову Мисисипи. Како год је звали, она је извршила своју освету над онима који су је чврсто стегли у корсет насипа и бедема, отимајући јој њене влажне зоне. Набујала од недеља̂ јаких киша, та река је провалила кроз процењених 75 милиона врећа с песком које су против ње биле наслагане и пробила 800 од 1 400 бедема што су узалуд настојали да је обуздају. Те дивље плавне воде повукле су са собом куће, путеве, мостове и делове железничких шина и оставиле многе градове под водом. „Вероватно најгоре што се икада прелило преко Сједињених Америчких Држава“, известио је Њујорк тајмс, од 10. августа 1993.

Тајмс је сумирао нешто од штете: „У својој двомесечној разјарености, велика поплава на Средњем западу у 1993. оставила је застрашујуће разоран утисак. Узела је 50 живота, оставила скоро 70 000 људи без крова над главом, поплавила подручје које одговара двострукој величини Њу Џерсија, причинила процењених 12 милијарди долара штете у имовини и пољопривреди и наново подстакла дебату око националног система за контролу поплава и његових политика.“

Остављање нетакнутим природног система за контролу поплава, влажних зона које оивичују обале Мисисипија, спасло би 50 живота и 12 милијарди долара. Кад ће људи научити да је с природом боље сарађивати него покушавати потчинити је? Влажне зоне које се граниче с реком служе као равне плавне површине које одливају и складиште вишак воде из река што набујају од дугих јаких киша.

Али, то што служи као природни механизам за контролу поплава јесте само једна од многих величанствених услуга које пружа више од 8 500 000 квадратних километара земљиних влажних зона — а које су тренутно под деструктивним ударом широм света.

Мочваре, светски расадници

Од широких обалских слатина и малих слатководних мочвара, бара, ритова и локви у унутрашњости, па до преријских котлина Сједињених Америчких Држава и Канаде, примарни архитект влажних зона јесте вода. Мочваре су подручја где је тло прекривено водом током целе године или само у време плављења. Друга врста јесу обалне, или плимске, влажне зоне. Пошто је већина влажних зона карактеристична по бујном расту вегетације — трава, шаша̂, везлица, дрвећа и жбуња — оне подржавају разноврстан биљни, рибљи, живински и животињски свет широм Земље.

Бројне обалске птице и барска живина стане се у влажним зонама. Више од стотину врста њих зависе од ових плитких оаза у време своје пролећне миграције. Многе влажне зоне су расадници огромне популације гусака и патака — глувара, кржа и северноамеричких патака. Ова подручја такође обезбеђују храну и заклон за такве животиње као што су алигатор, дабар, ондатра, ласица и лос. И друге животиње, укључујући медведа, јелена и ракуна, користе влажне зоне. Оне служе као место за мрешћење и расплођавање већине риба које обезбеђују комерцијалну рибарску производњу Америке вредну три милијарде долара. Процењује се да 200 врста  риба и велике количине љускара у свим или неким својим животним циклусима зависе од влажних зона.

Уз то што су изузетни расадници живота, влажне зоне имају многе еколошке врлине. Оне су природни филтери за уклањање отпадака и загађивачких материја из река и потока и за прочишћавање подземних издана. Оне прикупљају воду током кишних и плавних сезона и касније је лагано испуштају у потоке, реке и издане. Плимске влажне зоне штите обалску линију од таласне ерозије.

Због саме природе њиховог често бујног биљног света, влажне зоне обављају битне, суштинске функције. На пример, у процесу фотосинтезе сва зелена вегетација апсорбује угљен-диоксид из ваздуха а враћа у њега кисеоник. То је неопходно за подржавање живота. Међутим, биљке у влажним зонама су јединствене по томе што су у овом процесу нарочито ефикасне.

Вековима многе земље признају непроцењиву вредност коришћења влажних зона за производњу хране. На пример, Кина и Индија су прве у свету по производњи пиринча, уз друге азијске земље које не заостају много. Пиринач, који расте у влажним зонама званим пиринчана поља, јесте један од светских најважнијих прехрамбених усева. Отприлике половина светске популације једе пиринач као своју главну храну. Сједињене Америчке Државе и Канада су с временом почеле да схватају значај влажних зона и ритова за производњу пиринча и брусница.

Животињски свет такође учествује у гозби коју обезбеђују влажне зоне. Не само што за птице има у изобиљу семенки и инсеката већ они такође прехрањују и рибе и љускаре што се размножавају и расту до зрелости у влажним зонама. Патке, гуске и друге барске птице се затим хране тим подводним створењима које у обиљу пливају у овим оазама живота. До извесне мере тренутна екологија уравнотежује ствари тиме што четвороножна створења која лутају по влажним зонама тражећи оброк послужује разноврсном живином. У влажним зонама постоји нешто за све. Оне су заиста светски расадници.

Трка да се влажне зоне униште

У Сједињеним Америчким Државама, човек који је постао њихов први председник отворио је уставе масовног уништавања влажних зона када је 1763. образовао једну компанију да исуши 16 000 хектара мочваре Дисмал — дивљег барског тла, уточишта за животињски свет — на граници између Вирџиније и Северне Каролине. Од тада се америчке влажне зоне сматрају сметњом, барикадом на путу напретка, извором болести и обољења, непријатељском околином коју треба победити и уништити по сваку цену. Фармери су били подстицани да исуше влажне зоне и користе их као обрадиво земљиште а за то им је давана компензација. Тамо где су некада биле влажне зоне које су врвеле од егзотичног живота изграђени су аутопутеви. Многе су постале простори за урбани развој и шопинг центре или су употребљене као погодне плитке депресије за истоваривање отпада.

У последњих неколико деценија овог века, Сједињене Америчке Државе уништавају своје влажне зоне стопом од 200 000 хектара годишње. Данас је остало само око 40 000 000 хектара. Осмотрите, на пример, једну северноамеричку котлину. На 800 000 квадратних километара лука земље који се протеже од Алберте, у Канади, до Ајове у Сједињеним Америчким Државама, хиљаде преријских влажних зона биле су легла милиона и милиона патака. Каже се да би оне у лету затамниле небо као густи облаци. Данас, њихов број је алармантно спласнуо.

Међутим, дугорочни проблем јесте следећи: Кад се влажне зоне униште, нестају места прехране. Без адекватне хране, патке полажу мање јаја, а стопа излегања оних која су положена приметно је погођена. Како се њихова станишта уништавају, све се више патака скупља у оних неколико што преостају, постајући тако лакши плен лисица, којота, творова, ракуна и других животиња које се њима хране.

 У Сједињеним Америчким Државама, 50 посто влажних зона котлинасте регије нестаје. Канада заостаје за мање од 10 посто, али деструктивни напади које она доживљава постају већи. Делови Северне Дакоте у Сједињеним Америчким Државама 90 посто су суви, известио је часопис Sports Illustrated. Многи фармери, неупућени у њихову еколошку вредност, сматрају да су влажне зоне непродуктивне и да су сметња што стоји на путу њиховој фармерској опреми.

Међутим, забринути појединци и организације за заштиту животињског света данас гласно и јасно дижу свеопшту галаму како би спасли станишта животињског света у влажним зонама. „Котлине су апсолутно пресудне“, рекао је један забринути службеник. „Ако намеравамо да сачувамо икакву дуготрајнију наду за патке, морамо очувати влажне зоне.“ „Барске птице су барометар еколошког здравља континента“, рекао је један службеник организације за заштиту Ducks Unlimited. Часопис U.S.News & World Report придружује свој глас: „Бројност [патака] која се смањује одсликава насртаје на ту околину на многим различитим фронтовима: Кисела киша, пестициди, али највише од свега, уништавање милиона јутара влажних зона непроцењиве вредности.“

„Уништено је деведесет посто калифорнијских обалских слатина“, известио је часопис California, „а сваке године нестане више од 18 000 јутара. Лосови Cervus nannodes преживљавају само на неколико раштрканих места. Патке и гуске се сваке године враћају у мањем броју у своје крајеве за презимљавање који се стално сужавају. Многе врсте из влажних зона близу су истребљења.“ У тишини, они чије преживљавање зависи од влажних зона света вичу у помоћ.

Криза с водом

На човековом путу ка уништавању влажних зона земље дешава се једна ужасна ствар. Он шкоди свом најдрагоценијем и судбоносном извору — води. Вода је есенцијална за свако живо биће. Многи светски научници предвиђају време када ће чиста вода бити најређи земљин ресурс. „Или ћемо успети да ограничимо расипање воде, или ћемо до 2000. године умирати од жеђи“, објавила је Светска конференција ОУН о води 1977. године.

С овим злослутним упозорењима о могућим оскудицама овог драгоценог ресурса, конвенционална мудрост треба да диктира достојанствено руковање водама земље. Међутим, у човековој трци да уништи влажне зоне, он озбиљно угрожава овај најнеопходнији ресурс. Влажне зоне помажу у прочишћавању површинске воде — река и потока. Неки издани се више не допуњавају чистом водом већ су сада затровани отпацима и материјама које загађују, све на човекову штету. Вода која је некад постојала у мноштву влажних зона исушена је, доприносећи тој оскудици.

Да ли ће одговорни људи чути ове избезумљене позиве у помоћ живота који  зависи од влажних зона? Хоће ли бити предузета акција спасавања таквог живота пре него што буде прекасно? Или ће људи и даље остати глуви на ове позиве, с ушима отвореним само за јадиковке похлепних?

Напад је светских размера

На отварању једне светске кампање за спасавање влажних зона, коју унапређује ОУН, споменуте су претње бразилском екосистему Пантанал. Он је једна од највећих влажних зона света. Часопис BioScience је навео: „Пантанал, са својом изузетном разноврсношћу и обиљем животињског света, јесте регија којој се прети. Огољавање шума; ширење пољопривреде; незаконит лов и риболов; и загађивање воде хербицидима, пестицидима и нуспроизводима производње алкохола као горива изазивају прогресивно пропадање природне околине, доводећи у опасност један од бразилских најважнијих екосистема.“

Њујорк тајмс је истакао претњу и за влажне зоне дуж медитеранске обале. „Губитак влажних зона се у прошле три деценије убрзава како медитеранске обале постају пожељније него икад и широке обалске линије бивају покривене бетоном у име обожавања сунца, комфора и профита. Испитивања Уједињених Нација наводе знатне губитке у Италији, Египту, Турској и Грчкој.“

Влажне зоне шпанских невероватних 50 000 хектара Националног парка Доњана постају птичји аеродром кад стотине хиљада птица на путу из Африке ка Европи свраћају у његове мочваре и шумарке да би се гнездиле, размножавале и храниле. Али, велики број хотела, игралишта за голф и земљишта за фарме што окружују парк црпу толико много воде да је опстанак парка угрожен. У прошлих 15 година, такви пројекти већ су испумпали толико воде да је горња граница подземне воде опала за 2 до 9 метара, а неколико лагуна се исушило. „Било какав даљњи раст овде“, каже руководилац испитивања парка, „биће смртна пресуда за Доњану.“

Публикација State of the World 1992 извештава: „Мангрови, од оних врста влажних зона које су најугроженије и које су најдрагоценије, доживљавају тешке губитке у Азији, Латинској Америци и западној Африци. На пример, скоро је половина ових заштитних мочварних шума у Еквадору искрчена, већином ради језераца за гајење рачића, а планови предвиђају претварање сличних размера преосталих подручја. Индија, Пакистан и Тајланд, све оне губе најмање три четвртине својих мангрова. Индонезија изгледа одлучна да учини то исто: у Калимантану, њеној највећој провинцији, 95 посто свих мангрова треба да се искрче за производњу дрвене каше.“

Вредност мангрова истакнута је у тајландском Bangkok Postu од 25. августа 1992: „Мангрове шуме су састављене од различитих врста дрвећа које расту у горњим плимским зонама дуж равних, заштићених тропских обала. То дрвеће [расте] у суровој околини слане воде и променљивих морских мена. Њихово посебно прилагодљиво ваздушно корење и главно корење које филтрира со заснивају богат и комплексан екосистем. Осим што широка подручја обале штити од ерозије, оно је пресудно за обалско рибарење, за индустрију дрвних производа и животињски свет.

 „У мангровој шуми живот обилује. Човек може пронаћи обалске птице, мајмуне ракоједе, мачке риболовце и рибе скокунице које скакућу преко блата мочваре како би нашле свој пут између локви за време осеке.“

Какав ће бити исход?

Ова криза је светска. Часопис International Wildlife наводи: „Ритови, локве, рукавци, мангрове мочваре, обалске слатине преријске котлине и лагуне што су некада прекривале више од 6 посто Земљине копнене масе, у озбиљној су невољи. Толико много их је исушено ради пољопривреде, уништено загађивањем или су их градитељи стамбених насеља затрпали тако да је нестала отприлике половина површине влажних зона планете.“

Да ли ће људи склопити мир са земљом? До сад показатељи нису охрабрујући. Ипак, неки се јуначки боре и тврде да ће постићи циљ. Јехова, Створитељ земље, каже да они неће успети. Он обећава да ће интервенисати и зауставити тај насртај на његово чудесно земаљско стварство. Он ће ’уништити оне који кваре земљу‘, и уместо њих на њој ће оставити оне који ће је ’чувати‘. Таквима који су пуни цењења, он ће је подарити као поклон: „Благословио вас [Јехова], творац неба и земље! Небо је небо [Јеховино], а земљу је синовима човечјим дао.“ (Откривење 11:18; Постање 2:15; Псалам 115:15, 16).

[Слика на 15. страни]

Влажне зоне у Швајцарској

[Слике на странама 16, 17]

Даље лево и изнад: Влажне зоне у Сједињеним Америчким Државама

[Извор]

Х. Армстронг Робертс

Лево: Мангрове шуме у Тајланду

[Извор]

Љубазношћу Тајландског националног истраживачког савета

Становници влажних зона: крокодил, жаба букачица, вилин коњиц, барска корњача која копа рупу да би полагала јаја